И држава и Црква греше поводом Косова и Метохије

ПРОФЕСОР ЧАСЛАВ КОПРИВИЦА - НА ТРИБИНИ ОДБОРА ДСС ЗА ОДБРАНУ КИМ У КРАГУЈЕВЦУ

• Сећате се – наша Црква у Црној Гори, или Митрополија црногорско-приморска – 1997. је имала став да треба подржати Ђукановића због његовог супротствљања Милошевићу, не схватајући да је он рушио државу и јединство нације. Схватили су врло брзо да греше. Сада у тој Црној Гори протерују српске свештенике и монахе СПЦ
• Држава Србија је решила да будућност својих грађана обезбеди тако што ће један део својих грађана да изда, да прода.То не само да никада ниједна српска држава није радила, морам да признам да се не сећам таквог примера у историји. То не раде ни примитивна племена
• Морање је када вас поразе на Косову, па вам кажу: ако ми не даш своју ћерку у харем, побићу ти све и на двору и око двора, и племство и трговце и сељаке – све. Морање је када дођу јањичари и када вам кажу да ако им не дате једнога сина - нећете имати ни једнога, ни сина, ни кћерку. Ни кућиште, ни огњиште. То је морање. Држава Србија тврди да се ово мора. Ја кажем да се ово не мора!
• Ако се мало присетимо наше историје, нећемо се сетити ниједне српске власти у последњих 1000 година или откад постоји било каква власт која је била српска – која је била спремна да оволико својих људи преда некоме другоме
• Милан Недића је био квислинг, а био је принуђен да преузме место које је преузео. Најпре је одбио, а онда су му Немци рекли да ако не пристане - Србије неће бити ни у каквом облику. На крају је пристао – због Србије. Недић је морални титан за све оне који седе у Влади Србије и у Председништву Србије
• Кажу – и то нажалост ови који су на власти - да су избори на Космету једини начин да се „легитимише” српска власт на Космету, наводно. А како се та власт „међународно легитимише”? Тако што се иде по потврду код непризнатих сецесионистичких власти у Приштини. Дакле: легитимишете српску власт код оних који су илегални!
• Када год се Шиптарима давало да се они питају, они су се питали кинџалом, сабљом и пуштањем српске крви. Је ли сад другачије? Одговорићу противпитањем: да ли мислите да ће онај ко је организовао Жуту кућу, да ће тај сутра да брани Србе на Косову – и то не њихову слободу и достојанство него голи живот?

         АКО је тежак тренутак за нашу државу и народ. Овде смо се окупили у ситуацији која је готово невероватна и незабележена у нашој историји.

         Држава и Црква - макар званична Црква - говоре исту ствар, а ми овде, који волимо и бранимо своју државу, који припадамо душом и срцем својој Цркви, морамо да се окупимо и да кажемо да греше.

         Како то можемо знати? Вероватно ће нас упитати, као вероватно и вас и ваше пријатеље који исто мисле: како то да сви мисле да је ово исправно – пристати на лажне изборе на Космету - само ви не мислите? Како сви мисле да се мора, а ви се „нашли паметни”, па мислите да не мора?

         Пошто нам кажу да је ова издаја Срба са Космета, историјских права и заветне српске земље, нешто што се мора учинити у име Европске уније, односно „европских вредности”, такође једна од „европских вредности” – иако они не знају шта је то европска вредност и не постоји никакав каталог европских вредности који се може извући из левог задњег џепа и њиме махати – али једна од стварних и правих европских вредности -јесте да се мисли својом главом.

         Мене лично је кудикамо више погодио званични глас Цркве. Наравно, у њој често има више гласова, као што има и поводом шиптарских „избора” у новембру, али званично и мора да говори једним гласом.

         Али, треба да поставимо питање: шта би у овој ситуацији рекли Арсеније Трећи Чарнојевић и Арсеније Четврти Јовановић Шакабента – шта би они рекли да су на месту садашњег патријарха?

