Црна Гора више не обележава 24. март – НАТО за њен врх више није агресор

 И БЕОГРАДСКИ И ПОДГОРИЧКИ ПОЛИТИЧКИ ЛИДЕРИ ТВРДЕ ДА СУ НАШИ ОДНОСИ СА АМЕРИМА - ОДЛИЧНИ

• Десетак Црногораца, који су дошли пред касарну у Даниловграду, представници борачке организације и опозиционих црногорских парламентарних партија, нису могли да уђу – забранило је Министарство одбране. Иста забрана уласка у касарне, поводом НАТО бомбардовања Црне Горе погодила је и опозиципоне и друге политичке представике црногорске државе. У Подгорици нису могли, јер им је забрањено, да уђу у касарну Маслине”, на коју су се такође нападали НАТО бојеви поздрави…
• Актуелни односи Црне Горе и Србије, чини се да су, ипак, оптерећени разликама, о којима се ћути, и не само поводом НАТО. Разлози могу само да се нагађају, али могу и да се погађају. Нико,међутим, нема право да их сакрива – неопходно је да се о њима отворено и званично разговара. Јер, Црна Гора и Србија – то је једна фамилија – тако песма каже, радо певана!
• Србија и Црна Гора ни у којим околностима, и никада, не могу бити на супротним странама, далеко било – једна против друге, а ниједна од њих против Русије
• Крупна је промена пред Црном Гором – у оба правца. Ако каже – да НАТО. И, ако рекне – не НАТО. Улазак би значио – престанак, брисање, одрицање од свих црногорских историјских вредности, онога шта је Црна Гора била и сада је, њена суштина, по којој се познаје и, на само име препознаје… Одбијање би значило – традиционалним путем у модерна времена

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         СРБИЈОМ су се, минулог петка, лиле сузе бола за жртвама НАТО бомбардовања, зачетог пре 18 година, са неба Црне Горе и Србије, тада сједињене у једној држави, СРЈ.

         Имали смо, и сада имамо, за ким да плачемо. Више од две хиљаде убијених ракетама, бомбама пуних уранијума, у рушевинама, а ко зна колико још од накнадне радијације и злоћудих болести које изазивају нуклеарни садржаји, бачени на Србе у кућама, установама, болницама, колима и аутобусима, на разним мостовима, улицама, пијацама, свуда где су злочинци нишанили, размећући се силом и неправдом…

         Било, па прошло, не поновило се, кажемо ми и тражимо да нам врате оно што могу и морају, што су нам насилнички отели – нашу територију, Косово и Метохију. Тамо они углавниом ћуте, као сада, поводом 18. годишњице авио-злочина, а кад прозборе, ређају лажи и обмане, као да су морали да спрече “српске лоше момке”, а себе не спречавају да развијају своју највећу војну базу “Бондстил”, код Гњилана, одакле се све види, и Сибир и друге руске вредности, а не виде какав су русвај направил у међународним праву и светским правилима цивилизованог, вишеслојног хуманистичког и општељудског понашања. А, тек да нас обештете – као да смо ми њих, њиховим бомбама, оштетили!

         И, тако, теку дани, ређају се годишњице зла и ужаса, на које се понеко навикне као на добро, па тако неки наши политички лидери, српски и црногорски, не трепћући, устврде да су наши односи са Америма – одлични! Њима и јесу, не могу да виде ишта друго, јер глава им је у заувек сагнутом положају - као оном чанкољубу из Војводине који рече, и понови, да Србија треба да призна албанску независност Косова! Не би му се требало чудити, јер његов политички поглед одвајкада је такав као да не домаша даље од срушеног новосадског моста на Дунаву, чијом матицом види и српску државну границу…

         Не бомбардују нас, истина, више ракетама и разним убиственим чудима – гађају нас, поодавно, и сада – притисцима, обманама, политичким силеџијством, а беже и скривају се само од истине.

         У развоју такве и сличне тактике, помажу им и неки наши, домаћи скривачи истине. Они су савршено извежбани и у – ћутању. А, та вештина значи – аутоматско одобравање сваког потеза друге, противничке стране, на пример оне која нам је оружјем отела Косово и Метохију.

         Видели смо доста од тог репертоара, ових дана, када је Србија подсећала на срамотну НАТО агресију, у којој су њихове ракете и бомбе погађале и децу, жене, старце, цивиле, људе на нератним и општељудским радним местима, у болницама, на пример.

         Слике путничког воза, на изласку из тунела, у Грделичкој клисури, показују бројна црна лица западних агресора. Србија је, вишегласјем, осудила НАТО агресију, збором у Грделици, где је одржана државна манифестација, и у Београду, испред Дома војске, а положени су венци и цвеће и испред споменика деци и новинарима РТС на Ташмајдану, као и на “Вечној ватри”, у Парку пријатељства, на Новом Београду, и у више српских места, наравно и на Космету. Биле су репрезентативне и личности које су полагсле свече и венце и одржали говоре.

