Атлантизам види Хрватску као лидера тзв. западног Балкана

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (21)

• Немачкој је потребна Хрватска унутар ЕУ, зато што континентализам за остваривање својих геополитичких циљева користи институције и механизме ЕУ. Као и три пута у ХХ веку, ово представља и велику опасност по српске интересе
• Циљеви континентализма су - маргинализовати српску улогу на Дунаву и везати јужни део Панонске низије за средњоевропски геополитички простор истискивањем српског утицаја из Војводине
• Преко Хрватске обале континентализам добија могућност пружања ка Отранту, што је у супротности са српским интересима у Црној Гори, а овакав развој ситуације вероватно би отворио и још један могући фронт сукобљавања са српским интересима - у источној Херцеговини
• Хрватска има неколико сужења, „уских грла“ на својој територији, што би могла решити припајањем делова западне Босне, Босанске Крајине и Посавине. Овакав план би се могао реализовати само науштрб српских интереса у БиХ (у доброј мери и муслиманских) и водио би потпуном уништењу западног дела Републике Српске у сваком погледу
• За атлантизам Хрватска је геополитички врло атрактивна. Због овога је Хрватска и примљена у НАТО, а САД стално охрабрују све већи ангажман Хрватске у пројектима и акцијама савеза
• Уколико растурање Хрватске буде једини начин да се спречи избијање континентализма на топло море -  атлантизам ће то подржати
• Хрватска би вероватно могла очекивати подршку у јачању своје улоге на Јадрану и даљем усмеравању Црне Горе и БиХ ка Загребу, одржавању постојећег политичко-економског оквира за сарадњу са Србијом, у којем је Хрватска у сваком погледу надређена, као и заштиту НАТО-а од евентуалне агресије, али не и више од тога

        ХРВАТСКА политичка елита се у неколико наврата у историји обраћала Лондону (после Првог светског рата), Вашингтону (од седамдесетих година прошлог века посредством Ватикана, а после 1992. имали су и директан контакт), а највеће заслуге за усмеравање хрватског народотворног процеса у ХIX веку вероватно треба приписати француском пројекту „илиризма“.

       Велики број комунистичких политичких руководилаца био је из Хрватске, а залагали су се за присне односе са Совјетским Савезом. Међутим, све су то била привремена опредељења, трајно је Хрватска увек била везана за немачки континентализам и увек му се враћала.

       Немачка у Хрватској види стратешког савезника. Хрватска повезује средњоевропски континентални део са јадранским приобаљем и омогућава Немачкој излазак на топло море. Поред тога, Хрватска је и подунавска земља, што је за Немачку од великог значаја.

       У континенталистичкој геополитичкој концепцији Хрватска заузима важно место и треба да одигра битну улогу, из чега произлази и стратешко везивање Загреба за континенталистичке центре моћи - политичке, финансијске и културне. Ово је и разлог због којег је одлука о пријему Хрватске у пуноправно чланство ЕУ донета помало изненађујуће брзо и на жестоко инсистирање Немачке 2011. године.

       Немачкој је потребна Хрватска унутар ЕУ, зато што континентализам за остваривање својих геополитичких циљева користи институције и механизме ЕУ. Као и три пута у ХХ веку, ово представља и велику опасност по српске интересе. Прво, циљеви континентализма се у потпуности поклапају у Подунављу - маргинализовати српску улогу на Дунаву и везати јужни део Панонске низије за средњоевропски геополитички простор истискивањем српског утицаја из Војводине. Друго, преко Хрватске обале континентализам добија могућност пружања ка Отранту, што је у супротности са српским интересима у Црној Гори, а овакав развој ситуације вероватно би отворио и још један могући фронт сукобљавања са српским интересима - у источној Херцеговини. Треће, везивање Хрватске за континентализам значило би и подршку Хрватској за ојачавање сопственог геополитичког положаја.

       Хрватска има неколико сужења, „уских грла“ на својој територији, што би могла решити припајањем делова западне Босне, Босанске Крајине и Посавине. Овакав план би се могао реализовати само науштрб српских интереса у БиХ (у доброј мери и муслиманских) и водио би потпуном уништењу западног дела Републике Српске у сваком погледу.

       Иако је хрватска везаност за континентализам чврста, не би требало занемаривати ни утицај атлантизма. Атлантистички центри моћи се пре свега ослањају на политичке и војне кругове у Хрватској и на такав начин усмеравају хрватску геополитику.

       За атлантизам Хрватска је геополитички врло атрактивна. То је земља са дугим приобаљем, а из њеног континенталног дела се може ефикасно надзирати цела Панонска низија и тако контролисати утицај континентализма и евроазијства. Због овога је Хрватска и примљена у НАТО, а САД стално охрабрују све већи ангажман Хрватске у пројектима и акцијама савеза.

