Како су неки на Западу кренули - ускоро ће од Срба направити веће нацисте од Немаца

ТОКОМ ПОСЛЕДЊИХ 15-20 ГОДИНА ДОШЛО ЈЕ ДО СВОЈЕВРСНЕ РЕВИЗИЈЕ РЕВИЗИЈЕ ИСТОРИЈЕ

Старо сајмиште

• У интернационалним уџбеницима за средње школе, у лекцијама посвећеним нацистичкој Немачкој, обавезно се нађе и податак да нису сви Немци били нацисти, него свега око 10% њих. Ти уџбеници садрже и лекције о одређеним тајним антинацистичким друштвима и покретима, иако нису имали ни бројност ни већи историјски значај
• Зато се српски национализам готово без изузетка тумачи као нешто блажа верзија нацизма, уз извлачење „историјских вертикала злочина“ које сведоче о тобоже геноцидној природи Срба током целе њихове историје
• Четници су у најновијим књигама на Западу, као и у делима с почетка Титове владе, поново фашисти и кољачи, а њихов антифашистички ангажман и допринос минимизују се или уопште и не помињу. Поводом београдског Старог сајмишта (заправо немачког логора „Земун“) говори се о одговорности Милна Недића и његове владе за Холокауст, а кривица окупатора и усташа (на чијој се територији, узгред буди речено, логор и налазио) умањује се и релативизује

Пише: Александар НЕДИЋ

        ДРУГИ светски рат на простору Југославије објекат је политичких и идеолошких интерпретација већ дуже од 70 година.

        Прво се о њему писало према партијском диктату, на начин који је прописао лично Јосип Броз Тито у свом реферату на 5. конгресу КПЈ 1948. године. Упрошћено речено, политички диктат гласио је да су сви учесници рата осим партизана фашисти, чиме је осталима одузета част и право на будућност.

        Комунистичка историографија деценијама је следила ову инструкцију, истовремено се борећи да се ослободи идеолошких стега. Из времена комунизма остало је и, за тоталитарне режиме и друштва, карактеристично уверење да су политичари позвани да коментаришу догађаје и процесе који иначе спадају у домен историјске науке и судова. Тиме се, и након 70 година од краја рата, он и даље изнова догађа и тумачи према актуелним политичким потребама.

        Да ли ће прошлост у Србији икада бити остављена на тумачење професионалцима - остаје да видимо.

        Схватање прошлости, а посебно Другог светског рата, прошло је у Србији неколико ревизија. Она прва, антикомунистичка, с почетка 90-их година прошлог века, такође је била обележена идеолошким тумачењима и прекрајањем истине према потребама актуелног политичког тренутка. Она је само продубила поделе у друштву и поново удаљила прошлост од науке.

        Чини се, ипак, да у последњих 10-20 година, расте број оних који се према прошлости односе поштено, стручно и научно, што се може посматрати и као ревизија ревизије историје.

        Но ревизија историје ипак није појава која се јавља само код Срба и других југословенских народа.

        На примеру недавних обележавања 100-годишњице Видовданског атентата и почетка Првог светског рата видело се колики су политички интереси појединих савремених европских држава да своју прошлост прикажу другачијом и лепшом него што је била. Сведоци смо да се сличан процес одвија и у вези са Другим светским ратом, и то већ извесно време.

        У њему доминира немачки утицај на ревизију прошлости, који представља комбинацију усиљене политичке коректности и малициозних, неутемељених интерпретација чији је циљ да релативизују немачку одговорност за догађаје из Другог светског рата. На овој активности, свесно или несвесно, ангажован је велики број историчара, политиколога, социолога, као и готово све фондације немачких политичких партија (Роза Луксембург штифтунг, Хајнрих Бел штифтунг, Конрад Аденауер штифтунг и друге).

Демонстрације у Берлину 1932.

        Први резултат је политичка коректност о нацистима и Трећем Рајху. Тако ћете у интернационалним уџбеницима за средњу школу, у лекцијама посвећеним нацистичкој Немачкој, обавезно наћи и податак да нису сви Немци били нацисти, него свега око 10% њих. Исти уџбеници садрже и лекције о одређеним тајним анти-нацистичким друштвима и покретима, иако ни једно од њих није имало ни бројност, ни јасан политички програм, ни већи историјски значај.

        Други резултат је много више уочљив и у Србији.

        Српски национализам готово се без изузетка тумачи као нешто блажа верзија нацизма, уз извлачење „историјских вертикала злочина“ које сведоче о тобоже геноцидној природи Срба током целе њихове историје.

        Овако паушалне и малициозне интерпретације могу се наћи и у тиражним памфлетима америчког лекара Филипа Коена и у књизи Холма Зундхаузена, који је до скоро био један од највећих живих европских историчара. У њиховим књигама, али и новијим издањима које у Србији претежно финансира фондација Роза Луксембург, Срби су одговорни за геноцид над Ромима и Холокауст Јевреја, иако су и сами, уз поменуте народе - српске пријатеље и комшије - били процентуално међу највећим жртвама Другог светског рата, нацизма и фашизма.

        Четници су у тим књигама, као и у делима с почетка Титове владе, поново фашисти и кољачи, а њихов антифашистички ангажман и допринос минимизују се или уопште и не помињу.

        У пројекту око београдског Сајмишта (заправо немачког логора „Земун“) говори се о одговорности Недића и његове владе за Холокауст, а кривица окупатора и усташа (на чијој се територији, узгред буди речено, поменути логор и налазио) умањује се и релативизује.

        Кривицу и историјску улогу Милана Недића одредиће суд и историјска наука. Крајње је време да се Други светски рат заврши, политички притисци утихну и прошлост остави онима који се њоме професионално баве.