Британци за 185 година владања Индијом побили и уморили глађу 85 милиона људи

ИСТРАЖИВАЊЕ: МАСАКРИ И ВЕШТАЧКИ ИЗАЗВАНЕ ГЛАДИ - ГЕНОЦИД ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ У ИНДИЈИ

  • У индијским државама Западни Бенгал (посебно области Бирбума и Муршидабада), Бихар, Орису, Џарканд и Бангладешу од 1765. до 1773. године од глади умрло безмало 10 милиона људи
  • Индијски историчар Амаресх Мисра тврди да је и у геноциду 1857. убијено 10 милиона људи након што је 10. маја те године у граду Меруту избио масовни устанак у којем су учествовали и муслимани.Устаници су убрзо, за неколико дана, освојили Делхи и велике делове северне Индије. Британци су у тим ратним походима за гушење устанка, који су потрајали неколико година, палили и пљачкали градове и села, убијајући сво цивилно становништво
  • Мушкарци, жене и деца Амритсара окупили су се 1919.у парку Јалианвали како би се чуо њихов глас против глади, недостатка посла и угњетавања од стране Британаца. Енглези су изненада блокирали све улазе у парк и отворили ватру на Индијце из свог расположивог оружја. За десет минута непрекидне паљбе убили су хиљаду, а ранили још 1.100 људи
  • Један од најгорих злочинаца био је подкраљ Индије (1876. - 1880.) “Месар” лорд Е.Д. Лyтон. Он је организовао горе концентрационе логоре од каснијих – нацистичких, као што је напр. Бухенвалд, (у којем је оброк затвореника имао вредност 1.627 калорија, а за Индијце је био 1.500 калорија. Још се за тај оброк морало радити 9 сати
  • Винстон Черчил је најодговорнији за масовну смрт Индијаца од глади 1943. Тада је рекао: “Мрзим Индијце. Они су зверски народ са зверском религијом. Сами су криви за глад јер се коте као зечеви“

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

         ИНДИЈЦИ су за Британце били нижа врста људи, раса недостојна белог човека, бића другог реда и према њима су се понашали као према животињама у току своје вишевековне владавине Индијским подконтинентом. Најстрашнији примери људског садизма, бруталности и малтретирања и зверских убијања забележени су у Британској Индији.

         Можемо ли глад класификовати као геноцид?

         Можемо, јер су глад у Индији плански проузроковали Британци. 

         Што се тиче непрегледних серија глади од 1765. године у Индији, Бангладешу и Пакистану па наредних осам година, све до 1773., последице су биле милиони умрлих. Глад је према непотпуним подацима убила чак 10 милиона Индијаца, трећину претежно бенгалске популације. А могла се наравно избећи без већих тешкоћа, хране је било, али је британски окупатори нису дали, јер не би стицали огромне профите.

         Џон Фиске, познати амерички историчар, у својој књизи "Невиђени свет" написао је „да је та глад била гора од „Црне смрти“ (болест слична куги или еболи) која је харала Европом средином 14. века“.(1)

         Током власти индијских Могула (принчеви и шахови), од сељака се захтевало да плаћају данак од 10-15 одсто пољопривредних прихода, што је омогућавало лагодан живот владара, али и сигурност за сељаке у случају да усеви пропадну .

         Међутим 1765. године британска Источноиндијска компанија (која је имала сурову приватну војску) приморала jе могулског шаха Алама III на Споразум којим је преузела скупљање овог данка и подигла га на 50 одсто.

         План британских окупатора био је дехуманзација Индијаца како би се приказали као дивљаци, пагани и неверници који су уронили у “таму хиндуизма”. Треба нагласити да су у Британији, у Источно-индијском колеџу, створене све тадашње британске сулуде теорије “социјалног инжењеринга” које су довеле до геноцида у Индији и другим земљама. (2)

Провинцију Бенгал-Бихар-Ориса купили за 26 рупија

         Британски завојевачи су 1765. године откупили индијску провинцију Бенгал-Бихар-Ориса за само 26 рупија! Желели су, после тешких борби са побуњеним сељацима, да покажу своју доминацију и моћ остатку потконтинета. Тражили су да се сви устаници предају.

         Глад је посебно била ужасна 1768. и 1769. године у индијским државама Западни Бенгал и Бихар, али је погодила и Орису, Џарканд и Бангладеш.

         Бенгал је најгоре прошао, а посебно области Бирбума и Муршидабада. Хиљаде породица су напуштале своје домове у нади да ће храну наћи на другоом месту, али је нису нашле. Они који су остали су умрли. Британци су се понашали као да се ништа драматично не дешава. А умирали су милиони, нарочито деца.

         И када би одлучили да полумртвим људима дају и минимум хране Британци би од њих захтевали да за њу прво морају да раде. Већина је била толико изцрпљена да су скоро сви умрли пре него би храну добили.

         Током ове велике глади у Бенгалу, Британци су чак из ове провинције одвели сву стоку и однели пиринач и друге прехрамбене намирнице и продали их ван Индије. Британци су на пољима пиринча и житарица након тога садили мак (опијум) како би га извозили у Кину и зарађивали огромне суме новца. И зато је од глади убрзо умрло 10 милиона Индијаца.

         Због глади су избијали масовни немири, а Британци су стварали казнене одреде па су на застрашујуће начине убијали људе, а најпопуларнији начин убијања непослушних био је да завежу човека за врх топа па га разнесу хицем!?!

         Тако је глад владала Индијом, земљом која није знала шта је глад до доласка Британаца. Они су Индијце заиста сматрали нижом расом.

         Индијски писац и историчар, Амаресх Мисра тврди да је Британија „починила још један - највећи геноцид у историји света, баш у Индији“.

         Он описује догађаје везане за тај страшни чин.

         За време британске колонијалне власти у Британској Индији, или Индијском царству ( коју су сачињавали Индија, Пакистани Бангладеш, Шри Ланка), 10. маја 1857. је у граду Меруту избио  масовни устанак хиндуистичког и муслиманског становништва против британских властодржаца. Устаници су убрзо, за неколико дана, освојили Делхи и велике делове северне Индије. Узроци устанка били су немилосрдна експлоатација и израбљивање (рад до смрти) сељака и радника, пљачкали су их и пребијали.

         Тада је (1858.) британска војска у Индији кренула у сурову противофанзиву да угуши велику побуну.

         У британским историјским књигама ова огромна побуна Индијаца  је дрско приказана као обична ратна операција за враћање подручја које су освојили устаници. У побуни су учествовали и милиони сељака, који су тада побијени.Гесло Албиона је било: Индијци су робови које треба убијати.

         Масакрирано 10 милиона људи!