Црна Гора у НАТО: Источније од раја – западније од себе, шта се дешава кад вас компаси издају?

АЛИЈАНСА МОЖЕ ПОСТАТИ ПОКРОВИТЕЉ ДУКЉАНСКИХ ПРОГОНИТЕЉА ЦРНОГОРСКИХ СРБА (1)

• На дјелу је колико, историјски узето, краткотрајни, толико и драматичии преокрет, који се може описати и као идентитетско посувраћење Црне Горе, које је безмало упоредиво са (ауто)лоботомијом – без анестезије
• То је процес промјене културног обрасца, националног идентитета, духовне парадигме, који је 1997. најприје започео политичким заокретом Мила Ђукановића усмјереним ка осигурању своје политичке и грађанске будућности, тиме што ће се удаљити од Слободана Милошевића – што је, наравно, изведено по наговорима Запада – а прешао је у производњу једног новог народа, каквога никада није било на територији Црне Горе нити у црногорској повијести, а који себе, сасвим неоправдано, зове „црногорским“
• Из западњачког угла, успјешан завршетак процеса апсорбовања Црне Горе представља геостретешку петрификацију његових напора, данас оличених превасходно у геополитичкој пракси САД, онемогућавања излаза Србима, а тиме посредно, евентуално и Русима, на Средоземље
• Тиме би се Србија, што би била друга, ништа мање значајна, и без сумње предвиђена и жељена посљедица тога чина, као потенцијални савезник Русије, нашла у дуготрајној геополитичкој изолацији, која би, по потреби, могла да прерасте и у „гушење“, као за вријеме санкција деведесетих
• НАТО би могао да „штити“ Црну Гору само од црногорских Срба, пошто јој, очигледно, никаква опасност не пријети од Србије – не само данашње, геополитичке дезоријентисане, већ вјероватно и од сваке могуће, па и оне која би евентуално била руски савезник, будући да је тешко замислити да би било каква политичка елита могла имати агресиван став према Црној Гори – ма колико она имала антисрпски став

         Пише: Часлав Д. КОПРИВИЦА

         УЛАЗАК, или почетак уласка Црне Горе у НАТО, може се процјењивати из више углова, односно с више страна, најприје „унутрашње“, тј. црнгорске, односно српске, а затим и „спољашње“, која се тиче перспективе Запада, али и Русије, на тај процес.

         Позив из штаба НАТО проистекао је из дугогодишњег настојања црногорских власти на томе, а вјероватно је био двоструко мотивисан – „упутствима“ самих налгодоаваца са Запада, али и надањима кримнализоване, у знатном дијелу народа изузетно омражене политичке класе „индепендентиста“, да ће све мањкове, дугове и хипотеке – спољње и унутрашње – поравнати учлањењем у Савез, и тиме добити могућност да владају, односно да избјегавају правду, још неко (све?) вријеме.

         Посматрано из овдашњег, нашег угла, на дјелу је колико, историјски узето, краткотрајни, толико и драматичии преокрет, који се може описати и као идентитетско посувраћење Црне Горе, које је безмало упоредиво са (ауто)лоботомијом – без анестезије. Процес промјене културног обрасца, националног идентитета, духовне парадигме, који је 1997. најприје започео политичким заокретом Мила Ђукановића усмјереним ка осигурању своје политичке и грађанске будућности, тиме што ће се удаљити од Слободана Милошевића – што је, наравно, изведено по наговорима Запада – прешао је у производњу једног новог народа, каквога никда није било на територији Црне Горе нити у црногорској повијести, а који себе, сасвим неоправдано, зове „црногорским“.

         Тај унутрашњи заокрет сада налази израза и у хитању да се приступи војном савезу који, када је простор југоисточне Европе у питању, оличава непријатеља свега онога што је Црна Горе донедавно била. И као свих тих (само)промјена, она сада жели да се нађе заједно, на истом мјесту, као „савезница“,  с Турском, Њемачком, Хрватском, Албанијом, а, почигледно, против Русије и наравно Србије.

         Послије хиљаду година повијести, Црна Гора се не само одриче свог хиљадугодишњег српства него из све снаге настоји да усвоји, поунутри идентитеске препознатљивости, чини се, свих непријатеља домалопређашње Црне Горе, трудећи се да се изејдначи с њима, да постане једна од њих, и да тиме неопозиво престане бити оно што бијаше, укидајући тиме себе саму као такву.

         Додуше, и Грчка је у НАТО, али та земља се тамо доживљава као уљез чије се мишљење тамо уопште не цијени, при чему се, када је потребно – као 1999, користе, очигледно успјешни механизми њеног уцјењивања. Њен капацитет у тој организацији своди се на територију коју даје САД, а политички се ограничава на непротивљење и оним старима који нијесу у њеном интересу.