         У Грделици су говорили премијер Александар Вучић и председник РС, Милорад Додик, испред Дома војске, председник Томислав Николић, на другим местима високи званичници, међу којима и бивши шеф дипломатије, садашњи председнилк Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић.

         Иста или слична слика, очекивала се и из Црне Горе - не само по томе што су увек, Црна Гора и Србија, „од постанка света”, биле заједно. Биле су заједно, у СРЈ, и пре 18 година, и то - под истим бомбама и ракетама.

         Једино су прво пале јужније - на Црну Гору. Одатле су одлетели на небо Србије. Натовци су, 24.марта, прво гађали војни објекат на Црном рту, изнад Сутомора, код Бара, а прва жртва у СРЈ пала је, опет, у Црној Гори, код Даниловграда, у војној касарни “Милован Шарановић”, у којој је, истога дана, погинуо војник, Саша, син јединац Душана и Милене Стајић - из Србије.

         Ова, 1. годишњица, од Сашиног убиства, разликовала се од свих претходних. Отац Душан, стигао у Даниловград, као и свих претходних година, успео је и да и сада уђе у касарну, запали свећу и положи цвеће на спомен-обележје свога јединца Саше, прве НАТО жртве.

         Десетак Црногораца, који су дошли пред касарну, представници борачке организације и опозиционих црногорских парламентарних партија, нису могли да уђу – забранило је Министарство одбране. Иста забрана уласка у касарне, поводом НАТО бомбардовања Црне Горе погодила је и опозиципоне и друге политичке представике црногорске државе.

         У Подгорици нису могли, јер им је забрањено, да уђу у касарну Маслине”, на коју су се такође нападали НАТО бојеви поздрави…

         Као и прошле године, у исто веме и истим поводом – обруч је, и сада, пробијен. Лане су ђаци даниловградске ниже гимназије прекршили забрану и бацали авионе од папира, имитирајући Натоове, и укљиучивали снажне сирене протеста, што је инспирисало и још неке школе на сличан поступак. Сада су се, 24. марта, омладнци парламрентарне странке, Нове срске демократује, попели до војног објекта на Црном рту изнад Сутомора,и извели пригодан скуп сећања на НАТО злочине…

         Ништа није непознато – ни ове, ни прошле године, нити других сличних времена. Кукавичлук црногорске влати ни случајно није узрок. Мотив је - политички.

         Лане се Црна Гора приближавала НАТО.

         Сада је близу, куца на врата НАТО.

         Није, збиља, ред да се нападају своји!

         Друго је и прво право питање, најважње од свих – је ли Црној Гори место у НАТО? Није, засигурно није – док се црногорски народ не изјасни на референдуму! Демократском. Несметаном. Без ичијих притисака. Без уцена, подмићивања, намештаљки…

         Крупна је промена пред Црном Гором – у оба правца. Ако каже – да НАТО. И, ако рекне – не НАТО.

         Улазак би значио – престанак, брисање, одрицање од свих црногорских историјских вредности, онога шта је Црна Гора била и сада је, њена суштина, по којој се познаје и, на само име препознаје…

         Одбијање би значило – традиционалним путем у модерна времена. Неговање етничких, културних, свих стваралачких, наравно и научних вредности, спортских, привредних, посебно туристичких, без одрицања од историјских, вечних пријатеља, посебно Србије...

         Србија је, пре неки дан, поново негирала могућност уласка у НАТО – премијер Вучић је, у Грделици, али и пре и после те манифестације, рекао да Србија неће у Североатлантску алијансу јер је она бомбардовала Србију! Какве су последице тог масовног злочина види се по свему што је у јавности земље и света показао 24. март, и 18 година после бомбардовања СРЈ.

         Обе чланице, иако бивше заједничке државе, СРЈ, требало би, зашто не, да и најзваничније и најотвореније, попричају о свему што мучи њхове односе и у чему се разликују, па и о НАТО изазову. Не, наравно, искључиво или приоритетно о НАТО, мада је то изузетно важна тема, особито у актуеним међунардним односима, наравно и балканским – јер, Србија и Црна Гора ни у којим околностима, и никада, не могу бити на супротним странама, далеко било – једна против друге, а ниједна од њих против Русије.

         Актуелни односи Црне Горе и Србије, чини се да су, ипак, оптерећени разликама, о којима се ћути, и не само поводом НАТО. Разлози могу само да се нагађају, али могу и да се погађају. Нико,међутим, нема право да их сакрива – неопходно је да се о њима отворено и званично разговара. Јер, Црна Гора и Србија – то је једна фамилија – тако песма каже, радо певана!