Аномалија која није случајна: Србији први су суседи даљи од далеких држава света

 ПОЛИТИЧКЕ ВРХУШКЕ НАШИХ СУСЕДА ЛЕЖЕ ПОД АМЕРИКАНЦИМА, БРИСЕЛОМ И НАТО-МИЛТАРИЗМОМ

• Три највеће земље на планети – Кина, Индија и Русија нису признале независност КиМ, а Црна Гора И Македонија – јесу. Чак су биле И за учлањење Приштине у УНЕСКО
• Повратак Индији нуди Србији убедљиву политичку и економску афирмацију и то на начин који одговара њеној међународној позицији и, као некада, убрзаном развоју
• Ако би се Србија понашала као Македонија, која је признала независност шиптарског Косова и изјаснила се за његов улазак у УНЕСКО, то би значило да Београд може да промени став о имену македнске државе и тако се више не замера пријатељској Грчкој која инсистира да Скопље нема право на име само Македонија, јер тако се одвајкада зове део северне територије Грчке

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ИНДИЈА и Кина, тамо далеко, крај азијских мора и океана, изнад, испод и западно од највиших Хималаја, а тек нама најближа Русија, распрострта од срца Европе, па до Јапана и тамо оне Аљаске, која је некад била руска, све те три највеће, џиновске државе света, по много чему важном и најважнијем, ближе су данас Србији од њених првих комшија које види голим оком и са чијом већином је деценијама и деценијама живела у једној државној творевинии.

         Овакав, потпуно уверљив парадокс, ослоњен је на бројне доказе и неоспорне чињенице, од којих је најважнија она да ове три веледржаве, доследне принципима светске политике, наглашено штите територијални интегритет Србије и одбијају да признају независност шиптарске државе, на отетој територији српског Космета.

         А, суседи, па и вишеструко најближа Црна Гора, признају наказну творевину шиптарских злочинаца, ослоњених на САД и ЕУ и њихов војни савез, НАТО. Ево, уосталом, најкраће - како су се, ових празничких дана, према Србији понашале ове две групацује, а како Србија према њима.Тренутак је и додатно важан – чека се да нови амерички председник Транп почне да ради државне послове, домаће и светске, онако како оптимисти очекују, не би ли се оствариле бројне наде у промене на боље…

         Иако су у претпразничким и првим празничким данима лансирани обновљени проблеми, на односе са Србијом деловали су – неспокјно. Ако би се Србија понашала као Македонија, која је признала независност шиптарског Косова и изјаснила се за његов улазак у УНЕСКО, то би значило да Београд може да промени став о имену македнске државе и тако се више не замера пријатељској Грчкој која инсистира да Скопље нема право на име само Македонија, јер тако се одвајкада зове део северне територије Грчке.

         Зато се држава с југа Србије, компромисно назвала – Бивша Југословенска Република Македонија… Београд је стао уз Скопље, да скрати ово описно име – а скопски политичари стали су, не уз Србе, већ уз Шиптаре и њихове америчке спонзоре...

         Исти став, као Македоњија, о независном Косову и пријему у УНЕСКО, има и Цана Гора, што изазива посебно огорчење, не само у Србији, већ и Црној Гори, због истог или сличног односа према Косову и Метохији које је, историјски и на друге начине - етички, културно, духовно - готово подједнако блиска и Црној Гори, за чији народ је посебно била везана Метохија, некад и црногорска бановина.

         Режим Мила Ђукановића, преокренуо је Црну Гору према Западу, што је сместа усмерило, не економију, јер она је ситна и безначајна, већ спољну политику земље на ону страну која не одговара Србији. Црна Гора је, да би се допала Западу, који је направио русвај на Балкану, признала шиптарски режим и његову независну државу на територији јужне српске покрајине! Ређали су се нови антисрпски потези који су представљали - јединсвену црногорску срамоту! И више од тога – политика Црне Горе против Србије, у основи је и – антицрногорска!

         Променили су или мењају: језик, писмо, речи и речнике, националност великих писаца, односе према српству и Србији и према Србима у Црној Гори…Удаљили се од Русије, а окренули Западу, много више него што подразумева прилагиђавање будућем чланству у ЕУ…

         На крају, као да је отровом посут мозак неким политичарима – определили се за улазак у НАТО, исти онај војни блок који је бомбардовање Србије и Црне Горе претпоследње године 20. века започео у црногорском Даниловграду.