         То, наравно, не можемо знати, али оно што су урадили говори да политика отпора, непристајања, некада има границе. Некада морате да се померите зато што она ствар коју сведочите, а то је непристајање, вама чини немогућим опстанак тамо где сте били.

         А да Црква у народним јавним, нецрквеним пословима може да погреши, сведочи један недавни пример.

         Сећате се 1997. године када је Мило Ђукановић, који је 1991. изјавио да је престао да игра шах зато што му се толико омрзао због шаховнице, дакле због Хрвата, да би само шест година касније променио своју политику, оријентацију, нацију, све... – као што су уосталом и ови наши садашњи властодршци који су такође некада били патриоти.

Часлав Копривица

         Сећате се – наша Црква у Црној Гори, или Митрополија црногорско-приморска - тада је имала став да треба подржати Ђуконовића због његовог супротствљања Милошевићу, не схватајући да је овај рушио државу и јединство нације.

         Схватили су врло брзо да греше. Сада у тој Црној Гори протерују српске свештенике и монахе Српске православне цркве.

         Није ли садашња стварност Црне Горе најбољи доказ да је Црква 1997. погрешила? А како можемо бити сигурни да јој је то последња „политичка” грешка?

         Питам се, неће ли проћи много краће времена од садашњег тренутка, док људи у нашој Цркви– суочени са будућим понашањем Тачијевог „режима”, који је у сваком погледу много гори од Ђуконовићевог отпадничког режима - не схвате да су грдно погрешили?

         Напомињем да све ово не говорим као неко ко сматра да је свако мешање Цркве у јавни живот погрешно, као што мисле невладине организације, као што мисли „друга Србија” која нашу Цркву мрзи из дна душе, већ мислим као неко ко припада тој Цркви и сматра да има право да каже и онима које безусловно уважава да у овој, нецрквеној ствари греше.

         А каква је наша држава, какав је њен став по питању правно имагинарних „избора”?

         Држава, наравно, није режим, али људи који тренутно оличавају државу раде ово што раде. Ако се мало присетимо наше историје, нећемо се сетити ниједне српске власти у последњих 1000 година или откад постоји било каква власт која је била српска – која је била спремна да оволико својих људи преда некоме другоме – не некој другој држави, јер то чему они мисле да предају наше сународнике „доле”- то свакако није држава, ни у правном,ни у моралном, нити у функционалном смислу.

         Сетимо се овде Милана Недића. За њега се каже да је био квислинг. Био је принуђен да преузме место које је преузео. Најпре је одбио, а онда су му Немци рекли да ако не пристане, Србије неће бити ни у каквом облику. На крају је пристао – због Србије. Ја вам с овога места кажем да је квислинг Милан Недић који је био и херој Балканских ратова и Првог светског рата, генерал који је покушао да пружи отпор и у Другом светском рату, колико је то било могуће надмоћнијем агресору, тврдим да је Милан Недић морални титан за све оне који седе у Влади Србије и у Председништву Србије.

         Из садашњих власти нам говоре да се ово са Косметом „мора” – због наше „будућности”, „среће”, због наше „деце”, јер алтернатива томе је пропаст. Када некога дуго бичујете и бичем га наведете на „ред”, онакав каквим сте га замислили, у неком тренутку не треба ни да употребите бич, ни да пуцкетате њиме, не морате ни да га погледате, он већ сам мисли да „мора” нешто, чак иако то ономе с бичем не пада на памет.

         А знате ли шта је морање? Морање је када вас поразе на Косову, па вам кажу: ако ми не даш своју ћерку у харем, побићу ти све и на двору и око двора, и племство и трговце и сељаке – све. Оне жене које су ту жртву подносиле, подносиле су је за друге и заслужују дубоки поклон, до земље. Морање је када дођу јањичари и када вам кажу да ако им не дате једнога сина - нећете имати ни једнога, ни сина, ни кћерку. Ни кућиште, ни огњиште. То је морање.