         То је једанаестомилионска Грчка, а не далеко-од-милионска Црна Гора, при чему је ова прва, земља – вјероватно на незадовољство многих њених противника на Западу, ипак непобитно постојбина свеколике Европе.

         Чему би Црна Гора могла да се нада, која би била перципирана као до-јуче-српска, а сада као мали комад ко-зна-чега?

         У најбољем случају положају непримјетног, ситног кућног љубимца на чију вољу се не рачуна, будући да се полази од тога да ће његова „воља“ увијек уанпријед и аутоматски бити оно што је воља газде.

         Из западњачког угла, успјешан завршетак процеса апсорбовања Црне Горе представља геостретешку петрификацију његових напора, данас оличених превасходно у геополитичкој пракси САД, онемогућавања излаза Србима, а тиме посредно, евентуално и Русима, на Средоземље.

         Тиме би се Србија, што би била друга, ништа мање значајна, и без сумње предвиђена и жељена посљедица тога чина, као потенцијални савезник Русије, нашла у дуготрајној геополитичкој изолацији, која би, по потреби, могла да прерасте и у „гушење“, као за вријеме санкција деведесетих.

         То да је Србија потенцијални савезник Русије није никаква панславистчка флоскупа, јер на свим испитивањима, па и онима која спроводе они који су ради „штимовању“ резултата у смјеру расположења оних који их плаћају, показује се да је српско становништво, упркос свим антируским „спиновањима“ којима је нарочито изложено у посљедњих петнаестак година, трајно расположено за тако нешто.

         Притом, треба рећи да су настојања на „одбијању“ Срба од морских обала, од Јадрана, дакле, били геокултурни приоритет још Римске курије, на чијем трагу су даље размишљале и дјеловале све империје Запада, када су се уплитале у послове југоисточне Европе.

         Сјетимо се, „Скадарскe кризe“ 1912, чији је главни актер, иронично, била управо Црна Гора, којој су Аустро-Угарска и Њемачка, уз британску благонаклонoст према њиховој агресивности, пријетиле војном акцијом уколико не напусти прву престоницу у читавој повијести српске државности – град Скадар, за који је Црна Гора поднијела војне губитке веће него у свим ратовима током XIX стољећа.

         Исте године, Аустро-Угарска, поново уз подршку Њемачке и гласну подршку Британије, упућује пријетњу Србији да ће је напасти уколико не напусти албанску обалу, посљедица чега је био настанак албанске државе, којим је отворен пут системској дестабилизацији Балкана од стране Запада, употребом албанског чиниоца, што је и до данашњега дана једна од главних полуга западњачке политике моћи на Полуострву.

         Да ли је, узгред, било случајно то што су Французи у XIV стољећу били предузели (неупјешну) инвазију против Душанове државе управо на албанској обали? Нијесмо сигурно, али ни та чињеница у овом склопу можда није безначајна.

         Зашто је, након свега, Црна Гора толико важна?

         Западу она као таква, са својом величином и становништвом, не значи много, али она има негативну геополитичку вриједност – уколико је не-српска, тачније антисрпска, а тиме не-руска.

         Од кога НАТО штити? Једино од кога би НАТО могао да „штити“ Црну Гору јесу црногорски Срби, пошто јој, очигледно, никаква опасност не пријети од Србије – не само данашње, геополитичке дезоријентисане, већ вјероватно и од сваке могуће, па и оне која би евентуално била руски савезник, будући да је тешко замислити да би било каква политичка елита могла имати агресиван став према Црној Гори – ма колико она имала антисрпски став. То можда јесте слабост, али чини се да је тако.

         Додуше, могуће је да у Црној Гори, али и на Западу, сваку подршку црногорским Србима из Србије виде као потенцијалну опасност за себе, односно за њу, али то би онда било ствар искривљеног опажања, а не фактичког рађења о глави  „независној“ Црној Гори.

         Са свим другим евентуалним озбиљнијим угрожавањима, спољњим или унтурашњим – албанским, хрватским или муслиманским, Црна Гора би морала сама да се носи, уз, без сумње, предвидљиве исходе таквих процеса. Додуше, такав сценарио засад није на видику – осим, што се никако не може искључити, ако Шиптари не постану превише нестрпљиви, за шта, у основи, немају разлога, јер све оно што предузима званична Подгорица – и у Црној Гори и око ње, било намјерно или узгредно – иде на руку  поспјешивању свих антисрпских геокултурних приоритета на Балкану – било унутарбалканских било изванбалканских актера. 