         Ђаци Ниже гимназије тог града – за разлику од одраслих, у целој ЦГ - прошле године су органзовали величанствени школски протест против НАТО злочинаца који су ракетама и урнијумским бомбама засули касарну наше војске. Дивна деца протестовала су укључивањем бучних сирена и бацањем папирнатих авиона са натписом НАТО.

         Гимназијалци Даниловграда (у тој школи учио је аутор овог текста) нису подлегли претњама и притисцима политичара, а спонтано су инспирисали школе и ђаке још неких црногорских градова на исти поступак - браво црногорска дјецо!

         Словенија, БиХ, без Републике Српске – која је у свему за матичну Србију - и Хрватска, на познатим су антисрпским стазама у свему, од детаља до глобала, с тим што је ова задња, у моралном, политичком и људском и сваком другом важном изразу испод нивоа срамоте, без преседана на планети!

         Они који мисле да је оцена претерана, нек се подсете да је једна Хрватица, И то председница њихове државе, најгласније и најјасније изјавила да хрватска деца не смеју а једу чоколадице, јер су – из Срије! А Словенија, кад је зауставила шиптарског зликовца Харадинаја ослободила га је и пре разматрања српског захтева за изручње – јер је српски А, сарајевски Алаховци најсрећнији су кад им поданици иду да се боре против Срба на Косову и Метохији, исто као и на Средњем истоку, у заједници са злочинцима Исламске државе…

         Свима њима, суседима из бивше Југославије, Косово и Метохија је незаобилазна, непромењива и најдража тема уз свеколиом политичком ангажовању - против Србије и Срба. Лако се види.

         Лако се види и зашто – да се, наглашено послушнички, до детаља усагласе са САД и ЕУ и отворе врата милитаристичког и злочиначког НАТО друштва ракеташких и уранијумско-бомбашких злочинаца, успешно испробаних на српској деци и родитељима, домовима,мостовима, возовима…

         Сад би, судећи по томе како се према њима понашају српски суседи – послушнички, и више од тога. Не само да улазе у то друштво, већ су у свему на њиховој страин. Некад јасним говором, некад још јаснијим ћутањем.

         Французи су, по српској потерници, ухапсили Хаадинаја, али су га и ослободили, истина условно, али тако да ће се услов истопити.

         Такође, затресла се балканска. И европска политика – од српског путничког воза који није ни стигао, како је било планирано, до косовске Митровице, јер су се тамо испред нарогушили шиптаски Росу оружниц, наоружани до зуба, оружјем свих врста и величина…

         Добро је што није пала крв, наравно српских цивила са севера Космета. Све што се, медутим, политички десило - у корист је Шиптара и њихове намере да никако не одустану од пројекта независности, афирмације такве њихове државе и њене практичне афирмације.
Кад се јасно сазнало да су Анери саагласили са слањем шиптарске јдинице испред воза, на њихову страну су гласно стали Европејци из њихове Уније а наши суседи исто, мада нек – ћутањем…

         А, свет – како Америка каже?! Е, баш није!

         Србији су, од првих суседа ближи они далеки.

         Русија је, изјавом министра спољних послова, Сергеја Лаврова, стала на страну Србије а против шиптирских режимлија са оружјем. И,Кина је на српској стани. А, Индија, исто, и то још под утиском Вучићеве посете индијској савезној држави Махараштри,одакле се Махатма Ганди, инспиратор светске антиколонијалне револуције, принципа мирољубиве коегзистенције и политике несврстаности, али пре свега отац и бог велике Индије, великог пријатеља и оне Југославије и ове Србије.

         Повратак Србије Индији, која није, као ни Русија и Кина, није признала независност Косова, нити ће га икада признати, изузетан је догађај у спољној политици Србије. Најкраће – доприноси се стаблизацији међународне позције Србије, чија неутралност подразумева везивање за несврстаност, најзначајнији израз већине земаља међународне заједнице.

         Отвара се и простор српској економској афирмацији, посебно у пословима које су већ и то изузетно успешно радиле српске фирме, градећи и бомбајску луку, и бројне хидроцентрале, цела стамбена и друга насиља у Калкути, путеве и разне друге објекте који су подразумевали запошљавање већег броја наших радника…

         Ето, тако, има још факата – за други пут. Да сада поменемо само кинеску Железару у Смедереву, њихове путеве и правце, вероватно и према Бору. А, тек Руси и њихова улагања, до железница…

         То што су нам географски удаљени пријатељи блиски у привредним пословима, па и у политици, посебно према Космету, никако не значи да су и народи и грађани суседних држава опредељени против најважнијих приоритета.

         Садашње понашање њихових државних вођа показује нама и свима – куда је усмерен прави правац. Други га и ових година јасно виде.