ЦВИЈАНОВИЋ: Не руше ли Нови Стандард они који Вучића плаше српским „евромајданом”?

ГЛАВНИ УРЕДНИК О „ИНФОРМАЦИОНИМ А-БОМБАМА” ВЕЋ БАЧЕНИМ НА ЊЕГОВ ПОРТАЛ

Александар Вучић

• Склон сам да верујем да је главни мотив за наше рушење Украјина
• Већина српске елите, веома склоне западном гледању на ствари, већ је заузела свој мање или више отворен антируски став, а влада се држи средње позиције, али сви знамо да је простор за такав маневар Србије све мањи, и да се тренутак истине приближава.
• Каква год да буде српска одлука, она ће изазвати кризу. Наиме, ако влада снажније подржи Русију, заузимајући тако „природну“ геополитичку позицију земље, имаће кризу са Западом. Ако се определи према Западу, ризикује озбиљне унутрашње потресе и, још више, промену односа према себи код већине грађана, који у огромном броју подржавају Русију
• Не може ли онда рушење Новог Стандарда потпуно несразмерном силом да буде нека врста пробе за ту кризу, утолико пре што би нападом какав смо имали могли да буду оборени готово сви интернет портали у Србији?
• Не припрема ли се преко Новог Стандарда можда контрола српског интернета? Ако је то тачно, значи ли то и да је почела нека врста припреме „српског евромајдана“, који би се могао догодити уколико српска власт, када наступи „тренутак истине“, не баци, као сваки пут до сада, све своје карте на Европску унију?

         Пише: Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, за Фонд стратешке културе

         ИНТЕРНЕТ портал Нови Стандард поново је срушен у ноћи са петка на суботу, 9. на 10. мај, други пут за последња два и по месеца. Пре тога срушени смо у последњој декади фебруара, када смо ван функције били готово недељу дана.

         Напади су били веома слични, с тим што је други био неупоредиво јачи. Дакле, са великог броја различитих локација на сервер на коме се налазио портал Нови Стандард оба пута почињали би велики DDoS напади (Distributed Denial of Service), који би већ после неколико сати у потпуности онемогућили функционисање не само сајта већ и целе инфраструктуре нашег „хостинг провајдера“. Због тога смо оба пута морали да будемо искључени како би остатак његових осетљивих сервиса, од којих зависе сајтови многих компанија у Србији, и даље могли да функционишу.

         Припремљенији за други напад него за први – треба рећи да су оба технички превазилазили и могућности наше заштите и заштите нашег домаћина – одмах смо сајт преселили на другу локацију, на сервер јачег „хостинг провајдера“ у иностранству.

         После неколико сати рада, који су протекли под све јачим нападом, ни наш други домаћин није издржао и поново смо морали да се искључимо. Тада смо приступили трећем решењу – још једној сеоби на још јачи сервер, где смо између нападача и „хостинг провајдера“ поставили још један ниво заштите, много јачи и скупљи од оног који смо имали до тада.

         Пошто нам је дао податке о снази напада, стручњак са једног од сервера са којег смо морали да се повучемо, претпостављам видећи да нам цифре које у чуду изговара не говоре много, напад је представио сликовито: „На Нови Стандард бачена је информациона А-бомба, додуше мањег интензитета“.

         Стручни људи, који се у технологије оваквог напада разумеју боље од уредника Новог Стандарда, објаснили су да је стварна ситуација, када се о оваквим нападима ради, доста другачија од оног што можемо да гледамо на филмовима.

         Нападе овог типа не изводе млади „хакери“, који се потписују по сајтовима или остављају на њима албанске или неке друге заставе.

         Наиме, у највећем броју случајева - напади овог типа и интензитета су посао, нешто што се купује за озбиљан новац. Они се на црном тржишту наручују и плаћају по минуту или сату – онолико колико је времена сајт који се руши био недоступан.

         Изводе се са машина заражених вирусима које контролише нападач а које се морају бројати у хиљадама како би напад имао смисла. Заражене машине су ресурс, за који је потребно време да буде изграђен и који се временом троши. Дакле, директни извршилац напада овај ресурс у ствари изнајмљује како би наплатио знање и време утрошене за програмирање вируса којим је заражене машине ставио под своју контролу. 

         Овај податак – да је реч о нападу који кошта – искључује да иза њега стоји конкуренција, јер у српском интернету нема новца који би то могао да исплати, посебно га нема у оним интернет медијима који се не убрајају у забавне или „прозападне“. Исто то смањује и могућност да је рушење Новог Стандарда производ индивидуалног хира некога ко не воли наш портал или је увређен неким од његових текстова, утолико пре што у Србији нема домаћег новца који би такве хирове учинио рационалним.

