Бошњаци већина у Рашкој области, али је катастарски претежно држе Срби

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (17)

• У историјско-географском смислу, коришћење појма Рашка област правилније је него коришћење појма Санџак
• Новопазарски санџак је успостављен на Берлинском конгресу 1878. године како би се повезала БиХ са Косовом и истовремено спречило територијално повезивање Србије и Црне Горе. На формирању овог коридора је посебно инсистирала Аустроугарска, а обухватао јепоред шест општина из Србије, још и пет из Црне Горе - Пљевља, Бијело Поље, Беране, Андријевица и Рожаје, и четири из БиХ - Рудо, Чајниче, Горажде и Фочу/Србиње
• Већину становништва Рашке области чине муслимани Бошњаци. Од укупно 233.000 становника око 148.000 су муслимани Бошњаци (63,5 одсто), а 81.000 Срби (34,7 одсто)... Међутим, ствари по србе не стоје генерално тако лоше
• Катастарски, српском становништву припада приближно око 10 одсто поседа у општини Тутин, 35 одсто у општини Сјеница, близу 50 одсто у општини Нови Пазар, 70 одсто у општини Пријепоље, 90 одсто у општини Прибој и око 95 одсто у општини Нова Варош

        ПОД појмом Рашка област подразумева се простор југозападне Србије који обухвата шест општина: Пријепоље, Прибој, Нова Варош, Сјеница, Тутин и Нови Пазар. Ово је територија величине 4.542 км2, коју насељава око 233.000 становника. Густина насељености је свега 51 становник/км2.

       Појам Рашка област је реактуелизован почетком деведесетих и као и много других ствари и ово је политичко питање. Политички представници муслимана Бошњака су ово подручје почели у том периоду називати - Санџак. Појам „санџак“ потиче од истоимене турске речи, која је у првобитном преводу означавала заставу, а у правној терминологији њоме је означавана једна административно-политичка јединица унутар Отоманског царства. Тако би у преводу на српски језик, појам „санџак“ имао значење - област или округ.

       Прецизнији и правилнији назив за ову област би зато могао бити Новопазарски санџак, мада ни то није сасвим тачно. Новопазарски санџак је обухватао значајно ширу област од територија побројаних шест општина и простирао се и на територији Црне Горе и БиХ.

       Новопазарски санџак је успостављен на Берлинском конгресу 1878. године како би се повезала БиХ са Косовом и истовремено спречило територијално повезивање Србије и Црне Горе. На формирању овог коридора је посебно инсистирала Аустроугарска. Коридор је обухватао поред побројаних шест општина из Србије, још и пет општина из Црне Горе - Пљевља, Бијело Поље, Беране, Андријевица и Рожаје, и четири општине из БиХ - Рудо, Чајниче, Горажде и Фочу (у Републици Српској се за Фочу користи назив Србиње).

       Овај коридор се простирао на укупно 8.686 км2. Према последњем попису обављеном у комунистичкој Југославији 1991. године, на овом простору је живело око 440.000 становника од чега је приближно исти број био Срба и Црногораца, са једне (у Црној Гори се током комунистичког периода све српско становништво пописивало као Црногорци), и муслимана Бошњака, са друге стране (иако се већина мухамеданаца у овој области изјашњава на пописима од 2002. године као „Бошњаци“, један број се и даље декларише као „муслимани“; суштински, међу њима нема разлике и иако се изјашњавају различито ради се о једној етничкој групи).

       Поједини географи додају овом коридору још две општине из Црне Горе - Плав и Гусиње, мада око тога постоји спор, пошто већина географа Плав и Гусиње сматра засебном целином. 

       Од 1991. године, услед ратних дешавања значајно је промењена етничка структура у делу коридора који се налази у БиХ, а међуетничких инцидената је било и у српском и црногорском делу, али у мањем обиму са знатно мањим последицама. Новопазарски санџак се налазио на траси старог Босанског пута који је имао стратешки значај за османлијску државу.

       После 1945. године и поделе Југославије на шест федералних јединица ова по много чему јединствена област је подељена, тако да су њени делови припали трима југословенским републикама. Уколико се изузму општине које су остале у БиХ, које су заузимале периферни положај јединственог коридора формираног на Берлинском конгресу, главна линија поделе ишла је линијом југоисток-северозапад између Србије и Црне Горе. Последица ове поделе било је све веће раздвајање између групе општина која је остала у Србији и групе која је остала у Црној Гори. Међусобна кохезија се губила, а овај процес је појачан распадом Југославије, после чега унутрашње међурепубличке границе, постају спољне - међудржавне границе.

       Проглашавањем тзв. републике Косово од стране косовских Албанаца ова област постаје још изолованија. Политичка изолованост и новоуспостављена ограничења водили су у брзу економску периферизацију целог подручја, које је остало удаљено од снажних индустријских и финансијских центара. То је водило ка, најпре успоравању, а затим и замирању економских активности и од Рашке области створило економски девастирано подручје.

       Појам Рашка област користи се зато што је на овом простору настала прва српска држава - Рашка, која је обухватала нешто другачији територијални опсег од оног који данас обухватају поменуте општине, али се у доброј мери поклапао.

       У историјско-географском смислу, коришћење појма Рашка област правилније је него коришћење појма Санџак. У односу на територију коју муслимани Бошњаци називају „Санџаком“, Рашка област заузима око 52 одсто територије, а насељава је 53 одсто становника. Са поменутим бројем становника од 233.000 треба бити опрезан, зато што је непознат прави број становника који живе у Рашкој области.

