Без два 17. марта не би било независног Косова

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ, БИВШИ МИНИСТАР ЗА КИМ,

О ПОГРОМИМА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА ПОД ОКРИЉЕМ ЗАПАДА

Слободан Самарџић

• За данашњег читаоца може бити занимљиво подсећање не само на мартовске догађаје из 2004. године већ и на њихов политички епилог. Тадашња СР Југославија је већ по подне 17. марта затражила ванредну седницу Савета безбедности УН, која је и заказана за наредни дан. Као политички саветник председника Владе Србије Војислава Коштунице, пошао сам заједно са министром спољних послова Гораном Свилановићем за Њујорк рано ујутро 18. марта. Седница је одржана тог поподнева по локалном времену
• У Њујорку нас је чекао предлог председничког саопштења Савета безбедности који је сачинио председавајући, француски амбасадор. Блеђи и празнији текст у животу нисам видео. Из њега се није могло разазнати ни ко је кога напао, ни ко је страдао, нити било шта конкретније о догађају претходног дана
• Разговори, изношење чињеница и убеђивања са другим амбасадорима, а потом и са генералним секретаром Кофијем Ананом и немачким министром спољних послова Јошком Фишером, који је учествовао у раду Савета безбедности, нису помогли. Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да су сви били савршено упознати са свим детаљима ових догађаја у покрајини
• Који су закључак западне силе извукле из овог догађаја? Да се процес признавања Косова као независне државе мора убрзати. Све што је учињено до фебруара 2008. године ишло је у том правцу

        СЕДАМНАЕСТОГ марта 2004. године косовски Албанци хтели су насиљем да доврше оно што су уз помоћ НАТО-а започели 1999. године - отимање Косова и Метохије од Србије. Очекивали су пуну и формалну независност за кратко време после агресије Алијансе на Србију, али то није било могуће јер је Резолуција Савета безбедности УН бр. 1244 од јуна 1999. године предвиђала сасвим другачији ток догађаја.

        Пет година је протекло у борби између међународног права с једне стране и албанских аспирација на територију и независну власт с друге. За тих пет година косметски Срби преживели су голготу.

        Двеста хиљада их је протерано из покрајине, а са члановима других националних заједница укупно око 250. 000 људи. Преко 1.000 Срба је убијено. Узурпирано је око 40.000 њихових кућа и станова, градови су били испражњени од српског становништва. На селима, поред кућа, отета им је и земља, као некада на Дивљем западу.

        Уништено је, спаљено и оштећено 110 манастира и цркава од непроцењиве духовне и културне вредности. Било је то у правом смислу време дивљања и слободног лова на српске главе, имовину и културно наслеђе уз присуство више десетина хиљада западних политичара, цивилних и војних службеника. Шеф међународне управе Бернар Кушнер рекао је у јесен 2001. године, када је насиље Албанаца било на врхунцу, да је реч о „оправданом реваншизму“.

        Старовековно ратно правило „победнику припада пљачка“ трајало је пет година у континуитету.

        Али, Албанци свој крајњи циљ нису могли да остваре пљачком и насиљем. Овај метод претворио се у стотине свакодневних појединачних насиља, али нису сви Срби отишли, нити је оне који су остали њихова држава оставила на цедилу. Србија је корак по корак постала чинилац живота косметске свакодневице и то су међународни представници морали да прихвате.

        У таквом развоју Албанци су видели пораз своје стратегије освајања и морали су једном великом акцијом да преокрену ситуацију у своју корист. Тако се догодио 17. март, још један дан српског масовног страдања на Косову и Метохији.

        Тог дана хиљаде младих Албанаца јуришале су на Србе, њихове куће, цркве, манастире. Убијено је двадесет људи, спаљено две хиљаде кућа и 32 цркве и манастира. Пострадали су Богородица Љевишка, Богословија и црква Светог Николе у Призрену, манастир Девич у дреничком крају, конак манастира Свети архангели, све сами споменици културе прве категорије и живе богомоље. Дивљање је заустављено накнадном и касном интервенцијом међународних војних и полицијских снага. Ниједан албански насилник, а било их је на десетине хиљада и на десетине приведених, није одговарао.

        За данашњег читаоца може бити занимљиво подсећање не само на ове мартовске догађаје из 2004. године већ и на њихов политички епилог. Тадашња СР Југославија је већ по подне 17. марта затражила ванредну седницу Савета безбедности УН, која је и заказана за наредни дан. Као политички саветник председника Владе Србије Војислава Коштунице, пошао сам заједно са министром спољних послова Гораном Свилановићем за Њујорк рано ујутро 18. марта. Седница је одржана тог поподнева по локалном времену.

        У Њујорку нас је чекао предлог председничког саопштења Савета безбедности који је сачинио председавајући, француски амбасадор. Блеђи и празнији текст у животу нисам видео. Из њега се није могло разазнати ни ко је кога напао, ни ко је страдао, нити било шта конкретније о догађају претходног дана.

        Разговори, изношење чињеница и убеђивања са другим амбасадорима, а потом и са генералним секретаром Кофијем Ананом и немачким министром спољних послова Јошком Фишером, који је учествовао у раду Савета безбедности, нису помогли. Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да су сви били савршено упознати са свим детаљима ових догађаја у покрајини.

        Који су закључак западне силе извукле из овог догађаја? Да се процес признавања Косова као независне државе мора убрзати. Све што је учињено до фебруара 2008. године ишло је у том правцу.

        Од тада, српски народ обележава 17. март поменима и горким сећањима на погром, а албански га велича као дан одлучне акције у правцу коначног циља. Истог дана 2008. године, када је као и сваке године одржаван помен жртвама албанског насиља, у Северној Митровици дошло је до великог окршаја између грађана с једне и КФОР-а и УНМИК-ове полиције са друге стране. Они су похапсили судије и судско особље митровачког суда и насилно их одвели у Приштину где су их прихватили затворски органи Косовске полицијске службе.

        Био сам тог јутра у Грачаници на помену и у својству министра за Косово и Метохију одмах отишао у Митровицу. Прилаз суду бранили су припадници КФОР-а, које је народ у великом броју опколио и решио да се не помера док се судије не врате из Приштине. Тако је и било.

        Аналогија са изворним 17. мартом (2004) била је у опструкцији западних чланица у СБ УН да се изнесе извештај његове комисије о догађајима у којима је погинуо један украјински војник и рањено више десетина демонстраната од којих неки и снајперским мецима.

        Да се ова два седамнаеста марта нису догодила, не би било ни независног Косова. Другим речима, у сценарију ове насилне творевине поменути догађаји били су нужни.