Балканом би опет могле ракете да лете – Балкану ратови прете
НЕКИ БИ ОПЕТ ДА НАШЕ ПОЛУОСТРВО НАПРАВЕ БУРЕТОМ БАРУТА ОД КОЈЕГ ОНИ ДРЖЕ ФИТИЉ
- Шта нам раде и шта ми себи радимо – какву историју стварамо? Нећемо ли у околностима изузетне данашње подељености Балкана, још више уситнити себе – својим или страним рукама, које смо некада, прецизно, звали завојевачким?
- Ако буде како реално може да буде, Балканом опет могу да ракете лете! Уз најтежу, косметску кризу, шикнула је нова опасност, на најпогоднијем терену за сукобе и ратове – политика против Србије и Срба! У Хрватској могу стићи ракете
- Вест је, наравно, праћена лако читљивом вербалном варком – да ракете неће бити употребљене против Србије, што је тачно као да су обману зачинили монструозним обећањем да ће, уместо Србије, Хрватска ракете усмерити - против себе, или неке замље НАТО, чији је иона члан!
- Загребачка егзибиција је утихла и игра се смирила тек кад је Србија отворила путеве набавке одбрамбеног руског ракетног система С-300…
- Све балканске земље окренуте су све Западу, све хоће у Европску унију, све гледају на ту страну. Приклањају се углавном пракси потпуне покорности и пуног подаништва Америци и Западној Европи, које многе појединачне и заједничке невоље балканских земаља само додатно замуте
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ГОРКО искуство показује да су разлике, али и сличности, ако су претеране, чести узрок међудржавних, па и унутрашњих неспоразума и сукоба, особито кад је регион таквих збивања географски издвојен полуострвским простирањем.
Најчешћи узрок пораста и коришћења неконтролисаних противуречности на полуострвима, ипак је – политички. Кад се умешају силе са стране, са амбицијом да завладају регионом – користећи и злоупотребљавајући превасходне разлике свих врста. У томе је типичан Балкан, нимало случајно назван буретом барута…
На планети Земљи има већих и мањих полуострва, али ниједно није, ни приближно, толико различито као наше, Балканско, и то, готово у свему. На толиком простору, нигде нема толико држава: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија, Македонија, па Албанија, Грчка и Бугарска, додирују регион и Турска, Румунија, па су ту и Мађарска и Аустрија, “да не идемо даље”.
А, разлике, “да ти Бог помогне”, колико их је – више него и у Индији, испуњеној кастама, облицма сиромаштва, али и богатства, социјалним сликама, расним и посебно образовним и сличним посебностима… Балканске су веће и бројније:
Географске и климатске “не могу се набројат”: мора и језера, велика и мала, планинска и равничарска, реке, свих врста и дужина, потоци, још више, планине, велике и мале, брда и брдашца, обале, камените и песковте, шуме ,шумовите и голо-голцасте, равнице , поља и ливаде, оранице и њиве, из којих “расте све што може да расте”, а све заједно – и греје и хлади, вруће је и снеговито, кише, “ка из кабла”,истовремене поплаве и суше, што би доле то је и доле и горе, и обрнуто, а све - како небо одреди и Бог одлучи…
Нема више, а може, “колико ти душа хоће”. Језици, на пример – да се умориш од говорења, да (не) разумеш све, посебно откад поделише српско-хрватски на пет (не)разумљивих језика. Обичаји, култура, уметност, наука, спорт, знање и образовање – подвизи и домети, до светских врхова, “ и више од тога”, до најпосебнијих вредности - Његоша и Тесле, Миланковића и Пупина, Лубарде и Милуновића, Крлеже и Андрића, Стефана Миленковића и Новака Ђоковића…
А, историја – нека је у историји, у зачецима оба светка рата, баш овде, од свих ратова најтежи су били међусобни, укључујући и оне пре Деведесетих прошлог века, превасходно укључујући САД-НАТО бомбардовање Црне Горе и Србије, по много чему јединствено у ближој и даљој политичкој савременоти, али и прошлости…
А данас, шта нам раде и шта себи радимо – какву историју стварамо, продужавамо ли неко од оних далеких или временски блиских искустава?! Или ћемо, у новим околностима, изузетне данашње подељености Балкана, још више уситнити себе – својим или страним рукама, које смо некада, прецизно, звали завојевачким. Каква се слика сада указује, шта се види или наслућује? Ево, само неких, сажетих најава.
Ако буде како реално може да буде, Балканом опет могу да ракете лете, да Балкану ратови прете! Уз најтежу, косметску кризу, шикнула је нова опасност, на најпогоднијем терену за сукобе и ратове – политика против Србије и Срба! Препознајете где и одакле – у Хрватској, САД ракете. Недавно је, наиме, објављено да Хрватска очекује, а сигурно ће добити америчке ракетне системе.