       Миграције становништва су велике, па је тако део становника пописан у општинама Рашке области, али се они само формално воде као да живе на том подручју. Суштински, услед тешке економске ситуације и велике незапослености, то становништво се одселило и питање је да ли ће се враћати у завичај. Српско становништво се углавном исељава ка већим индустријским центрима - Београду, Крагујевцу и Краљеву, док муслиманско становништво највише одлази у печалбу: Немачку, Аустрију и Швајцарску.

       Један број муслимана из ове области налази се и у Истанбулу, а велики број у Сарајеву. Разумљиво, муслиманско становништво види Сарајево као главни град државе матице, па су везе на релацији Нови Пазар - Сарајево чврсте, а комуникација интензивна. Ка Сарајеву се посебно одлива младо становништво, које се у главном граду БиХ школује. У јесен 2011. године процене о броју студената из Рашке области који се налазе на школовања у Сарајеву кретале су се око броја од 1.400 лица.

       Већину становништва Рашке области чине муслимани Бошњаци. Од укупно 233.000 становника око 148.000 су муслимани Бошњаци (63,5 одсто), а 81.000 Срби (34,7 одсто)...

       Гледајући представљени податак, према којем муслимани Бошњаци чине скоро 2/3 становништва, могао би се извући закључак да у овом подручју ствари по српске интересе стоје врло лоше. Као што је већ објашњено у поглављу о унутрашњим друштвеним факторима геополитичког положаја земље, етничка структура је у геополитици балканских држава врло значајна (то није само случај на Балкану). Гледајући цивилизацијске факторе, ово је и област судара две цивилизације окупљене око две религије - исламске и православне. Етничка подела у Рашкој области је уједно и религијска, због чега геополитичка борба у овом подручју има епитет „цивилизацијске“.

       Ипак, уколико се посматрају подаци за поједине општине и просторна распоређеност становништва према етничкој структури, добија се сасвим другачија слика. Рашка област се може поделити на две географске јединице - југоисточни део и северозападни део. Природна граница између ове две географске јединице је Пештерска висораван. Југоисточни део се простире на територији општина Нови Пазар, Сјеница и Тутин и обухвата 2.581 км2 (57 одсто од територије Рашке области), док се северозападни део простире на территорији општина Пријепоље, Прибој и Нова Варош и заузима 1.961 км2.

       Мањкавост овакве поделе је што део општине Сјеница не припада југоисточном делу Рашке области, већ северозападном, али је пратећи текућу територијалну поделу и општинске границе урачунат у југоситочни део. Уколико би се део општине Сјеница (око 400 км2) припојио северозападном делу, однос у величини територија би чак претегао у корист северозападног дела. Појединачно гледано, Сјеница је просторно највећа општина са 1.059 км2, а за њом следе Прибој са 827 км2, Тутин са 780 км2, Нови Пазар са 742 км2, Нова Варош са 581 км2 и Пријепоље са 553 км2.

       У југоисточном делу Рашке области живи већи број становника - 142.000 (око 60 одсто од укупног броја становника) од чега је чак 123.000 муслимана Бошњака (86,6 одсто) и око 17.500 Срба (12,3 одсто). У највећем урбаном центру Рашке области - Новом Пазару живи око 58.000 становника, док у општини Нови Пазар живи укупно око 85.000 становника. Од тога је 72.000 муслимана Бошњака и око 12.000 Срба.

       Тутин је општина са највећом концентрацијом мухамеданског становништва у Рашкој области. Од укупно око 30.000 становника муслимана Бошњака је 28.500, а Срба испод 1.000. У Сјеници од 27.000 становника, око 22.500 су муслимани Бошњаци, а 4.500 Срби.

       Сасвим другачија ситуација је у северозападном делу Рашке области која се налази географски уклињена на тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ. У овом делу живи око 91.000 становника, од чега је 63.000 Срба (69,2 одсто) и око 25.000 муслимана Бошњака (27,5 одсто).

       Појединачно гледано, према општинама, на територији општине Пријепоље живи око 24.000 Срба и 16.000 муслимана Бошњака (од укупно 41.000 становника), у општини Прибој 22.500 Срба и 6.500 муслимана Бошњака (од укупно око 30.000 становника), док је у општини Нова Варош 17.000 Срба и 2.500 муслимана Бошњака (од укупно око 20.000 становника).

       У две географске јединице Рашке области етничка структура је сасвим другачија. Велики број муслиманског становништва је пре свега изазван чињеницом да највећу урбану средину - Нови Пазар - насељавају муслимани Бошњаци са убедљивом већином.

       Гледајући величину територије коју насељава и/или поседује поједино становништво долази се до још повољније слике за српску страну. Катастарски, српском становништву припада приближно око 10 одсто поседа у општини Тутин, 35 одсто у општини Сјеница, близу 50 одсто у општини Нови Пазар, 70 одсто у општини Пријепоље, 90 одсто у општини Прибој и око 95 одсто у општини Нова Варош.

       Иако су приметна одређена померања и на овом плану, српско становништво у свом поседу и даље држи огромну већину поседа.

       Померања су видљива пре свега на територији општине Нови Пазар, одакле се српско становништво сели и продаје имовину. Према проценама из 1981. године у овој општини је живело 67,3 одсто муслимана који су запоседали 38,5 одсто њене територије, док је 2011. године у општини Нови Пазар живело 84,7 одсто муслимана Бошњака који су имали у поседу око 50 одсто катастарских површина.

       У осталим деловима Рашке области нешто слично је видљиво само у месту Сјеници, док се у осталим крајевима, иако се Срби делимично исељавају, имовина не продаје.

       (следи наставак)