Да комшији цркне Косово и Метохија

П р в и   п о г л е д

СУСЕДИ УГЛАВНОМ НА СТРАНИ ОНИХ КОЈИ НАМ ОТИМАЈУ ЈУЖНУ ПОКРАЈИНУ

• Неким комшијама као да је одговарало што се Србија суочила са албанским угрожавањем територијалног интегритета у јужној покрајини и сукобила са најмоћнијом светском силом и њеном  војном алијансом, САД односно НАТО        
• Појединачно, бивше југо-републике, како су постајале државе, кренуле су на Србију, рањену Косметом, оним истим редом којим су разбијале и Југославију
• Бојати се треба „зла домаћега“, од политике која је вођена више од деценије, од отимачине Космета до ових дана, кад очекујемо да нас некако спасавају платформа и још непозната резолуција Скупштине Србије - као да ће та и слична документа отворити приштинску браву, закључану насиљем Вашингтона и Брисела

Пише: Раде Брајовић

        ИАКО опште искуство показује да су, у нормалном свету, комшије у свему најсигурнији ослонац, у окружењу Србије није тако, не бар у једном важном  случају - у односу комшија према Косову и Метохији.

       Било би природно да српски суседи не само најбоље разумеју какве неправде отимачи Косова и Метхије чине Србији, већ и да активно помажу комшијама. Донедавне чланице заједничке Југославије, све су чак на противничкој страни - навијају за албански терористички режим и његове ствараоце и заштитнике, из САД и ЕУ.

       Изузеци су само један ентитет БиХ, Република Српска, и један сусед, Румунија, а од држава с којима се границом не додирујемо - и Грчка. А то само додатно појачава бруку најближих комшија из оне бивше братске заједнице југословенских народа.

       У мозаик пакости, народски изржен слоганом - „да комшији цркне крава“ - уградила се и Црна Гора, што је најтежи, али и пример који најречитије, уз  посебне, објашњава заједничке разлоге антисрпског става балканског региона. Послушност Америци и Западној Европи, коју и власт Црне Горе јасно изражава официјелним опредељењем да уђе и у НАТО, упркос томе што је алијанса и њу бомбардовала, мотивисана је приоритетом учлањења у ЕУ - по сваку цену. То значи и на штету природно најбољих односа са Србијом!

       Падају договори и стандарди, принципи и правила, право и правда, чињенице и истина. Не поштује се чак ни воља народа, понегде и већинска, на пример у изражавању свеколике блискости Црногораца и Срба.

       Оживљавају и стари проблеми, из даље историје и ближе прошлости, међунационалне нетрпељивости, некада и тешки сукоби, какви су били између Срба и Хрвата. У сваком случају, уз узроке и последице недавног грађанског и претходних ратова, проблем Косова и Метохије такође знатно доприноси свим негативним тенденцијама у билатералним и ширим односима у региону.

       Неким комшијама као да је одговарало што се Србија суочила са албанским угрожавањем територијалног интегритета у јужној покрајини и сукобила са најмоћнијом светском силом и њеном  војном алијансом, САД односно НАТО - видела се тада и сваколика српска немоћ, па је било лако да на Србију буде товарена сва одговорност, чак и за шиптарски тероризам и америчко бомбардовање српских градова, мостова, возова, цивила...

       Појединачно, бивше југо-републике, како су постајале државе, кренуле су на Србију, рањену Косметом, оним истим редом којим су разбијале и Југославију. Пошто је прва запуцала на регруте ЈНА, Словенија се политички обрушила на Србију - признавањем независности приштинске терористичке државне творевине. Хрвати - све исто, уз додатке да су тако настојали да маскирају прогоне и масовна убиства Срба, а хрватски и муслимански део БиХ ниучему није заостајао за усташким неманима.

       Македонија је мислила, ваљда, да ће легализовати име државе уз помоћ НАТО силника чије су трупе с њене територије упале у српски Космет, да би коначно и скопска власт признала  режим албанских терориста, а сада и сама, на својој територији, па и у самом Скопљу, осећа њихове ћуди, са изгледима да и од македонске државе отцепе део - као што су и од Србије.

