Дачић на бриселском решету

П Р В И  П О Г Л Е Д

ИЗАЗОВИ И НЕИЗВЕСНОСТИ НАСТАВКА ДИЈАЛОГА О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

• Одређивање датума преговора о уласку у ЕУ, кациновски оријентисани подваљивачи хтели би да услове београдским признавањем независности приштинско-косовске управе
• Показали смо мало знања у бурним и непотребно темпераментним реаговањима на Кацинове обмањивачке и намерно постављене замке
• Јер, могао му је, адекватном ћушком, одговорити неко други, а не баш премијер

Пише: Раде Брајовић

         ПРВА посета премијера Ивице Дачића Бриселу, у Београду се доживљава као посебан изазов, јер ће бити посвећена најзначајнијим српским политичким темама – приближавању Србије Европској унији и решавању косметске кризе.

         Ако разговори српског председника владе са комплетним политичко-административним врхом ЕУ подстакну боље услове за обе ове, наравно међузависне теме, нагомилане неизвесности можда ће макар почети да се смањују. Ако буде тако, 4. септембар ће претендовати на неки од бројних епитета којима се означавају важни догађаји.

         Актуелне околности не најављују реални оптимизам, јер такво расположење нема ослонац у догађањима и обновљеним инцидентима на Космету и тврдим ставовима Приштине и њених западних заштитника на августовској седници Сдавета безбедности УН, а још мање у тек окончаној посети Јелка Кацина Србији.

         Оштро суочавање речима српских вођа са политичким партнерима, посебно из Брисела, нарастало је приближавањем Дачићевих разговора са председницима Савета ЕУ, Херманом ван Ромпејом, односно Европског парламента, Мартином Шулцом, затим са високом представницом ЕУ за спољну политику, Кетрин Ештон, комесаром за проширење ЕУ, Штефаном Филеом, и са Сесилијом Малстром, задуженом за унутрашње послове ЕУ. Овако изузетно богат програм разговора, као да је спонтано - тако, макар, изгледа -  наметнуо  потребу да се заустави утркивање речима и да се релаксира атмосфера пред, заиста важну посету.

         Да ли баш због поправљања амбијента или вреднијих разлога, тек влада Србије, дан пре Дачичеве посете Бриселу, на нимало лакој седници, повукла је потез – прилагођавања политичким потребама бриселских разговора. Усвојена је, наиме, инструкција владе Србије „којом се обезбеђује асиметрично представљање привремених институција самоуправе у Приштини”  тако да, на регионалним састанцима, не мора фус-нота, којом се објашњава звездица поред  назива „Косово”, да се објављује на стоној табли, већ на свим пратећим документима...

         Мада овај гест владе Србије, истини за вољу, не иде много даље од уобичајеног политичко-дипломатског и тактичког прилагођавања, одмах су, као пожар, на домаћој сцени, букнуле речи немирења и критике, са најчешћим квалификацијама да, ево, опет Београд попушта, прво Приштини, па и другима.

         Иако, уистину, нема суштинске разлике у вредности места фусноте, на табли или у документима, а задржано је и право српској делегацији да напусти скуп ако се не остваре ови и други услови, у српској јавности, посебно међу Србима на Космету, али и већини медија и опозицоних странака, опет је споредно претворено у главно.

         Видеће се, уосталом, да ли и колико овај „попуст” олакшава Дачићу дијалошки посао, али би, и он, и сви у Србији, битку за Космет, наравно политичку,  катастрофално изгубили ако би је водили само фуснотама на таблама и свим (не)могућим документима. Свођење политике на таква административна, бирократска и маргинална средства, у ствари  би  значила -  помоћ противницима! Опет би се заплели - речима у празне речи.

         Бесумње би, исцрпљивањем у фуснотама и таквим заменама главног споредним, од свега, најгоре било што тиме не бисмо прекинули праксу сталног попуштања моћним противницима! Пали бисмо на малом и лаком политичком  испиту.

         Показали смо, уосталом, мало знања у бурним  и непотребно темпераментним реаговањима на Кацинове обмањвачке и намерно постављене замке.

         Јер, могао му је, адекватном ћушком, одговорити неко други, а не баш премијер, и то после два дана од његових увреда и неистина, чак и о оним пословима – корупцији, уопште, и  приватизацији, посебно, на пример - које смо и сами започели, наравно раније и убедљивије од „игре делија”...

         Ушли смо у обрачун речима с Кацином – ЕУ је чула оно што је он хтео!

         Избегнимо, макар сада, мучење речима. Јер, предстоје велики преговарачки изазови, у околностима не малих неизвесности.

         Одређивање датума преговора о уласку у ЕУ, кациновски оријентисани подваљивачи хтели би да услове београдским признавањем независности приштинско-косовске управе. Неће, ваљда, кациновска и друга слична, па и она фус-комбинаторика отежати бриселски посао Дачићу.

         Примениће, ваљда, ону стару латиноамеричку мудрост да „нису потребне речи тамо где одлучују чињенице“!