Било би горе за Србију да није остала кандидат за кандидата

П р в и   п о г л е д

• Неће бити неко веће изненађење ако у истом статусу остане и после марта идуће године, када је следећи термин за одлуку о српској кандидатури за члана
• Девети децембар није катастрофа. Али јесте још један пораз оних који без Брисела не би имали ни оријентир ни наду ни ослонац

Пише: Раде Брајовић

        Претпоставке портала Факти, постале су чињенице: Србија је, и после судбоносног деветог децембра, остала кандидат за кандидата.

        Неће бити неко веће изненађење ако у истом статусу остане и после марта идуће године, када је следећи термин за одлуку о српској кандидатури за члана ЕУ. Јер, тешко је веровати да ће српска власт, иако  склона попуштању америчко-европским моћницима, моћи да испуни све услове који су и сада, посебно за најмоћнију Немачку, били препрека на  путу Србије у одабрано друштво Европе.

        Уместо невеликог, па и не толико потребног изазова, антиципирање шта ће у марту да одлучи европски врх, упутније је, чини се, бавити се виђењима разлога  и последицама српског (не)остваривања европских услова.

        У актуелним околностима и понашањима наредбодаваца и оних којима су услови намењни, Србији је боље што је остала кандидат за кандидата. Иако је велики песник Бранко Миљковић испевао да «илузије најлепше певају», преведено значење на нашу садашњу политичку слику сугерише драстично различиту реалност - илузије у добре намере ЕУ, оне које званично Брисел представља, не нуде нимало боље дане, а камо ли неки дубоки спокој. А бољи живот и развој су европски магнет Србији.

        Без Космета – нема српског спокоја. А, Европа, да не кажемо Немачка,  стабилизацијом косовске независности и до сада је, и сада то ради чини, а и убудуће ће од Србије тражити да испуни услове: да административни прелази  буду гранични, да се њима интегрисано управља, уз учешће албанских цариника, на регионалним скуповима да Тачијева држава буде обележена `као свака друга`, да Кфор и  Еулекс раде оно што им одговара, дакле -  да збришу барикаде и потребе Срба са севера, па тако доведу стање Тачијевог Косова у ситуацију да му и не треба српско формално признавање...

        А, Срби, њихов политички врх – не, наравно, ни да помишљају на сукобе, као излаз из ужасне неправде, али ни да пристају на неправде, диктате, послушност и компромисе који одузимају Србима њихово, дају Албанцима што није њихово, а за себе резервишу све оно што подразумева доминацију, наравно у дослуху са  Америком...Уз празне преговарачке вештине и дипломатске скривалице, па и нетачно тумачења оног што тачно пише, али и веровања у целовитост медијских извештаја и анализе површних аналитичара, и многошта друго, до кандидатура за ЕУ тешко се и никако стиже.

        Девети децембар није катастрофа. Јесте још један пораз оних који без Брисела не би имали ни оријентир ни наду ни ослонац.

        Жалосно је што је Србија доведена у ситуацију да на њиховим грешакама учи. Само, никако не сме пропустити да то учини. Бар толико.

        То је један од предуслова да Бранкове илузије једног дана –запевају!