Десет година косметске кризе - последња фаза, кратка или бескрајна?

Србија и свет

КАО ДА СЕ ПРИБЛИЖАВА НЕКИ КРАЈ, АЛИ НЕ ОБАВЕЗНО - ПРАВИ НОВИ ПОЧЕТАК

• Не искључује се ни неки недодирнути исход, нека нова комбинација познатих или незнаних варијанти и најаве разних врста старих и нових подела, па и замена територија. У јавност се пробила и варијанта реалне, широке уније, налик на индијску
• Шеф немачке дипломатије Зигмар Габријел у Приштини рекао да се од Србије очекује да призна „Косово“, а Дачић важну одлуку државе Бурунди да укине признавање независности „Косова“ оценио као одговор шефу немачке дипломатије, и додао: „Што не иде у Мадрид да тражи Шпанцима да признају Каталонију, што не иде у Скопље да их убеди да признају БЈРМ пошто их је Немачка тако признала?“
• Може да се наметне утисак да је некима из подгоричке власти ближе шиптарско „Косово“ од братске Србије, па раде на корекцији границе са „Косовом“, а не са Србијом! „Косово“ за неке властодржачке подгоричке кадрове није део Србије!

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        БАЛКАНСКА политичка слика се разбуктала до усијања - између држава и унутар њих. У свему је, чини се, најбогатија и најразноврснија активност Србије, не само зато што предстоје београдски избори, увек важни и традиционално разнолики и оштри.

        Важнија и бурнија од њих, ипак је, чини се - задња фаза косметске кризе, посебно разнолика после атентата на Оливера Ивановића, пре месец дана, за које време није ни препознат траг убицама - инспираторима, организаторима, извођачима…

        Убиством српског политичког угледника, раније неправедно хапшеног, брзо је распалио балканску атмосферу до усијања, али је уздржаност српске стране зауставила теже исходе, какав би био нови масовни сукоб. Атмосфера није прерасла у крвопролиће, али јесте дотакла врхове тешке косметске кризе, која се још значајније не смирује, иако се трага за неким решењима, па се, 26. овог месеца, обнављају и бриселски преговори.

        Стигла је и прва деценија од једностраног албанског проглашења независности Косова, што изазива бојазан дужег трајања…

        Да ли ће опасна косметска криза, ових месеци, развити завршну фазу која ће резултирати компромисом обе стране, српске и албанске, или доминацијом само једне - тако што ће се озваничити садашње стање или ће се српска покрајина вратити својој матици?

        Не искључује се и неки недодирнути исход, нека нова комбинација познатих или незнаних варијанти, међу којима се, али све ређе, примете и најаве разних врста старих и нових подела, па и замена територија. У јавност се пробила и варијанта реалне, широке уније, налик на индијску, о којој су Факти дуже писали.

        Као да се приближава неки крај, али не онај који обавезно значи прави нови почетак. Пре ће бити да се поново указује она теза - да је крај неминован, јер је такав да нема и није могао да се преточи у неки видљиви почетак. Тако је, и сада, на Косову и Метохији, кад се навршило десет година (17. фебруара) од шиптарског проглашења независности, која се, ни у одобравању, ни у негирању, никада никоме таква није догодила - невидљива и у назнакама, безочна и бледа, безумна и неморална годишњица!

        Сви који су се раније, на било који начин, бавили Косметом, то раде и сада, али не, данас и овде, живље и конкретније, што значи не и уверљивије.

        Најважнија је околност да се осећа приближавање неког краја, па ваљда ће уследити и почетак, чији садржај ће зависити од тога какав је садржај краја. Ређају се термини, па се гасе, па убацују нови, као да се формира неки чаробни круг, а нигде ни круга, ни чари…

        Најављивано је и приближавање краја, помињани термини, заказивана општа расправа, тзв. унутрашњи дијалог, који се, чини се, свео само на академике и неке стручњаке, а део странака је негирао разговоре, чиме је потврдио „српска посла”.

        Први термин је и оцењен важним, можда и најважнијим. Смишљен је рок за следећи март, али се све мењало осим садржаја који је дефинисала, пре неки дан Европска комисија, која му је одредила и временски термин - „хитно”! А, ево шта је хитно - да се од Београда очекује да са Приштином потпише правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији међусобних односа.

        Формулација није окићена терминима, није написана као што се ради са документима, али се у ЕУ тумачи као српска обавеза да призна албанску косовску државу.

