Британци Србију опет туку „геноцидом”, а Београд и даље наваљује у ЕУ - хоће, па хоће

СРБИЈА И СВЕТ

ПОД НАЈВЕЋИМ СМО ПРИТИСКОМ ОНИХ У ЧИЈЕ ДРУШТВО НАВАЉУЈЕМО ПО СВАКУ ЦЕНУ

• Изабрана од савезника да Савету безбедности УН да представи западни поглед на муслиманске жртве у Сребреници, Велика Британија се, као и увек, обрушила на Србију, приписујући јој геноцид и игноришући и ужасна српска страдања 
• Британске бројне промене и допуне резолуције такође покушавају да сакрију одговорност Лондона, Париза и Вашингтона за сребреничку трагедију, што и сада открива Холандија
• Са Србије се све преноси на Балкан, а овај потконтинент, као и увек, дрма ли дрма - наравно не Британију! 

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

 

        СРПСКЕ спољнополитичке теме, које су потпуно и унутрашње, наставиле су и да расту и да се шире, на начин који ствара утисак да су постале чак примарна или једна од најважнијих преокупација самих врхова светске политике. 

        Ако би хроничари сабрали број и обим изјава, саопштења и разних текстова сличне намене о „српским темама“, наметнуо би се уверљив утисак да су изједначене или присутније чак и од украјинске збиље, општих преокупација гасом и грчке шок-невоље, па и умножених препуцавања великих сила и групација, међусобно додатно нарогушених и обновљеним међусобним економским санкцијама и брзим контрама

        Све српске најважније теме - Косово и Метохија, учлањење у ЕУ, бескрајне балканске и још неке догодовштине - не само да су мултиплицирале познате жеље и активности и довеле их до фазе одлучивања, већ су доживеле нове подстицаје. 

        Добиле су велико дриштво које доноси нове муке. Најболније су ове две - комплекс двадесетогодишњице ужасног помора Муслимана у Сребреници, и масовно надирање према Европи, наравно преко Србије, имиграната из јужне Азије и северне Африке, повезано са перманентно горућим Средњим Истоком.

        Све ове преокупације стигле су ових дана до усијања - старе приближавањем датума одлучивања, које више не може да се одлаже, а нове су доласком у невреме и самом својом природом донеле јединствену и ширу напетост. Уз то, ови токсични догађаји директно условљавају учешће и судбину Балкана, а овај регион, готово природно, не може да не увуче свет који се најдиректније укључује у сва ова, стара и нова дешавања.

        Међусобно су, при том, најнепосредније међузависне, па се ствара поуздан утисак да Балкан опет тресе светске врхове - не као некада, кад је подстицао светске ратове, али и сада крцат опасностима од неке врсте глобалног сударања. Потреси, као да поново крећу са Балкана… 

        Ево, уосталом, какве су, најсажетије представљене, актуелне слике ових збирних догађања и њихове тенденције:

        За Србе најтежа и најважнија, криза Косова и Метохије увелико је ушла у поодмаклу фазу одлучивања - не у корист Србије! 

        После вишенедељних и вишемесечних одлагања, дијалог Београда и Приштине, посредовањем Брисела, коначно је обновљен крајем минуле недеље, да би првог дана ове седмице, у понедељак на уторак, премијери Вучић и Мустафа на челу српске односно албанске делегације, уз посредовање представнице ЕУ, Могерини, прекинули разговоре, не заказујући нову рунду. Довољан је податак да је задњи разговор трајао пуних шеснаест часова, па да се спонтано помисли да је суочавање било толико драматично да је прекунуто тек кад су учесници - попадали, и то с добрим разлогом. Било је падања и рушења, али - договора и решења! 

        Дуготрајност издушка очигледно се ње исплатила. 

        Иако су, напором српске стране, договори малте не били исклесани, нису се преточили у писана решења и нису потписани - албански преговарачи једноставно нису хтели да ставе потписе, па су деловали као да су и дошли унапред одлучни да нипокоју цену не потписују договоре, па ни већ усаглашене одлуке! 

        Најважније текуће теме - о Заједници српских општина (ЗСО), и она друга, исто важна - о телекомуникацјама, остале су на преговарачком столу, иако им тамо више није место. Остале су тако да чекају овлашћења ЗСО, већа од општинских, локалних самоуправа, што би се остваривало у надгледању привредног развоја, образовања, здравства, урбанизације и руралног уређења …Чекаће се и усаглашени позивни бројеви, дела српског телекомуникационог система… Има ту још, оних неусаглашених, о Газиводама и другим српским енергетским и разним производним капацитетима, што је само увод у капиталну расправу о имовини и сличним, оним „правим” темама о статусу Космета…

Мустафа, Могерини и Вучић

        И, заиста, шта даље, како и кад до оног најважнијег - статуса Косова и Метохије? Како се разуме ово што се ради и одлаже, што се не ради и прескаче? 

        Ако су притисци, а јесу, чему воде - види се то и из најновије изјаве немачке канцеларке Ангеле Меркел, објављене прошле среде, други дан после српско-албанског преговарачког раскола у Бриселу. 

        Доминантна личност ЕУ, Меркелова, рекла је што је рекла, пошто је, у Берлину, - примила Мустафу. По обичају, била је довољно јасна да не може да се залута у тумачењу. Залажући се, ево, за напредак у дијалогу Београда и Приштине, указала је на неопходност компромиса, не само Косова већ и Србије, „јер ако имамо напредак у дијалогу, имамо напредак и на европском путу”. 

        Више је него јасно шта та изјава значи, а биће још јасније кад 7. јула Ангела дође у дводневну посету Србији. 

        Најважније је знати оно што се већ зна: као и Србија, Косово улази у ЕУ, а тамо су чланови - независне државе…

        Није само Космет мотив најдиректнијих притисака на Србију који утичу и на регионлна, европска и шира кретања. 

        Косово јесте ових дана актуелизовано, јер од српског односа према албанској држави зависи и када ће почети преговори о тзв. поглављима, преко којих се улази у европску дружину. 

        Али, излетела је још једна тема и заковитлала и Балкан, и свет, мале и велике, укључујућ и врх УН и врхунске велесиле. Као некад…

        Приближавање двадесетогодишњице ужасног помора људи у Сребреници већ се користи, а тек ће још више, и за нове притиске на Србију и заплете на Балкану, али и обнављање старих велесилских суочавања. 

        Глобалну опасност комплетирају све жешћи сукоби у Украјини, али и ширење судара на Средњем Истоку, у чему су се преламали супротстављени интереси Истока и Запада, па је целина разуђене слике неспокоја многе посматраче подсетила на времена Хладног рата. 

        Да подсећања нису случајна потврђује, уз косметску кризу, још један балкански догађај са међународним импликацијама.

        Масовно убиство Муслимана у Сребреници, пре две деценије, мотивсало је западне NATO моћнике да поново покажу своје познато велесилско понашање. 

        Да би, на предстојећој седници Савета безбедности УН, представила заједнички поглед Запада, Велика Британија је припремила резолуцију која може конкурисати за врхунско место у антологији једностраности, површности, политичког неморала и још понечег, тежег… 

        Као и много пута раније „вестминстеровци” су Србима приписали, тридесетак пута, геноцидни помор босанских Муслимана. Прескочили су, наравно српске жртве уочи Сребренице, али и другде. Заобишли су и одговорност Лондона, Париза и Вашингтона чији ваздузхоплови су дотад бомбардовањем, наравно као део NATO, чували тај терен, штитећи тако и холандске јединице које су обезбеђивале муслиманске цивиле. 

        На тај тројни тајни договор указује ових дана управо Холандија, али нема одговора из три центра… Очигледно им одговара скривање истине о себи и упорно стварање лажне представе о српском геноциду над Муслиманима.

        Уз Србију и њена писама Савету безбедности, реаговала је Русија својом принципијелном резолуцијом, ослоњеном на опредељење да се постигне помирење. 

        Навикнута и увежбана насиљем над већином света у бескрајном колонијалном господарењу народима и државама на више континената, Британија се прилагодила новом добу. 

        Притиснута разлозима из руске резолуције, Британија је више пута мењала текст и допуњавала резолуцију, али није се одрекла приписивања Србији геноцида над Муслиманима… 

        И док се чека шта ће бити 11. јула у СБ, а биће нека врста заустављања и обновљене британске резолуције, чекају Србију и други догађаји који подстичу балканску природу ширег неспокоја, са нама у центру.

        Навалили имигранти, од Авганистана до Туниса, и шире, преко предбанкротске Грчке, албанским терористима узнемирене Македоније, па на Србију - стотине, хиљаде, десетине хиљада, не види се крај бројању?! 

        Види се, међутим, нова олуја неспокојства Србије, чије ће северне границе Мађарска још једном ограничити - мађарским зидом! 

        Да је Србија - ево само једне особености њеног тешког положаја - макар наговестила да ће да постави неки зид или препреку испред имиграната - затворила би себе. Уз све типично српско, неко би се озбиљно позабавио скривеним пројектом исламистичких намера да наглим масовним сеобама у Европу, мотивисани историјским и цивилизацијским подстицајима, намерава да изгради свеисламску моћну и превелику државну творевину од југа Азије, преко Месопотамије, севера и центра Африке, и шире… 

        Том пројекту били би потребни и сарадници у Европи… У саком случају, Србија би и тада била под притиском са познатих страна - и тада бисмо видели само оно што им одговара. 

        Не сви, не цео свет, али би западни моћници сва своја политичка копља усмерили на Србију. Тек тада би Браитанци и колеге им из NATO лансирали највећу могућу тужбу о кривици Србије - за све. 

        И без таквог црног футуризма, Србија је довољно и данас под притиском оних у чију заједницу пошто-пото хоће, па хоће. 

        Европа па сваку цену, па нек кошта - улог је све, од Космета до имиграната… 

        Шта народ српски мисли о тим бескрајним опредељењима за ЕУ, као судбину, показује резултат анкете од пре неки дан: 73 одсто грађана мисли да Србија не би требало да буде чланица NATO…

        Садашње противуречности и оштре практичне супротстављености, уз бројне парадоксе, и још понешто што карактерише нашу савременост - довољно је Србији, и без додатака, британских или било чијих. 

        Са Србије се све преноси на Балкан, а овај потконтинент, као и увек, дрма ли дрма - наравно не Британију!