       Од Црне Горе вероватно неће, не бар сада, можда ће то урадити у задњој фази заокруживања „Велике Албаније“, од Скадра до ове банде Скадарског језера и јужно са Улцињом  и ћерај све до Бара, ако и ту стану. А то ће бити кад им западне газде кажу...

       Подгорица је, наравно, признала независно Тачијево Косово, отето од Срба, али и од Црногораца, што је највећа брука у црногорској историји, већа и од садашњег прогона свештеника СПЦ са његошевске земље...

       Главна српска косметска мука не стиже, међутим, из комшијских извора, мада они највише боле, посебно црногорски. Праве је и суседи са којима нисмо никад били у истој држави -  Мађарска и Бугарска, на чије понашање смо ионако навикли из времена готово свих фаза тешке историје.

       Бојати се треба бојати од „зла домаћега“, од политике која је вођена више од деценије, од отимачине Космета до ових дана, кад очекујемо да нас некако спасавају платформа и још непозната резолуција Скупштине Србије - као да ће та и слична документа отворити приштинску браву, закључану насиљем Вашингтона и Брисела.

       А, да неће, видело се то и ових празничких дана, кад смо се, као никад, веселили - не види се зашто! Није, ваљда, што Николићу, председнику државе Србије приштинске власти нису дозволиле да оде у свету Грачаницу на Бадње вече, као да она није део Србије. Није ни због тога што је Вулин, директор Канцеларије за Космет, баш  истеран „преко једног од граничних прелаза“, пошто му је истекло дозвољено време за боравак у другој држави! А тек хапшење десетоирице младића са косметског Севера, јер су, како објасни приштинска полиција, припадници паралелних институција, оних чије укидање је  још летос затражила Ангела Меркел, а касније било поновљено више пута, па и у званичним разговорима...

       А ти младићи су присуствовали Божићној литургији у Грачаници, као и Вулин, а косовска полиција је тврдила да су  виђени у близини Вулина, ваљда га пратили, тек да се, можда, „нађу у невољи“! Срећом, ослобођени су, након што је Вулин напустио Космет...

       На ове и сличне празничне ударе, Београд је реаговао саопштењима и готово протоколарним осудама. А најодговорнији, припадници Еулекса, опет су остали - недодирљиви.

       А пустили су Тачијеву полицију да ради шта хоће, као да је и формално и практично то њихова држава, као да Еуллекс обезбеђује њих, а далеко је од прокламоване неутралности. Можда је све већ готово - још само да се размене амбасадори, а не официри за везу, па да им се, Албанцима, уручи и позивни број и још понешто, а она платформа, о којој влада и предедседник Николић коначно одлучују, неки кажу, ионако ће све закамуфлирати.

       Добро је ако ту стане - могу прећи и на српски Југ, јер јављају да на званичним састанцима о судбини споменика шиптарским терористима,  у Прешеву, учествују и западни амбасадори у Београду, који предлажу не да се сруши, већ да се споменик премести!

       Разговори су - поручује Београд -  неизбежни са свима,  пре свега са Албанцима, али и са суседима, па и после ослобађања масовних убица, генерала Готовине и Макрача, али и злочиначког лидера ОВК, Харадинаја, који ће можда и сести преко стола српских политичара.

       Све што Срби у дијалозима раде и, чини се, претерано попуштају сконтано је да Србију приближи Европској унији, а да се Србима на Космету помогне - ускоро ће се видети шта Србија може, или шта не може изнад, а шта не сме испод, како Николић представи границе и  домете платформе...

       Чак и да је израз „добре воље“, учешће страних дипломата у разговору о споменику злочинцима, е, то, можда, још овде није доживљено - померамо ли то границе светске дипломатске праксе?

       Раритетно је, збиља, да амбасадори учествују у одлучивању о  искључиво унутрашњим темама Србије, чак и изван Космета, а да та тема не додирује њихобве земље, ако, можда, САД и друге западне државе нису учествовале у идејном решењу или постављању споменика шиптарским терористима!

       Комшије ће, у сваком случају, вероватно опет моћи да се и цинично радују иновираним слоганом - да комшији цркне  Косово и Метохија!