         Јасно је да разлог може да буде само политички.

         Између претходног и последњег напада постоји неколико индикативних коинциденција. Прво, тип напада био је исти, уз јачи интензитет последњег. Отуда се да закључити да је непосредни извршилац био исти, а, по свој прилици, и наручилац напада.

         Друго, оба напада извршена су у моментима када се „догађала историја“, и то не српска, бар не непосредно. Први напад почео је уочи државног преврата у Кијеву 22. фебруара завршавајући се када је и у Украјини све већ било завршено. И други напад на свој начин био је повезан са догађајима у Украјини, који су већ месецима главна тема Новог Стандарда, без обзира што су се за то време догађале и многе занимљиве ствари у Србији.

         Наиме, догодио се на Дан победе, који је Нови Стандард обележио неколиким текстовима, супротстављајући га „Дану Европе“ и указујући на широки повратак нацизма на међународну сцену. Ово је важно истаћи, будући да у тренутку рушења портала, ни у фебруару ни сада, он није на иоле провокативнији начин обрађивао домаће теме.

         Треће, оба пута Нови Стандард је рушен у тренутку кад је имао раст читаности. Први пут веровао сам да је реч о аутоматизму, будући да се у Србији у фебруару захуктавала изборна кампања, а предизборна атмосфера редовно побуђује раст интересовања за политичке медије. Други пут, међутим, грешке није могло да буде: раст читаности имали смо преносећи текст Небојше Малића [1] о Путиновој стратегији у Украјини, који су за само дан и по отвориле десетине хиљада читалаца. Тај тренд настављен је мојим текстом [2], који је објављен 9. маја увече, проблематизујући позицију Србије у украјинској кризи и апостофирајући да Београд има обавезу да се супротстави нацизму у Украјини.

         Наравно, немам илузија да је Нови Стандард медиј који би могао да кључно допринесе ставу српског јавног мнења о украјинској кризи, утолико пре што се тај став, упркос другачијем настојању ипак већине српских медија, не разликује од оног који заступа Нови Стандард. Истовремено, Нови Стандард био је један од ретких медија у Србији који се према кризи у Украјини понашао као према нечему што ће у будућности пресудно одредити судбину Србије више него било шта што се тренутно догађа у њеној унутрашњој политици.

         На крају, Нови Стандард, који настоји да о тим догађајима гради кредибилан аналитички приступ, чита веома елитна и социјално комуникативна публика, на чему се утицај портала суштински и остварује. Због свега тога веома сам склон да верујем како је главни мотив за наше рушење Украјина.

         Када је о томе реч, већина српске елите, веома склоне западном гледању на ствари, већ је заузела свој мање или више отворен антируски став. Истовремено, политичка класа Србије још увек о томе није рекла завршну реч, задржавајући позицију неутралности тако што „признаје територијалну целовитост Украјине“ и што „одбија да осуди поступање Русије“, не придружујући се тако ставу САД и већине земаља Европске уније.

         Истовремено, сви знамо да је простор за такав маневар Србије све мањи, и да се тренутак истине приближава. Каква год да буде српска одлука, она ће изазвати кризу.

         Наиме, ако влада снажније подржи Русију, заузимајући тако „природну“ геополитичку позицију земље, имаће изазивање кризе са Запада. Ако се определи према Западу, влада ризикује озбиљне унутрашње потресе и, још више, промену односа према себи код већине грађана, који у огромном броју подржавају Русију.

         Не може ли онда рушење Новог Стандарда потпуно несразмерном силом да буде нека врста пробе за ту кризу, утолико пре што би нападом какав смо имали могли да буду оборени готово сви интернет портали у Србији? Речју, да ли се на Новом Стандарду можда припрема нека врста контроле српског интернета? Ако је то тачно, значи ли то и да је почела нека врста припреме „српског евромајдана“, који би се могао догодити уколико српска власт, када наступи „тренутак истине“, не баци, као сваки пут до сада, све своје карте на Европску унију?

         Речју, чињеница је да Нови Стандард није довољно велики и утицајан медиј за количину (па и цену) насиља које се примењује на њему и за количину жеље да будемо избачени из јавног простора. Да ли је ово онда припрема за нешто много веће и много опасније од рушења једног интернет портала? На одговор, по свој прилици, нећемо чекати дуго.

         http://srb.fondsk.ru/pview/2014/05/15/rushene-novog-standarda-ili-naiava-srpskog-evromaidana.html