        Управо то је потврђено са високог европског места, од шефа спољних послова Немачке, Зигмара Габријела, који је изјавио да би Србија требало да призна независност Косова, што је изазвало адекватне реакције шефа наше дипломатије, Ивице Дачића. Наш министар је чак критикован - због стила и начина које је применио у одговору немачком дипломатском лидеру.

        Укратко - како пишу наше „Новости” - Дачић је важну одлуку државе Бурунди да укине признавање албанске независности Косова оценио као одговор шефу немачке дипломатије, и додао:

        - Што не иде у Мадрид да тражи Шпанцима да признају Каталонију, што не иде у Скопље да их убеди да признају БЈРМ пошто их је Немачка тако признала?

        Појаснио је још да његов посао није да се удвара Габријелу, већ да брани интересе Србије, којој ЕУ „нигде не говори да мора да призна независност Косова”…

        Следи један од Ивичиних закључака: „Постављати такве услове пред Србију је крајње арогантно, неприхватљиво и контрапродуктивно”.

        Коначно, следи и информација да је, пошто је рекао што је рекао, „отишао на ручак кући код (Беџета) Пацолија”.

        Коначно и лагани коментар:

        „Немам ја ништа против, нека свако мисли што год хоће, али са Србијом тако не може да се разговара. Поштујем Немачку и радићемо све за наше добре односе. Србија се радовала уједињењу Немачке”…

        Србија, наравно, не тражи решења својих, ни регионалних, и светских проблема упоређивањем са другима, посебно не у различитим временима, условима, садржајима и природи понашања у светским, наравно и унутрашњим односима.

        Проблем Косова и Метохије изникао је и из једних и других околности, које, и једне и друге, најдиректније утичу на процесе решавања невоља у и око јужне српске покрајине. О тој међузависној везаности, пре неки дан је опет говорио и, као никад, прецизно сагледао актуелни тренутак Космета председник Вучић, ево како:

        - Тешко да би Србија признала независност Косова у замену за чланство у Европској унији. О било ком решењу, односно одлуци, морају се изјаснити грађани Србије, од којих многи сматрају Косово колевком своје православне вере. Морамо да сагледамо реалност и да разумемо односе у свету и односе на Косову и да разумемо да Косово није наше као што то ми мислимо, али није ни њихово, као што то они покушавају да прикажу. Ако не дође до компромиса ,имаћемо замрзнут конфликт деценијама, Не треба то да оставимо нашој деци да решавају…“

        Ако нема реалних услова, а то значи и воље и одлучности политичке Србије, наравно и слоге, посебно важне Србима, ове и сличне оцене, ма колико понављане, остаће папирнате декларације, налик на ону из још, можда написаног, али необјављеног садржаја споразума о правно свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине.

        Служи ли то и празан папир притисцима на Србију?

        Притисци се не виде више сам споља, са Запада. Виде се и са унутарбалканских простора, из избуцаних делова бивше Југославије. Толико их грађани знају да је непотребно и подсећање, осим насловског типа.

        То се посебно види у Хрватској, коју је убедљиво и храбро, посетио председник Вучић, кога су обновљени усташки неофашистички злочинци дочекивали, довољно је рећи - мржњом - јер у њој су сви инструменти за убијање Срба. Вучић их је збрисао - храброшћу и веровањем у будуће дане.

        Хрватска политичка поука могла би да користи и оним Балканцима који - не мрзе. Посебно не Србе, којих, по свему, најближа Црна Гора још увек има, можда и више од трећине становништва.

        Кад се виде или чују неки потези црногорске власти, честит човек, посебно Црногорац, може само да се до коске забрине. Чак и до апсурда - да се наметне утисак да је некима из подгоричке власти ближи шиптарско „Косово“ од братске Србије?!

        Далеко било што даље и она тешка прича, прочитана у нашим новинама - како црногорске власти хоће да у Кфор, на Космету, пошаљу официре и војнике славне црногорске војске… Против кога? Не знам. Нисам чуо. Ни видео. И нећу, макар црк'о.

        Још нешто - спрам овога, подвале Македоније и исламског дела БиХ једва могу да се примете - јесу безочне, али готово безопасне, у поређењу са тамо неким, једва опасним. У те, једва приметне, може да се уврсти црногорско тражење поправке границе - знате ли с ким? Са „Косовом“, а не Србијом! Јер, „Косово“, за неке властодржачке подгоричке кадрове, није део Србије, па је и та граница близу - Проклетија.

        Далеко било - у кам ударило!