Вест је, наравно, праћена лако читљивом вербалном варком – да ракете неће бити употребљене против Србије, што је тачно као да су обману зачинили монструозним обећањем да ће, уместо Србије, Хрватска ракете усмерити - против себе, или неке замље НАТО, чији је И она члан! Загребачка егзибиција је утихла и игра се смирила тек кад је Србија отворила путеве набавке одбрамбеног руског ракетног система С-300…
Нико, наравно, није уверен да ће, после вербалне равнотеже, ракете, овога пута, заобићи Балкан, иако је Беогрд, преко Вучића, понудио да ће обуставити своју, ако Загреб објави да одустаје од своје набавке убитачног оружја. Ништа потом није објављено, што не змачи да се одустало од опаке игре ракетирања, већ да се тактички мало заћутало, како би се, иза вербалне скривалице, обављали тајни послови, како је, уосталом, то некад било уобичајено…
Уз загребачке политичке бојовнике, умирили су се и ракетно набилдовани НАТО магационери који и шаљу ово, али и друго оружје, расуто широм света…
У Хрватској, у условима сталног десничарско-усташког загађивања односа са Србјом, најчешће се једна замењује другом, нагло лансираном афером – да би се наводи прве сакрили или умањили, али у основи и остали углавном непромењени. Тако је било и сада – ракетна је маскирана јавним лансирањем мржње против свих Срба. Једна загребачка телевизија (З1) упозорила је, посебно мајке с децом, кад пролазе близу Српске цркве на загребачком Цветном тргу, да ће “четнички викар”, у свом “маниру клања извеси свој крвави пир”…
Поред уљудног, оштрог и принципијелног реаговања Српског националног већа, реаговао је, гласно и упадљиво, и загребачки Савет за елекртонске медије који је затражио “хитну процедуру утврђивања чињеница” и службено ангажпвање тужилаштва… Критички су, после два дана реаговали новианари из НХД и бивша премијерка Јадранка Косор, али нико из власти, мада се влада још чекала. Није реаговао ни службени Београд, а не могу се похвалити колеге из Београда - ни политичари тзв. аналитичари, прес-активисти…
Можда су се сви навикли на хрватски “говор мржње”, што и не чуди – чудно је помало што београдски званичници често уверавају јавност, поосебно светску, да су односи Србије и Хрватске – добри и стабилни!
Могла су се, пре више месеци, чути објашњења да је атисрпска лексика израз хрватског, тада предизборног амбијента, ослоњеног на антисрпство, али, ево, ситуација се погоршава и после избора.
Ракете и националистичка мржња, само су продужетак бројних проблма који конституишу перманетну антисрпску политику, која се годинама заснива на прогону Срба са њихових, најчешће крајинских огњишта, отимачини кућа имања, плата, пензија и зарада од туризма и на разне начине… Не виде се ни покушаји решавања ратних и постратних проблема коији затварају прогнаним Србима све прилазе правди, што само комплетира перманентност српско-хрватских међуџавних суноврата.
Перспектива лета ракета на Балкану као да и од овог узрока - јача!
Изузев Словеније, која је, и у бившој Југи, налазила свој простор за решавање својих проблема - сада, и гранични са Хрватском – све друге су изложене недаћама поремећене стабилности.
Сарајевски део БиХ неће све самосталнију Републику Српску, а не лежи јој ни оваква каква је и Србија. Она не лежи ни Црној Гори и Македонији с којима је дели њихово неморално признавање подле приштинске државе на историјској српској земљи, што најбоље знају управо лидери Скопља и Подгорице. Зна се, наравно, да они све што раде подређују западним велесилама, без одобрења сопственог народа.
Црну Гору, зато, дуго већ потресају и растурају масовне демонстрације на кјима опозиција тражи народни референдум о одлуци Ђукановћеве владе да постане члан НАТО, војног пакта који је њену и територију Србије засипао ракетама и бомбама пре деценију И по. Ко ће сад кога – ракетама?!
Комплетира се, ето како, актуелна слика Балкана.
Никад уситњенији, никад противуречнији и завађенији, са умноженим унутрашњим и спољним проблемима. Никад, стратешки, даљи једни од других. И, никад даљи од Русије, посебно Црна Гора - као никад у историји.
Све балканске земље окренуте су све Западу, све хоће у Европску унију, све гледају на ту страну, иако неки мисле да перспективу виде и доживљавају више као леп и сигуран сан и несигурну будућност. Јер, још нису пронашле појединачни, акамоли неки колективни концепт - како отклонити све учесталије међусобне, дубоке и све дубље унутрашње и регионалне односе и проблеме. Приклањају се углавном пракси потпуне покорности и пуног подаништва Америци и Западној Европи, које многе њихове појединачне и заједничке невоље само додатно замуте.
Чак су цео регион “кумовски” (пре)именовали у Западни Балкан, иако је део Србије на географски,па и енциклопедијски на источном делу, а побркане су стране и другим деловима Балкана!!!
Овакве и сличне, набројане претпоставке додатно отежавајуће делују, кад се потпуно јасно види њихова позиција у односу на кризу Косова и Мерохије, којом је, наравно, највише окупирана Србија, али и други суседи. А, тамо, на Космету, све што је очекивано као добро – руши се, из дана у дан. Заустављају се Бгд-приштински разговори, обнављају инциденти, шире се демонстрације, расте напетост, посебно после срамне Еулексове пресуде невином Иваановићу који је добио девет година затвора, а да ниједан од деведесетак сведока није потврдио његово било какво учеешће у убиству Албанаца у Косовској Митровици.
И овај случај значи потпуно неморалну пристрасност и велику неправду судија и западних политичара на Космету и у свему – против Србије. Па, коначно, кога још то вашингтонски и бриселски политичари убеђују у правдољубље и да неће тражити да Србија призна независност Косова. А, истог дана кад се објављивала пресуда Ивановћу, Европски парламент је верификовао ССП Косову, што осигурава и скраћује пут косовској албанској држави у ЕУ, наравно и у УН, како је рекао отишли амерички амбададор у Београду, Кирби.
Све се зна. Све се буди. Ништа се више и не скрива - ни појединачна, ни заједничка срамота.
А, ракете, ако почну да падају, имаће више циљева – Балкан је уситњен!