Хрватска војска у Авганистану

       Преко учешћа у низу регионалних организација, атлантизам је за Хрватску био наменио посебну улогу. Хрватска је, наиме, требало да буде у политичком и економском смислу средишња држава око које би се формирала „југосфера“.

       „Југосфера“ је друго име за западни Балкан и то је простор који обухватају чланице бивше Југославије, без Словеније, али којем је још придодата и Албанија. Улога „југосфере“ требало је да буде обезбеђивање атлантистичких циљева на овом простору. То је већ опробани рецепт, начин на који су најпре Велика Британија, а затим и САД контролисали некадашњу Југославију, усмеравањем унутрашњих антагонизама који би поново био примењен.

       Стварање „југосфере“ значило би и да све земље из овог подручја постају чланице НАТО-а и да се у доброј мери ограничава утицај континентализма, а да се утицај евроазијства потпуно потискује. Проблем по реализацију овог плана настао је хитним пријемом Хрватске у ЕУ.

       Да би „југосфера“ била конституисана, неопходно је да све земље буду у истој политичкој равни. Такође, положај Хрватске се и у формалноправно смислу значајно променио, па је она сада принуђена да своје деловање усклади са јединственим наступом ЕУ.

       Стратегија проширивања ЕУ на подручје тзв. западног Балкана није формирање „југосфере“, већ појединачни преговори са државама и њихов селективан пријем. Према Лисабонском споразуму, могуће је да поједине државе чланице ЕУ формирају различите врсте интересних група све док то није у супротности са интересима Уније као целине, па би тако било могуће да се у оквиру ЕУ формира „југосфера“. Међутим, да би се то десило, неопходно је да све државе западног Балкана најпре постану пуноправне чланице ЕУ, до чега, наравно, неће доћи.

       Одлуком о хитном пријему Хрватске у ЕУ, Немачка је утицала на значајно слабљење атлантистичког утицаја у Хрватској и извукла ову земљу из пројекта у којем је било предвиђено да одигра главну улогу.

       Иако је за атлантизам Хрватска најважнија балканска земља, испоставља се да он због низа фактора не може да оствари доминацију у овој држави и да је принуђен да се бори за одржавање утицаја у Хрватској.

       За Хрватску су значајно повољније намере и планови континентализма, који се у великој мери подударају са хрватским геополитичким интересима. Са атлантизмом то баш и није тако. Несумњиво, атлантизам види Хрватску као лидера тзв. западног Балкана и због тога ће добар део хрватских интереса увек бити подржан од стране САД и Велике Британије. Међутим, због сталног присуства Немачке, тешко је очекивати да би атлантистички центри одлучивања могли подржати све побројане хрватске геополитичке интересе.

       Хрватска би вероватно могла очекивати подршку у јачању своје улоге на Јадрану и даљем усмеравању Црне Горе и БиХ ка Загребу, одржавању постојећег политичко-економског оквира за сарадњу са Србијом, у којем је Хрватска у сваком погледу надређена, као и заштиту НАТО-а од евентуалне агресије, али не и више од тога.

       За САД је на Балкану стратешки партнер Турска, па Хрватској не било дозвољено никакво територијално ширење на БиХ, а Србија је потребна као партнер за могући геополитички сукоб са Немачком, због чега ће се, гледано са аспекта атлантизма, српско присуство у Војводини одржати, а не ослабити. И поред тога што је Хрватској исплативије да се везује за континентализам, она мора водити обазриву политику према атлантизму. Уколико то не би чинила, могла би врло лако да остане без излазка на море.

       Сепаратистичке тенденције у Истри су изражене и њих би у случају потребе атлантистички центри моћи врло лако још више охрабрили, док италијански интерес за Далмацију никада није ни престајао. Уколико је једини начин да се спречи избијање континентализма на топло море растурање Хрватске, атлантизам ће то подржати.

       Највеће геополитичке успехе Хрватска је остварила када су се интереси атлантизма и континентализма поклапали и када су заједно наступали. У тренуцима када је долазило до њиховог размимоилажења, појављивале су се и многобројне дилеме на унутрашњем плану, у Хрватској. Хрватска јесте чланица ЕУ и НАТО-а, она има одличну геополитичку позицију и истовремено је и јадранска, и панонска, и средоземна, и средњоевропска земља, па зато на први поглед делује како је она и кључни геополитички фактор у региону. Њено агресивно спољнополитичко постављање у региону западног Балкана тај утисак појачава.

       (следи наставак)