         Но претпоставимо да Шиптари ипак изгубе стрпљење – да ли би НАТО узео у заштиту Црну Гору, земљу која једва да има војску, у случају њеног евентуалног сукоба с Албанијом, односно у случају спољње (и унутрашње) албанске агресије?

         Овај примјер нипошто није тек хипотетичан, јер треба да се сјетимо да је 1999, у вријеме побуне шиптарских терориста на Космету, Албанија дала не само територију за агресију против СРЈ већ су и њене оружане снаге у томе директно учествовале, додуше уз неславан исход, али то је друга, још неиспричана прича.

         Понављање нечега таквога није незамисливо, нарочито ако се има у виду да је тзв. „природна Албанија“ агенда албанске политичке елите у свим државама гдје они живе, што је, уосталом, предсједник албанске владе, одиозни Еди Рама објавио управо на територији Црне Горе, у Улцињу.

         Узгред, да се мало „помјеримо“ с Балкана, НАТО, као и „званична“, узурпаторска украјинска власт, вјероватно жале што је на вријеме нијесу примили у НАТО да могу да се „позабаве“ побуњеницима из Донбаса, који се за своју политичку и националну слободу боре против самозванаца у Кијеву, који су притом и настављачи традиција украјинског фашизма из доба Другог свјетског рата.

         НАТО је, по свему судећи, ријешио да ту „грешку“ не понови у Црној Гори. На тај начин су додатно обесхрабрени црногорски Срби да се боре за своја права, јер сада не само што безочност њихових дукљанских прогонитеља има благонаклоност моћног заштитника већ би ускоро најјачи војни савез данашњице и својом физичком силом могао постати покровитељ наставка такве праксе.

         Слично је и са прогоном СПЦ у Црној Гори. НАТО-савезу очигледно то ни најмање не смета. Уосталом, у Прибалтику, нарочито у Летонији и Естонији, милиони Руса су изложени сегрегацији (немају држављанство иако су тамо рођени и тамо живе), па то никоме није сметало да те републике прими не само у НАТО него и у ЕУ, Савјет Европе, који се бави заштитом људских и грађанских права...

         Питање „заштите“ коју НАТО може пружити православном елементу – а и Дукљани се, засад, „воде“ као такви, мада они и у том погледу својски раде на „саморедизајнирању“ –  може се видјети на још једном примјеру. Да ли би, примјера ради, Грчку НАТО штитио од њеног НАТО-савезника Турске? Сваке године Турска преко 2000 пута повриједи грчки ваздушни простор, док је, узгред буди примијећено, руски војни ваздухоплов оборен изнад Сирије, иако ниједног тренутка није повредио туски ваздушни простор – под изговором његове повреде.

         Тај турски чин, уосталом за њих типичне подмуклости, заслужује посебну анализу, којом се овдје нећемо бавити, али нас овдје занима оно што није нигдје није „постало вијест“ – а то је турско системско кршење грчке суверености својим војним авионима, на које мањи НАТО-савезник, очигледно, мора да ћути. А зашто? Несумњиво зато што зна да је не само Турска војно јача од ње већ и да у случају одбране својег ваздушног простора Турска не би много презала од употребе војне сила, и да нико из НАТО не би стао на њену страну.

         У случају евентуалног сукоба са Турском, Грчка би можда могла да се нада у помоћ Русије, и никога више. Дакле, НАТО не штити Грчку од једине стварне опасности која јој пријети, иако је деценијама члан тога савеза. Па зашто онда? Да би Американци имали простор Егејског мора – или да неко други, а знамо ко, не би ту дошао – али и да би сама Грчка имала америчку „заштиту“ – управо од саме Америке.

         У другачијим релацијама, када вас неко „штити“ од себе самога, и када му за то плаћате – било новцем, било ресурсима своје територије, то се зове изнуда, илити: „рекет“.

         Криминалци који се тиме баве ту изнуду „еуфемистчки“ зову „заштита“, али то је, очигледно, пракса и НАТО, тј. САД – према религијско-културално „неподобнима“.

         То што Дукљани прогоне Србе, Српску православну цркву у Црној Гори од њих – макар је тако засад – још не чини, примјера ради, римокатолике, тј. припаднике тзв. „западног хришћанства“, према којима водеће силе Запада, ма колико те земље у својим унутрашњим односима биле секуларизоване, имају упадљиво другачији однос него према православцима, макар ријеч била и о „постправославним“ Дукљанима. Зато потоњима остаје да се још доказују...

         (следи наставак)