Глас Србије почиње да се јаче чује на европском политичком вашаришту

„ФИЈАТ” ЈЕ ДОКАЗ ДА СЕ О НЕКИМ ПРОБЛЕМИМА ЋУТАЛО И ДА НИ ВЛАСТ НИЈЕ РЕАГОВАЛА НA ВРЕМЕ

• 0пет су, ових дана, јавно помињане купљене факултетске дипломе – помињу се само оне председника државе и министра полиције, а о другма се ћути. Зна се и то да се кривци, извођачи и корисници фалсификата не гоне, а у свету се истина о таквим и сличним, лакшим случајевима и брзо и доследно решавају. Многи су изгубили високе положаје, скршиле каријере, а код нас су и речи отањиле, а на њих се све своди
• Да ли је српска изјава, којом се авионска линија Београд – Њујорк упоредјује са летом на Месец, смишљена да, неконтролисаним одушевљењем, пренагласи моћ Србије и њене власти
• Британија је шампионска земља у ниподаштавају интегритета и суверенитета држава – извежбана у колоњалној ери, хтела би и сада, иако је сведена само на своје Острво, да влада другима, чак и Европом, чији је део. За разлику од Србије, британске речи су мање од – (не)дела
• Британци, међу којима је кочоперна Шкотска, морају да схвате да је завазда минуло време њихове најмоћније империје. Вратили су се Британци на своје Острво и нека делују са њега - могу им САД бити ближе од других, али не би више смели да се с неким обрачунавају у име Америке…

           Пише: Раде БРАЈОВИЋ

          НА РАШИРЕНОМ политичком вашаришту Европе, Србија не изостаје и не заостаје! Барабар је са најмоћњима – Немачком, Британијом, Француском - а оне мале, али активне и угледне – Холандија, Данска, Шведска – не могу да се примакну српским висинама.
Кад се потреба за исказом осети, уздржавања нема – што на ум, то на друм. Слободно, храбро, проницљиво, често и незаборавно. Демократија је превасходно схваћена као апсолутна слобода, па су у честом опуштању изражавања међусобно нескладна, а изрази, најчешће речима, потпуно доминирају свим мотвима и догађајима…

         У Србији, овог доба и ових дана, заиста изузетно засутој згуснутим догађајима, унутрашњим и међународним, али и кад су домаћи, такви су да се намах везују са ближом и даљом околином. Пракса је стигла дотле да се, без бојазни од претеривања, може тврдити да је у Србији реч постала значајнија и важнија, већа него дело које би та реч требало да представи.

         Не ради се ни о каквој поетизацији, метафоризацији или хиперболизацији изражавања, већ просто, да не може бити простије, аутор жели и настоји да пренагласи догађај –наравно из политичких разлога. Доказ је најсвежији, данашњи – ЕУ је, 30. јуна, поновним и поновним одбијањем Хрватске и Британије, спречила да се Србији отворе 23. и 24. поглавље, а истовремено је нека друга поглавља отворила Црној Гори и Турској. То поређење је “од свега важније”, па је српски шеф дипломатије, Ивица Дачић, поступак ЕУ оценио срамним, несхватљивим и понижавајућим за Србију, а министар Вулин се заложио за промену политике према ЕУ…

         Кад је, 21. јуна, авион наше “Ер Србије”, полетео у Америку, отварајући директну линију Београд-Њујорк, после дведеценијске паузе, догађај је, с разлогом, представљен и доживљен, збија, као вредан ванредне пажње – велики успех нашег ваздухопловног саобраћаја. Потез је утоилико вреднији што се збива у тешким економским околностима (четвртина српских предузећа пред стечајем, отпуштају се и радници моћног крагујевачког “Фиата”), а те невоље се могу решавати новим, здравим пословима, какав је овај саобраћајни, чијем почетку је природно присуствовао премијер Вучић, који ионако редоно учествује у инаугурисању послова мањих капацитета.

         Претеривања, ниуком случају, нису увек неопходна, напротив, у уобичајеним околностима, могу само да изазову негирања и неверовања. Изјава да је лет авиона у Њујорк, упоређен је, јавно, са - летом човека на Месец! Разумљиво одушевљење новом ваздушном линијом Београд-Њујорк не могу да умањи чињеницу да је “боинг” закупљен, на лизинг, у Индији, да су раније наши аероплани летели и на тај део света и другде,и даље, и да је ово сада само опоравак, истина, у овом тренутку, важан као оздрављење.

         Било би још боље и успешније да се оваквим и сличним летећим шокантним претеривањима не угрожава наша реалност, а подстичу непотребне политичке обмане и понижавања грађана. Уз све то, уосталом, кад се истина сазна, а нико не може трајно да је сакрије, схвати се да су изгубили сви, па и они који су је скривали. Кад се заврше политичке и друге манипулације, они који су је скривали добијају и додатну, моралну одговорност, која је, посебно у свету, многима сломила углед и каријере…

         Пракса у Србији, буквално је нагомилана примерима свих врста, а толико их је да би испунили вишетомну књигу. Ево, укратко, само још неких, текућих, још неокончаних и утицајних на актуелне политичке и друге токове:

         Поменута вест да ће крагујевачки “Фиат” да отпусти хиљаду и по радника, изненадила је јавност, из два разлога. Један је што је Србија била уверена, бесумње нетачним или непотпуним подацима, да је производњом популарних италијанских аутомобила дугорочно решен сваки екомомски проблем Крагујевца, шумадијског региона, па и шире. Други је што се баш тамо, где се није очекивало, већ завршавају спискови за отпремнине, а то значи да се отварају врата новим економским и социјалним проблемима целе Србије.

         Значи ли то да предаха нема – уз помоћ Кине, угашен је челични проблем Смедеревске железаре, мислило се да је на реду решавање Бора, а сад, ето ти, пали се застој у крагујевачкој ауто-фабрици. А, сада је јасно, о томе се ћутало. Добро, чак умирујуће делује контрапотез, јао речен – Вучић у петак отишао у Торино, седиште “Фиата” да покуша да угаси српске моторне проблеме, а претпоставља се да ће “окренути кључ”, јер и италијаска, уз српску јавност зна шта предстојји, а сада се види шта је претходило, посебно с продајом аутомобила…

         0пет су, ових дана, јавно помињане купљене факултетске дипломе – помињу се само оне председника државе и министра полиције, а о другма се ћути. Зна се и то да се кривци, извођачи и корисници фалсификата не гоне, а у свету се истина о таквим и сличним, лакшим случајевима и брзо и доследно решавају. Многи су изгубили високе положаје, скршиле каријере, а код нас су и речи отањиле, а на њих се све своди.

         Код нас се, за неке муке, народски каже да време све лечи. У тој мудрости има много истине, под условом да је дијагноза добра, па се одреди одговарајући лек. Да би се успело, нашим службама је потребно продужено време, али и више од времена. Ево, после петнаест месеци, јуче је објављено да, по мишљењу Тужилаштва, за пад хеликоптера на Сурчину, где је погинуло седам особа – нико није крив, чак нико није одговоран ни дисциплински!

         Све се, дакле, у трагању за истином о смрти седм особа, свело на – речи. Изговарале су се и, на ратне начине, објављивале речи, и то изузетно критичке и адекватне – док се нису потрошиле… И, шта сад – нисмо ли склони да не налазимо истину, плашимо ли се суочавања с њом? Кога и шта чувамо - од истине?!

         У Србији су се, такође, већ развиле навике за аутоматизмом, у много чему, па и у брзопотезном закључивању који су узроци и какве ће бити последице политичких догађаја, чак и оних крајње загонетних и оних који нису директно везани за наше токове. Претпоставке су, наравно, неминовне и потребне, посебно, на пример, у новинарству и разним истраживачким пословима…

         Аутоматизам се показао и у неким европским, али и нашим неразумевањима велебританског напуштања ЕУ, после 43 године заједничког живота. Прихватајући прасксу “здраво за готово”- популистичке оцене европских бирократа и њихових новинарских и других пратилаца – убедљиво је превладала оцена о ужасима уздрмане Европе, наравно и распада Уједињеног Краљевства, Велике Британије. Све је, последњег заједничкг радног самита, прошлог уторка, протекло – без ломова и неких изненадјења, зачињених благим вербалним полемикама. Најзанимљивији је био детаљ са самита после одласка британског премијера Камерона – у среду се, у врху ЕУ, први пут није говорило и споразумевало на - енглеском.

         Нека је само бизаран и симболичан, али је тај детаљ усмерен на - суштину. Јер, нити ће се распасти Британија без ЕУ, нити ЕУ без Британије. А, сам излазак Британије из ЕУ, одлуком референдума грађана, могао би чак да користи - и једнима и другима. Може да користи и Србији...

         ЕУ је - ево неких детаљчића – сада у неминовној и доброј шанси да отклони, ако не може све, макар неке, али важне проблеме. Садашње три, међусобно не баш сложне групације – велике, оснивачке и остале чланице - у много чему су оштро неравноправне, морају да изграде неопхпдну равноправност, као основни предуслов јединства Уније. Такође мора да, макер да умањи бирократску управљачку доминацију, а то је могуће изградњом прилагодјеног система избора руководећих кадрова у виталним управљачким телима ЕУ.
А, Британци, међу којима је кочоперна Шкотска, морају да схвате да је завазда минуло време њихове најмоћније империје. Вратили су се Британци на своје Острво и нека делују са њега - могу им САД бити ближе од других, али не би више смели да се с неким обрачунавају у име Америке…

         Србија остаје на одабраном путу који води чланству у ЕУ, али никако у трећу или било коју подређену категоију држава. Неће је померити ни хрватске иглице којима оживеле наци-усташе упорно боцкају Србију.

         Одавно се Србија, као део Југославије и вековима раније, обрачиунавала с таквим насилничким наметањима, па нас неће уздрмати ни одлаузак Британије из ЕУ, чији и није члан, а ко зна кад ће…

         Вучић је претерао кад је резултат британског референдума о изласку из ЕУ оценио најјачим земљотресом после рушења Берлинског зида. Није важно Вучићево претеривање - важно је да се не тресемо! А од свих њих, ЕУ и Британије, одвојене, али заједно у НАТО, тресли смо се до вртоглавице.

         Србија неће и не може да живи на неком острву у које нас гурају и пробају да изолују они који нам отимају Косово и Метохију.

         Британија је шампионска земља у ниподаштавају интегритета и суверенитета држава – извежбана у колоњалној ери, хтела би и сада, иако је сведена само на своје Острво, да влада другима, чак и Европом, чији је део. За разлику од Србије, британске речи су мање од – (не)дела.