Двоје Клинтона, Олбрајт, генерала Кларка и Вокера Србија ће заувек памтити – по злу

 РЕЧИ СВЕ ИЗДРЖЕ, САМО – НИ НЕКЕ РЕЧИ НЕ МОГУ ПОНЕКАД ДА СЕ ИЗДРЖЕ

  • Политичка и новинарска Србија навалила на Вокера. Он претерано не брине. На Космету има доста друштва, свог реномеа и исте струке, па му је лакше. Деле вредности злочина. Први је „француски ђак“ – злочинац Харадинај, активнији је од свих јер хоће да извојује изборну победу – за премијера. Помажу му обећања албанским гласачима – „велика Албанија“, југ и трећина Србије, све до Ниша, па и Ниш! Јуче је обећао и додатак - кад постане премијер, на Косову неће бити - Србије!
  • Сагласност да држава Србија буде, под истим условима, са државом Косово на западнобалканском седену код Федерике Могерини, може да се, зар не, протумачи као још један корак ближе српском признавању незавсности приштинско-вшингтонско-брселске насилничке парадржавне творевине… Али, тамо није било услова за неки потез одбране триторијалног интегритета…

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ТРЕШТАЛЕ су речи Србијом и око ње, најбучније на југу, у Албанији и Македонији, помање у Црној Гори, понајвише на нашем Космету, као да се збио тектонски поремећај.

         Стизале су буке и из средњег и доњег дела БиХ, а најјаче је крештало у Хрватској, као да је Колинда пустила гласину, по усташки распуштеним нотама разулареног Томсона.
Ни Србија није остајала дужна – бранила се, као никад, убедљиво и оштро.

         Речима су нападали и претили, речима одговарали и бранили се – свесни и једни и други, на обе стране, да речи, обично, утиру пут делима свих врста. На Балкану су уобичајене оне од којих боли, а редовно, и речма и делима, потпомажу спољни, западни експерти, који и речи исписују – ракетама…

         Уследила је, после готово двомесечног мултидржавног реторичког обрачуна, све замукло – било је довољно да шефица ЕУ дипломатије, Федерика Могерини, на само једној радној вечери, у Бриселу, окупи “Западни Балкан 6”, што је формула за шест лидера шест држава Западног Балкана!

         Државу Косово не признаје Србија и, њени руководиоци кажу, никад неће, али су и албанска косовска држава и њен премијер, Иса Мустафа, равнопрвно учествовали на мало закаснелој Могерини вечери и није се чуло да се, због Мустзафиног политичког третмана, бунио неко од првака Западног Балкана. А, могло се, не због кашњења обеда, већ због географског положаја Србије која није на западном делу Балкана, већ у центру, као и још неки, али – ко те пита, тако нас је сместила Америка, а премеравали њени “фантоми” из којих су излетале ракете и уранијумске бомбе, баш по Србији, ма где се налазила. А, нашла се, у Могерини-ЕУ-НАТО режији, барабар с Исином прокријумчареном државом, непризнатом у УН и УНЕСКО.

         Сагласност да држава Србија буде, под истим условима, са државом Косово, може да се, зар не, протумачи као још један корак ближе српском признавању незавсности приштинско-вшингтонско-брселске насилничке парадржавне творевине…
Бриселска радна и неформална вечера, вероватно није створила услове за неки потез одбране триторијалног интегритета.

         Важност овог скупа не би требало оспоравати темама које нису планиране за овај балкански скуп под знаком ЕУ.

         Његова вредност се не види ни у кратком и уопштеном саопштењу, од само једне реченице, којом се истиче да су учесници потврдили “пуну посвећеност наставку рада у правцу евроинтеграција”.

         Важно је у плану ЕУ, али и у оном што су учесници појединачно предложили и истакли, у чему је био запажен наш премијер Вучић, којег је Могерини похвалила за конструктивну улогу у очувању регионалне стабилности. Он је поновио већ представљену идеју о организованој сарадњи у еконмским пословима изградњом и регионалне царинске уније.

         Овакви и слични појединачни прилози делују вишеструко корисно, што су посебно осетиле Македонија и Србија.

         Отклоњене су последице и спречен ногући конфликт који је раније изазвао македонски мандатар за премијера Зоран Заев. Он се извинио Вучићу због изречене увреде да је – лидер националистичког правца, да би потом најавио политичку исправку – да ће се Македонија уздржати поводом пријема Косова у УНЕСКО. Пријале су и речи Исе Мустафе у корист примене договореног у дијалогу Приштине и Београда…

         И на овом и свим скуповима ове врсте, али и ван њих, изговарају се крупне речи, али оне добијају вредност – тек кад се остваре. Речи тек тада постају – дела. А, ако дела изостану, речи остају да звоне и користе се за обогаћивање дипломатских вештина, посебно кад нешто треба избећи или маскирати.

         Најчешће су, можда, речи које замагљују реалнот, па се стварају претпоставке да се ммогу и хоће или не могу и никад неће да се реше… Бриселском скупу претходиле су неке од таквих крупних речи, а ево их и после „вечеринке”…

         Вилијам Вокер, озлоглашени вођа Оебса на Космету, опет се развукао по наијистакнутијим местима готово свих српских новина и ти-ви и радио емисија. Режисер крваве обмане у Рачку и изазивач НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, промолио је свију прљаву главурду, после две деценије – ради, каже, на стварању „велике Албање“. Придружио се генералу Кларку који, као и он, приватно ради по Косову и Метохији, а ни у томе нису сами – тако работа и екс шефица дипломатије САД, највреднија баш у отимању Космета од Србије.

         Запослени су и Хилари и њен муж Бил Клинтон, који су најодговорнији за трагедију јужне српске покрајине, а представљају се као спасиоци.

         Хилари се бори и губи трку за председника САД, муж јој помаже а кад је слободан продаје памет где стигне. Мудровао је тако И у Црноиј Гори, коју је у говору у Будви назвао “Маседонијом” – сигурно од превеликог знања балканског региона. Не скрива се ни британски прајминистер, истакнут у време рушења Србије из вазуха, а он је саветовао чак и српску владу – благо њој и нама с Блером!

         Списак је много дужи, али ово је избор антологијске вредности. Србија их заборавит неће – по злу. За њих нису потребне речи објашњења – вечно су остале по Србији, у гробљима и рушевинама.

         Политичка и новинарска Србија навалила на Вокера. Он претерано не брине. На Космету има доста друштва, свог реномеа и исте струке, па му је лакше. Деле вредности злочина. Први је „француски ђак“ – злочинац Харадинај, активнији је од свих јер хоће да извојује изборну победу – за премијера. Помажу му обећања албанским гласачима – „велика Албанија“, југ и трећина Србије, све до Ниша, па и Ниш! Јуче је обећао и додатак - кад постане премијер, на Косову неће бити - Србије!

         Ето, тако – речи све издрже. Неке речи је, ипак – немогуће издржати!

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари