Дадоше Београду препоруку да га не би испустили из руку


Да ли је Србија неповратно изгубила Косово и Метохију?

  • Просто је немогуће не видети да све формулације врхова Европске уније о неопходности нормализације односа Београда и Приштине, или добросуседске сарадње, не значе и не подразумевају ама баш ништа друго осим практично признавање независности Косова
  • Европском врху, па и Немачкој, није одговарало да не препоруче Србију за кандидата, јер би  тако власт  пустили низ лед, па би и Србија  била  изван  утицаја евроцентричких, западних интереса, наравно и превасходно и америчких
  • Црну Гору, ускоро  са статусом преговарача, више и не видимо испред себе, толико је далеко одмакла, мада се никако и никада не може заборавити да је режим Мила Ђукановића стекао предност  највише захваљујући срамном чину – признавања независности Косова
  • Нека врста циничне потврде природе срамног Ђукановићевог геста стигла је од његовог новог заштитника Била Клинтона, који је, усред Монтенегра, ту његову државу, на јавној свечаној седници, назвао – Маседонијом

         Свакодневно се, много више код нас него у свету, акумулирају политичке изјаве и ставови хипотеичног и вишесмисленог значења. Често су агресивни и негаторски, а истовремено могу да делују попустљиво и мирољубиво, стваралачки и конструктивно – чак, ипак су углавном извор и средство нових обмана.    

         Приближавање редовних парламентарних избора, у нимало редовним околностима, Србију све више удаљава од реалних изгледа да јој се врати Косово и Метохија. Зато су управо обмане, ових дана у Србији, у порасту. У приоритетним пословима, посебно!

         Иако је стекла  препоруку да у децембру  добије статус кандидата, «иста мета -  исто одстојање» је мера и за улазак Србије у Европску унију. Слично је, ако «не може бити горе», и са осталим српским приоритетима, особито  економским, социјалним и онима који из њих директно произилазе.

 

ЗБИР ГАЛИМАТИЈАСА

         Уверљивости овакве српске невеселе слике нису потребна нека детаљнија набрајања актуелних црних тонова, јер и без њих повода за умножено и усијано изражавање политичких намера има превише – избори су, сами по себи, таква права прилика.

         Довољно је само се подсетити древног искуства да су избори поглед у друге, али и у себе, да јесу и  тренутак заваравања, али и искрености, прилика за чак вишемесечну доминацију јединог озбиљног  ангажмана, али и  неизбежно правило употребе неозбиљног  и врло издашног  обећавања, најчешће онога што се неће и не може да оствари.

         Нуди се, међутим, у том збиру галиматијаса, и обиман садржај  пропуштених прилика што се није померило набоље макар нешто од  прокламованих приоритета, али се и тада свака могућа пројекција обично оконча баналним отисцима познатог лепоречивог заваравања...

         Најуверљивије се, у оваквим околностима, гомилају - обмане.         

         Косово и Метохија је жижа наших обмана. Инспирација и мотив, средство и жртва  наших обмањивача. Служи им и да сакрију своју непресушну амбицију да освоје и продуже своју власт.

 

КАО ДАН ЈАСНО

         Мисле да се не види шта раде и да не примећују своје недело, као да не знају да, како је упозоравао Свифт, нико није тако слеп као они који неће да виде.

         Зар није, на пример, просто немогуће не видети да све, и писане и усмене, формулације врхова Европске уније о неопходности нормализације односа Београда и  Приштине или добросуседске сарадње не значе и не  подразумевају ама баш ништа друго осим практично признавање независности Косова?!

         Није ли и смисао закључка Европске комисије да мора да се унапреди дијалог Приштине и Београда, као услова кандидатуре Србије за ЕУ, најдиректније супротан свему што су рекли и урадили политичари такозваноиг независног Косова, али и немачки војници на административном прелазу Јариње који су, сутрадан после саопштења ЕК, блокирали кретање српским грађанима

         А зар није «као  дан јасно» да ЕУ ту  исту кандидатуру Србије не условљава рушењем српских барикада? А, није ли исто тако чудно, да не може бити чудније, што српски политички званичници и  сви ударни  медији од бриселске еуфорије нису видели тако крупне услове, може се рећи и уцене Србији на путу за ЕУ – наравно Косовом?

