Европска унија је у трострукој паници и зато тактички попушта Србији
ЕВО ЗАШТО ЈЕ ЕВРОПСКА УНИЈА ПОСТАЛА НАПРЕЧАЦ ЖЕЉНА ПРОШИРЕЊА НА ЗАПАДНИ БАЛКАН
- Има ли обећавање учлањења до 2025-те везе са признањем Косова? Наравно. Ма колико се Јоханес Хан, Жан-Клод Јункер, Денис Киф и остали европски званичници и амбасадори трудили да Србину у главу утуве да нико не зна како ће изгледати обавезујући споразум Београда и Приштине, сви они, баш као и Србин, тачно знају шта тај споразум подразумева. Признање Косова! Ништа мање, ништа више
- Да ли Брисел може да се договори око заједничке „европске војске“ која ће представљати брану „малигном утицају“ Русије? Не. Има ли труст мозгова у Бриселу било какав одговор или договор на политику председника САД Доналда Трампа, који жели да их потпуно потчини? Не. Брисел се, дакле, плаши да ћемо схватити да Србија својим чланством треба да помогне разједињеним Европљанима у лажној слици јединства
- Русија. „Мигови“. Хеликоптери. Ракетни системи. Подршка у Уједињеним нацијама и свим другим међународним институцијама око Косова. Ноћна мора за Брисел! Ипак, њихов највећи страх од руског „малигног утицаја“ јесте давање дипломатског статуса особљу у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу. Зато Србима треба повећати шаргарепу. Отуда и помињање 2025-те
Пише: Милан ДОБРОМИРОВИЋ
СТРАТЕГИЈА проширења Европске уније којом се Србији „индикативно саветује“ да се учлани у савез до 2025. године садржи најмање три велика страха Брисела. Оно што су сви Европљани, као по диктату, назвали историјским тренутком, заправо је моменат огромне панике.
Одустало се, бар формално, од наметања било каквог датума или временског оквира за потписивање обавезујућег споразума Београда и Приштине. Србија и Црна Гора означене су као лидери на Балкану, на које би све друге комшије требало да се угледају. Коначно, по први пут, наведена је нека година - у овом случају 2025. - као „индикативни“ датум могућег уласка Србије у Европску унију.
Зашто су Европљани одједном, после толико година (Србија је званично постала кандидат за чланство 2012.), постали великодушни и жељни проширења на Западни Балкан?
ПАНИКА 1: Има ли то везе са признањем Косова? Наравно. Ма колико се Јоханес Хан, Жан-Клод Јункер, Денис Киф и остали европски званичници и амбасадори трудили да Србину у главу утуве то да нико не зна како ће изгледати обавезујући споразум Београда и Приштине, сви они, баш као и Србин, тачно знају шта тај споразум подразумева. Признање Косова! Ништа мање, ништа више. Зашто се онда праве луди?
Зато што обожавају стратегију „штапа (Косово) и шаргарепе (чланство у ЕУ)“, али се плаше да више нећемо желети да грицкамо мрвице шаргарепе са њиховог стола.
ПАНИКА 2: Америчка организација за геополитичке и стратешке анализе „Стратфор“ наводи да Европска унија не успева да реши кризу у којој се нашла и да ће до 2025. године још држава следити Велику Британију и „Брегзит“.
„Европска унија никада неће повратити своје раније заједништво и ако преживи наредну деценију, наставиће да функционише у ограниченом и фрагментираном облику. Не постоји јединствена политика која може да одговара целој Европи.
То је био кључни проблем од самог почетка, а сада је достигао екстремну тачку. Оно што погодује једном делу Европе, наноси штету другом. Уместо Европске уније, Европу ће у наредној деценији дефинисати повратак на велику сцену националних држава. Њихов број ће бити све већи, пише „Стратфор“.
Мислите ли да Американци претерују? Размислите.
Да ли Брисел може да се договори око заједничке „европске војске“ која ће представљати брану „малигном утицају“ Русије? Не.
Да ли Брисел може да се договори око заједничке политике у вези са мигрантима, пре свега о квотама? Не.
Има ли труст мозгова у Бриселу било какав одговор или договор на политику председника САД Доналда Трампа, који жели да их потпуно потчини? Не.
Брисел се, дакле, плаши да ћемо схватити да Србија својим чланством треба да помогне разједињеним Европљанима у лажној слици јединства.
Зашто бисмо због те фатаморгане платили цену, а ипак готово сигурно умрли од жеђи?
ПАНИКА 3: Русија. „Мигови“. Хеликоптери. Ракетни системи. Подршка у Уједињеним нацијама и свим другим међународним институцијама око Косова. Ноћна мора за Брисел!
Ипак, њихов највећи страх од руског „малигног утицаја“ јесте давање дипломатског статуса особљу у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу.
Брисел, а поготово Вашингтон, моментално добију аритмију на помен ове теме. Зато треба повећати шаргарепу.
Отуда и „индикативни“ датум.
Три страха Европе, а само једна Србија.
Вреди ли спасавати Брисел од њега самог?
Изађите из магле. Надам се да сам помогао.