         Држава Србија тврди да се ово мора. Ја кажем да се ово не мора!

         Због чега морамо да дамо тековине наших победа, 120.000 својих грађана, оно што смо ми стварали деценијама на Косову –реч је и о економским богатствима?

         Они говоре о ЕУ и европским вредностима, а уствари све време мисле на једну ствар – на материјалне вредности.

         То што има на Косову и Метохији, јер они само то признају и разумеју, више вреди од свега што је ушло у Србију од 2000 .године. Или, да будем још прецизнији: од свега онога што су они, и они пре њих, покрали од 2000. године, а кажу да је преко 50 милијарди евра, изнесено из ове несрећне земље почевши од те године.

Мирјана Васовић

         Предати Космет и сироте Косовце непријатељу, то се не мора!

         Држава Србија је решила да будућност својих грађана обезбеди тако што ће један део својих грађана да изда, да прода.То не само да никада ниједна српска држава није радила, ја морам да признам да се не сећам таквог примера у историји. То не раде ни примитивна племена.

         Дакле, и код цивилизованих и код дивљих, и код напредних и код назадних, и у Европи, Азији, Африци, Америци - то нико није радио. Али, ово не може да се чује нигде у нашим медијима, зато што смо навикнути да „ЕУ нема алтернативу”.

         Дај брата, сестру, рођака, пријатеља, једнога и другога, пошаљи у Хаг њих једног, пет, стотину, на крају 120.000! Ко нам гарантује да ће то бити доста?! И још више, и још пре, чак и да јесте доста – не дам душманима ниједног свог пријатеља, сународника, сестру!

         Кажу – и то нажалост ови који су на власти - да су избори на Космету једини начин да се „легитимише” српска власт на Космету, наводно. А како се та власт „међународно легитимише”? Тако што се иде по потврду код непризнатих сецесионистичких власти у Приштини. Дакле: легитимишете српску власт код оних који су илегални! То некако не иде.

         Власти у Србији утеривањем наших грађана у шиптарску недржаву на Космету поручују да је Лепосавић граница где почиње нешто друго што није наша држава. Да ли ми имамо гаранције да ће ова власт, или нека друга (нису овде битни конкретни људи, нажалост све смо их гледали у потпуно другачијим улогама) за пет или десет година рећи да је нова граница код Рашке јер иза Рашке почиње нека друга нова „држава” – на српској земљи?

         Да ли ће онда Србима из Новог Пазара, Тутина и Сјенице да кажу да они своју локалну власт треба да „легитимишу” у Новом Пазару – код Зукорлића или неког њему сличног?

         Неморално је, неприхватљиво и незамисливо да држава даје своју децу душманима! И уосталом, ако се то ради, тада се оправдано може питати - зашто дати ових 120.000, а не можда неких других 120.000 или 1.200.000?

         И, изнад свега: да ли је добробит Србије у ЕУ? Да ли вам може бити добро код оних који вам кажу: одрекни се своје државе, својих људи, погази све што си некада био, па ћемо те можда једнога дана пустити, ако испуниш још низ услова за које не знамо који ће све бити?

         Ту добра нема! Ту не морате да познајете економске рачунице. Довољно је да имате здрав разум, своју главу да схватите да добра у ЕУ за Србију нема.

         Али, чак и да тамо тече мед и млеко, да је свима који су тамо ушли идеално, чак и да тамо нема никакве кризе, то да вам траже да се одрекнете 120.000 својих сународника (то је пола Крагујевца) да би вам евентуално било (економски) добро – то је неморално, а народ који то себи дозволи - престаје да буде народ. Зато ниједан народ на овом свету то не би могао да уради – јер би га то, као народ, убило.

         Држава је ту да помогне у невољи. То је тачно. Али, има једна претходна ствар са државом која омогућује да нам она помогне.

         Држава– то је давање свакога од нас, не само новца за порез, него давање емоција, давање лојалности да би вам се вратило. Држава – цитираћу Хегела, само накратко – то је начин постојања који је један народ себи дао. Каква је држава неког народа, такав је и народ. Ако у држави нешто не „штима”, то вероватно значи да и са народом нешто није у реду.

         Ово што ради садашњи режим у Србији, што ради држава Србија према својим грађанима, ради то у име свих нас. Највећи проблем свих нас јесте равнодушност, пасивност.

         Кажу: „Косово је изгубљено.” У време када није било интернета, када није било начина да се сачува предање о Косову, осим причом уз огњиште и слушањем гусала и подизањем јуначке сабље када је требало, у то време се 500 година сачувао завет да Косово јесте наше, да је само привремено изгубљено и да једном мора бити наше. Тај завет је остварен.

Александар Поповић

         Аца [Александар Поповић, потпредседник ДСС] је овде поменуо Брегалницу 1913. године, када је после мучког напада Бугара јуначка војска Србије извојевала победу, пронела се крилатица: За Косово – Куманово, за Сливницу – Брегалницу.

         Тада су наплатили своје дугове. Тада су повратили достојанство.

         Сада имамо „распикуће”. Не само што не могу да одбране нешто то је некада извојевано, него дају и оно што се не мора. Тако је наша држава, у лику својих челника, данас решила да бестидно ампутира од својега националног „тела” 120.000 својих грађана, да им каже: „Драга наша браћо, досад сте били део нас, а сада вам ми - држава Србија којој сте били верни – кажемо: ви више нисте ми. Ви сте неко други. Ви не припадате више нама.”

         Та држава то ради у име свих нас. Јер, држава је оно давање свих нас, које нам се онда враћа. Ако држава ради наопако, онда је дужност свих нас да дигнемо глас против тога. Јер, у крајњој линији, не издаје само држава своје грађане, оне који су јој од 1999. били верни, него их посредно и пасивно – управо својом пасивношћу и равнодушношћу, оним одмахивањем и болесним „Ма, то је изгубљено” – издајемо и сви ми.

         Нећу да кажем да је издаја некога ко одмахне руком, деморалисан после свих ових пораза које смо доживели од деведесетих година, а неке нисмо морали, да је издаја некога ко је необавештен, изгубљен, избезумљен – да је његова издаја иста као издаја Дачића, Вучића, Николића и осталих. Али, да нема наше пасивности, да нема тог нашег малог удела у њиховој издаји – јер држава није њихова, они су функционери нечега што припада свима нама, јер да нема нас, не би било ни њих – онда не би ни они могли да издају.

         Њихова издаја је могућа захваљујући равнодушности већине нас. Ја не мислим да већина нас сматра да Србе на Космету треба издати, али неделовањем ми их напуштамо, док ови који су власти, који су на власти, тачно знају шта раде, а то безочно прикривају причама о „повратку Србије на Космет”, о „бризи о својим грађаним”.

         Колико ће проћи времена након завршетка шиптарских „избора” на Космету – ако они успеју у српским срединама – док Шиптари, уз подршку наших „европских пријатеља”, збришу сваки траг институционалног присуства државе Србије на Космету?

         Да ли ће Србима који изађу на шиптарске изборе бити боље? Да ли ће им, да будем прецизнији, бити боље ако изађу него ако не изађу?

         Погледајмо шта нам говори историјско искуство.

         Шиптари никада нису имали своју државу на тој територији, али смо више пута запамтили како је изгледало када су се они питали на тој територији: и под Турцима, и под Аустријанцима, и под Италијанима, и под Немцима.

         Нажалост, окупатор је био тај који је био каква-таква заштита несрећним Србима од Шиптара.

         Када год се Шиптарима давало да се они питају, они су се питали кинџалом, сабљом и пуштањем српске крви. Је ли сад другачије?

         Одговорићу противпитањем: да ли мислите да ће онај ко је организовао Жуту кућу, да ће тај сутра да брани Србе на Косову – и то не њихову слободу и достојанство него голи живот?

         Могу нам рећи да сада живимо у другачијем времену. Сада је прошло време ага и бегова, прошли су велики ратови, иако никада не знамо да ли су сви ратови прошли пошто историја има једну незгодну особину да је непредвидљива и за оне најдалековидије – али, да ли је данас толико другачије време – време цивилизованости?

         Јер, да је тако, да ли би било могуће да ЕУ заједно са целим Западом бестидно учествује у заташкавању Жуте куће? Да ли би било могуће да сви крвници тзв ОВК за које је посведочено, чак и од стране Албанаца учесника у тој тзв ОВК, шта су радили да сви – буду пуштени?

         Где су у затвору убице деце с Гораждевца?

         Дакле, ми треба да схватимо једну ствар: они који су нам наводно циљ, а то су Брисел и ЕУ, они су то заједно радили. И код дизања у ваздух аутобуса у Подујеву, и у Гораждевцу и свуда су они савезници – они завршавају посао заједно, пошто имају исти циљ, а то је Космет без проблема, а то значи – без Срба!

         Наше главно питање је да ли имамо избора? Ми, седећи у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Краљеву, Бујановцу, мислимо да имамо избора, да се Тачијеви „избори” тичу неких који су са друге стране границе, који су у другачијој ситуацији. Није тако!

         Срби на Космету су стављени у немогућу ситуацију да буду принуђени на „изборе”, да без својег бирања „изаберу” изборе на којима се ништа не бира, већ се оправдава и легитимише илегална власт шиптарских терориста на Космету.

         Неко може да каже: ако имате избора, онда је то нешто добро. Али, ако вас натерају на шиптарске изборе - онда више повратка у Србију нема јер сте признали њихову власт. Поготово ако Србија призна Косово и Метохију као некакву нову државу.

         Они су принуђени на избор који није избор. Немају избора. И, ако им прете протеривањем с посла, одузимањем коре хлеба, ако учине избор који је погрешан – иако имам разумевања за свакога од њих који на то буде присиљен, јер је јако тешко када сте сатерани у притвор, када вас и Шиптари и Запад и ваша држава присиљавају на исту ствар. Али, ако се направи тај изнуђени и погрешни не-избор, тада повратка Космета тешко може бити.

         Они тамо неће дуго опстати, а Шиптари ће добити оно што им треба, а то је признање од Срба и од државе Србије да они имају своју државу. Али, избор са којим су они данас суочени је избор свих нас, не само наших сународника на Космету него и свиз грађана Србије Наш је избор – нас који нисмо натерани да „бирамо” под Тачијевом заставом, а тиме и да бирамо самога Тачија – да ли ћемо да окренемо главу и да кажемо да се то нас не тиче, или да кажемо да је то већ изгубљено – или ћемо да подигнемо свој глас, да кажемо својим пријатељима и рођацима, а нарочито свима онима који су ових дана утеривани, позивани смс-порукама да дођу да се пријаве за изборе – да им кажемо да то не раде!

         Када човек нема моћи, када нема ништа, оно што му остаје је његов глас. Његово непристајање. Можете све да ми урадите, али не можете да ми кажете да се сагласим с тим што ми радите. Они сад од нас траже управо то.

         Као што сам рекао, бојим се да може да не прође много времена, а да будемо суочени и ми са ове стране тзв. административне границе (која сад напорима државе Србије постаје државна граница између државе Србије и недржаве Косова) са неким новим изборима, новим референдумима и неким новим гласањима на државама које неће бити наше.

         Наш избор је да сада кажемо не, да сутра не бисмо морали да кажемо „да” у још тежој и немогућој ситуацији.