         Милитантно понашање удружених Кфора и Еулекса, само дан после објављивања препоруке за кандидатуру, очигледно се није уклопило у њихову припремљену и унапред договорену конструкцију о поносу Србије оценама ЕК!

 

ТРАГОМ АНГЕЛЕ

         Овакви и слични детаљи показују нешто помало парадоксално и повише посебно важно – много је мања штета због оваквих обмана ЕУ и њених лидера, иако је моћ у њиховим рукама, него од, такође лажних а полтронских и послушничких изјава неких наших лидера  из власти, али и опозиције.

         Зар није посао политичара да тумаче политику, наравно истинито, а не да покушавају да сакрију оно што  не може да се  сакрити? Јер, истина увек прође, као вода кроз  песак, како каже народна мудрост.

         Уосталом, живимо у времену кад и партнери наших политичара више и не покушавају, јер и немају шта да сакривају. Маске је јавно, усред Београда, током званичне августовске посете, скинула немачка  канцеларка, моћна Ангела Меркел, отвореним условљавањем да Србија напусти север Косова, у противном ће јој се затворити врата ЕУ.  

         Такнуто – макнуто. Сви до једног, важни  Европејци, не рачунајући бриселске  бирократе, више се не скривајући иза било каквих маски, отворено се сврставају иза најмоћније политичке личности ЕУ.

         Недвосмислено су понављали да је Косово услов чланству Србије у европској заједници народа. Више скоро и не помињу потпуно небитну дипломатску конструкцију да Европа неће тражити да Србија призна независност Косова.

 

БРИГА ЗА ЕВРОПСКЕ ЛАЂЕ

         Понеко је поменуо ону суштаствену – да Србија мора да нормализује односе са Косовом и  да је то услов. Већина је, најдиректније и огољено, без фраза и  икаквих обланди, поручивала – Косово је услов! И, тачка.

         Да све европске лађе не би потонуле, потребно је сместа подићи једра. Кажу морнари. Први и, наравно, за нас и најнепријатнији елемент  потврде уцењивачког става ЕК брзо је сасвим и операционализован – можда ће Србија, 9. децембра, добити статус кандидата, али не и датум почетка преговора за улазак у ЕУ. А то значи да, уместо типичног нашег заваравања и омиљеног   уљуљкивања у илузијама, неопходно је одмах се концентрисати – реално на решавање реалних, наравно и најтежих проблема, какав је косметски.

         Реална вредност препоруке Европске комисије за кандидатуриу Србије, са условима и без њих, никако се, наравно, не би смела умањивати – ниједном врстом претеривања, ни безразложним оспоравањем, ни непотребним похвалама.

         Закључци Брисела могу се разумети и као реална вредност ако су стимултивни за нове напоре и успехе, а сасвим непотребни ако се буду лансирала и најмања претеривања и намерно превиђале реалности наше тешке ситуације.

МАКЕДОНИЈА КАО ОПОМЕНА

         Хиперболисање вредности, чак и кад подређујемо своје страним интересима, често се показује и учесталим позивањем на реалполитику. Не може се против јачих, не може шути с рогатим и сличне поуке превасходно воде у безизлазност, а не у излазе из наизглед безизлаза – поруке наше историје су најуверљивији путоказ. Важна је притом свест о сопственој вредности, али и истинско поимање реалности и скромности.

         Зар, на пример, није реално то што, ето, у трци за европске циљеве, испадосмо гори од  Македоније која је већ више од пет година кандидат, а преговоре чека зато што - брани своје име. А, Црну Гору, ускоро  са статусом преговарача, више и не видимо испред себе, толико је далеко одмакла, мада се никако и никада не може заборавити да је режим Мила Ђукановића стекао предност  највише захваљујући срамном чину – признавања независности Косова, што је званични Београд назвао ножем у леђа братској Србији!

         Нека врста циничне потврде природе срамног Ђукановићевог геста стигла је од његовог новог заштитника Била Клинтона, који је, усред Монтенегра, ту његову државу, на јавној свечаној седници, назвао – Маседонијом...

         Изрека - да би нешто било смешно да није тужно -могла би се применити и на бројне српске политичаре  које, чини се, може да везује једна заједничка карактертистика – заборављају данас шта су рекли јуче, па новом пониште стару изјаву.

 

КРИВЦИ И НОВИНАРИ

         Обмане се, тако, мултиплицирају, што се посебно показује у изборима, чак и ових дана, кад још кампања није званично почела.Такав се манир може, на пример, приметити у најавама једне оставке, сада заборављене, или тврдом ставу једног лидера о неминовности поделе Космета, велиичању и ниподаштавању понашања Срба са Севера наше јужне покрајине, за и против барикада, иницирању сукоба на административним прелазима, обавештајним информацијама, државној тајни без тајни...

         Стварању таквог амбијента, наравно, знатно доприноси и професија којој је, цео радни век, припадао и овај аутор који Вам се обраћа.

         Најкраће, новинари заиста педантно преносе оно што се види и чује, али често важно потисну неважним, главно споредним, а понеркад пропусте прилику да упореде, оцене, анализирају, одмах и без оклевања, све што је најважније за оне за које се пише.

         Космету би требало да   увек припадне доминантно место, јер је то и доминантни интетрес, наравно грађана, а не баш свих странака. Предстојећи избори су зато велики изазов - и за новинаре.

         Препорука ЕК отвара и оне теме, које се не могу стриктно уврстити у косметске,  а такође су од приоритетног значаја.

         Уз реформске и економске покренуте су и друге,чак и оне теме које су свежијег датума – Мађарска је, на пример, незадовољна нашим законом о реституцији (!), запретила да ће блокирати препоруку о статусу Србије, пошто је чланица ЕУ, па ће учествовати у одлучивању, консензусом, 9. децембра.

         Односи у балканском региону, не само због Мађарске, ионако ће бити једна од главних преокупација предизборног времена, што је такође  додатно подстакнуто одлуком европске централе према Београду.

             

ФОРМУЛА ОБМАЊИВАЊА

         Ови, као и бројни други изазови већ су постали, можда најизазовнија актуелна преокупација политичких странака, просто притиснутих предизборним, али и постизборним комбинацијама.

         Зато је формула обмана, наравно, широко примењива и у овим предизборним временима. Експлицитно или скривено, калкулише се и у  оним комбинацијама које су донедавно изгледале просто фантазмагорично. Таква је, на пример, претпоставка овог аутора да европском врху, па и Немачкој, није одговарало да не препоруче Србију за кандидата, јер би  тако власт  пустили низ лед, па би и Србија  била  изван  утицаја евроцентричких, западних интереса, наравно и превасходно и америчких.

 

ВУК, ЧЕДА, ДАЧИЋ...

         Запад је, управо због својих интереса, загледан и у српске изборе, не од сада, већ од пре више месеци. Лове се, тако, изјаве лидера Николићевих напредњака и усмерава њихов смисао ка  још невидљивој воденици будућег постизборног  коалиционог савеза са садашњим главнимм противником, Тадићевом ДС.

         Комбинује се, па и шпекулише, наравно, још више на нижим нивоима, између мањих странака, па се тако објашњава и политичко буђење Вука Драшковића, неке нове противуречне изјаве Чеде Јовановића и упорност Дачића да се не одрекне  ћосићевске идеје о подели Косова или о разграничењу...                    

         Нека су и ово обмане – нису баш за одбацивање! Ван сваке сумње је, међутим, претпоставка да ни налик на обману није логички закључак да су и САД и ЕУ сасвим конкретно и непосредно заинтересоване и за српске изборе – не само због Космета! Да ли ће се спољна режија видети, знаће се сасвим јасно тек после избора. Сада је рано за све закључке, јер страначка, политичка и друга комбинаторика, пребројавање и мерење, још нису ни изблиза завршени.

         Сада се, зато,  најрадије употребљавају - обмане. 

                                                                   

                                   

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари