Андрић: Адам Пуслојић је авангардни подухватник српске поезије

ПЕСНИК РАДОМИР АНДРИЋ ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ СМРТИ – ОДЛАСКА ПРЕКО „ВИСОКОГ УСУДНОГ БРЕГА“

* У Пуслојићевом стваралачком опусу је неколико десетина објављених песничких књига и стотине превода из румунске књижевности на српски језик и обрнуто

* Добитник је и најугледнијих произнања у Србији, Румунији, Италији, Немачкој, Северној Македонији... Добитник је награда: Вукова, Васко Попа, Милош Н. Ђурић, Милан Ракић, Песничко Жезло,Никола Тесла, Прстен Деспота Стефана, Михај Еминеску, Лућијан Блага, Никита Станеску, Тудор Аргези, Базјашка повеља, Златни беочуг...

* За његову поетику су карактеристична остварења:  Музеј црне Крајине, Окајнице, Тесламентарно, Зидање источног плача, Падам ка небу, Идем смрти на подшишивање, Религија пса, Плесме, Прелом, Пандемијум, Седам степеништа и Негледуш који спада у највише домете српске поезије – не само овде и сада…

__________________________________________________________

       ЈЕДНА од најаутентичнијихличности српске ововремне поезије је песник, преводилац и неуморни авангардни подухватник Адам Пуслојић.

       Последњег дана минуле 2022. године ражалостила нас је вест о његовом одласку преко високог усудног брега.

       У његовом стваралачком опусу је неколико десетина објављених песничких књига и стотине превода из румунске књижевности на српски језик и обрнуто.

       Отуда је почасни академик Румуније и члан многих угледних књижевних асоцијација у свету.

       Добитник је и најугледнијих произнања овде у Србији и иностранству – посебно у Румунији, Италији, Немачкој, Северној Македонији…     Између осталих: Вукова награда, Васко Попа, Милош Н. Ђурић, Милан Ракић, Песничко Жезло,Никола Тесла, Прстен Деспота Стефана, Михај Еминеску, Лућијан Блага, Никита Станеску, Тудор Аргези, Базјашка повеља, Златни беочуг, Србољуб Митић, Вергилус Опера Омниа, награда УКС (за животно дело), Повеља Мораве, признања за трајни допринос култури Србије…

       Живео је и радио у Београду и Кобишници код Неготина.

       Суштински, био је непрестано у средишту нових пројеката и трагања за новим и другачијим проговором – основао је и осмишљавао крајем протеклог двадесетог века: Радионицу девет и Клокотристички покрет, као одговор на једно превише потрошено стање на културној сцени Србије, заговарајући авангардне ситуакције и немирење са светом обележеним духовним замором…

       Његов библиоопис захтева много више простора и казивања о свему што је до сада урадио и објавио, а посебно већи увид у низ припремљених књига у рукопису.

       Овог пута, осврнућемо се само на неколико његових остварења, карактеристичних за поетику по којој је био препознатљив: Музеј црне Крајине, Окајнице, Тесламентарно, Зидање источног плача и фрагменти неких других без којих не бисмо могли да укажемо на својства песмотворитеља Адама Пуслојића и на све оно што чини чврсту, нераскидиву повезаност са Тимочком Крајином.

       Отуда, не истичемо наслове и поетичке честаре - превасходно у књигама: Падам ка небу, Идем смрти на подшишивање, Религија пса,Плесме, Прелом, Пандемијум, Седам степеништа и надасве у књизи Негледуш, која је обележила највише домете српске поезије – не само овде и сада…

       У „Музеју црнеКрајине’’ Адам Пуслојић је испредао самосвојну ‘’нит мене’’ – заправо, указујући на културну баштину и све оно што су ђаци и учитељи, потомци и преци, давали Гимназији у Неготину.

       У првом реду, то су садржаји живота и смрти, узнесења и борења за очување националног идентитета.

       Овај луцидни песник, ту нит именује као ‘’златну нит своје крви’’ и по својој вишезначности најближој оној пупчаној, судбинској и нераскидивој од првог погледа ка небу са родног прага у само космичко језгро, одакле човек започне свеколико путовање и благодат у пустоловину.

       Ако се запитамо: шта чини пуноћу унутар „Музеја црнеКрајине’’ и какве артефакте (живе и да ли само живе) можемо ту видети у својој душевној слагалици, песник једини има део истинског одговора и казује нам без претеране мистификације да такав „Музеј’’ стварно постоји самим тим да ‘’постојимо једино ми у Крајини – у крају у којем све ново изнова настаје и смрти нема све док нам тај крај траје у нама попут мале и оне великес ветлости’’.

       Захваљујући песниковом визионарству „путује цела ова земља’’, а с њом, са свим тим чудесним космосом, путујемо и ми као живи музејски експонати…

       На то нас упућује углавном песмом „Како видети, како казати’’ – не само ту, већ и после преусмерења првог пута ка ономе што јесмо и што можемо у неком другом постању бити.

       У овој песничкој књизи, тематско-мотивско подручје није занемарено, али није ни подређено слављеничкој атмосфери (150-годишњици Гимназије у Неготину), више је проналазило утемељење у емотовним изохипсама и исказима лирске имагинације која поседује неку врсту тешко објашњивог трагизма између света постојећег о оног недосањаног.

       Убеђени смо да је доста тога поменутог нашло своју примењивост и на стихове у књизи „МузејцрнеКрајине’’. У нашим очима, читајући стихове Адама Пуслојића, оживљени суи реконструисани: каструм храмови, тврђаве и базилике, град – маузолеј Феликс Ромулијана, Тројанов мост, неготинско поље осенчено погибијом вековитог крајинског штитоноше Хајдук Вељка, поезијом Симе Милутиновића Сарајлије, Његошевим умствовањем и Вуковим сведочанствима, кумствима светим и побратимствима вечним.

       Отуда је ова песничка књига била дуг месту свога младалачког сазревања и узрастања ка историји колико и митским недогледима сваки пут баш онако како сам песник наглашава „Да нам и Господ све исто види. И да нам песма буде зарадосна, а молитва нам вишедар, но узимање…’’

       И особен песников дневник, његова прошлост и будућност на једном месту које подразумева сва остала места и дружељубиве састанке.

       Адам Пуслојић у име свих зна и казује да у „Музеју црнеКрајине’’ сваки човек постоји кратко, али живи човек, али живи до век…’’

       Ту, негде, зачињао се ненадмашник локотриста, осмишљивач не једног усмерења већ више њих – одједном.

       Све песме припадају једном уздаху и веровању да није био узалудан, нарочито на лествицама обоженим чији се крај не назире нигде више колико у реченицама први пут изговореним.

       Отуда је тачна констатација да је све то „потрага за димензијом више’’, искораком из ‘’зглоба’’, статике и монотоне ‘’равнотеже’’…

       Можда је све то тачно, а можда подразумева и нешто другачије, превасходно по мери гледања одједном одозго и одоздо, у правцу неочекиваних поетичких својстава.

       У песничкој књизи „Окајнице’’ пријатељовање је златна нит овог песничкој језика, у којем поред најдражих, својих родитеља свудприсутних, и други укућани су љубављу пуњени, не само речима већ и ћутањима понекад чујнијим од свега до сада реченог…

       Том јату, више крштеном него некрштеном, припада низ ововремених сапутника и сабеседника до Кобишнице и даље тамо где песник елегично признаје: „У мојим устима речи сада су зелени пепео’’, али то неказано поверава посветним песмама и узајамном дописивању.

       Измеђ уосталих, ту су посланице: за Србу Игњатовића, за Тому Мијовића, за Фирула, за Миодрага Стефановића… Сви су они привилеговани, да у недобачују опомињући и вишезначни глас из самог центра клокотристичног, намагнетозованог енергијом космичком и реченицама непреводивим на логичне закључке.

       Песник у кратком запису покушава дешифровати сопствену недефинисаност или недостајуће, а битне податке у личној карти. Отуд, уз „Окајнице’’ ставља знак питања, а уз могући одговор у контекст и реченог и прећутаног – исказ то сам ја –обележава узвичником.

       Уз то, читаочеву недоумицу, поставља насупрот тих чињеница једнако стварних и надреалних.

       Заправо: захваљујући опесмотвореним мислима и резигнацији над путем којим повремено хода недовољно задовољан оним што носи у душевној слагалици.

       Било која од ових окајница и признања самопрекорних, у првом реду због поетске смислености и несводивости на по аутору само на једно осећајно крило, може бити поента ове песничке књиге, записника, дневника и песничког самогласа који Адама Пуслојића више од пола стваралачког века уводи у најрепрезентативнији круг српских песмотвора.

       Запис поводом песничке књиге ‘’Тесламентарно’’, својевремено сам назвао песмотворно а очуђено – до краја.   Чини ми се да тај наслов покрива поетичку пуноћу поезије Адама Пуслојића, иако је у том тренутку записивања могао да буде предговор ове најновије књиге, којој је сам Адам Пуслојић дао извесне путоказе и имагинативна значења, неопходна за дубљу читљивост.

       Заправо, у договору са својим лирским јунаком и сабеседником из самог космичког средишта –Николом Теслом, који на планетарно знаној фотографији, држи у рукама књигу тек написану…

       У сваком случају, вероваћемо Адаму Пуслојићу на реч – поготову, кад износи довољно аргументације пред нас –његове читаоце: „Још док сам ову књигу стихова писао, навирала ми је у ум помисао: Никола Тесла у ствари чита управо ту моју књигу Тесламентарно за коју је знао да је морам написати… Елем, реч је о путовању кроз – време! То је уосталом био један од основних експеримената који је и сам најавио на прелазу у своју езотеричну фазу истраживања.

       Случај живе „космичке атемпоралности’’! Тесла је, јасно, отишао у будућност и уживао… Да види мене како пишем своје дело… Све друго је предговор, пре – говор. Говор из речи још неизговорених, а камоли написаних, било би мање значајно и недовољно за откључивање затајне, увелико шифроване браве, под бројем 1943. – бројем године одласка Николе Тесле у космос и године доласка Адама Пуслојића у родну Кобишницу – међу Крајинце…’’

       Такође читамо: „Зато и не помишљамо у збиљи/ да пожурујем себе на одлазак / из летње сенке сеновитног вењака / који храни мој витални вид / еденскогп остојања и трајања.Блиставо је доживети подне, / а да је прохладно у теби …/ И да се у томе усхитно шириш / као какав поглед на широки дах / Дунава, иза Казана, у Крајини. / Тек у Крајини ток Дунава јесте / оно што га чини четвртом рајском реком / И даје му митску снагу да истраје / све до лавиранеДелте и Црног Мора’’.

       Заиста, истинском песнику, уз то непорецивом потомку Теслином, на известан начин сав песнички језик је у функцији прибављања и других духовних својстава, светлосних, надасве… Отуд, ова поезија постаје незамењљив трансформатор језика и оног метафизичког слоја саобразног аутобиографизмима и колективим именовањима хрисоликости у заједништву и заветништву…

       Својевремено, Срба Игњатовић запажа да је поезија Адама Пуслојића „саздана као поигравање с крхотинама смисла’’.

       У поетској крви овог песмотвора непрестано се обнавља нешто новодобитно и авангардно, у самом чину стварања између осталог „Идеја и осмишљење у непредвидивој остварености се обљубљују и постају погонско храниво књиге Тесламентарно’’.

       Управо, у њој је видљива актуелизација свесрпског залагања за Косово у Метохију, за јасновид у сагледавању вечних идеала, непотрошивих за градњу песничке грађевине и непобитних вредности, какве се плоде на песничком језику са свеколиким значењем животодајним.

       То је у складу са стихованим електоромагентизмом пуслојевићевским, зрачним одједном одсвуда, између казаног и тек фонетски зачетог… ‘’да остане траг у звуку и крику’’ или још више у спајању неспојивог на местима, превасходно наслутивим и за слика онеобичајених, ако су уопште представљале неку имагинарну појавност из обескрајене слагалице и посланице свету дисајном.

       Тесламентарно јесте „у звуку и крику’’, али је једнако згуснуто и распрскавајуће на прелазу гласа у онемелост – у бревијар енигматичан колико отворен за молитву, за литургијски пев и отпев пред родитељством свега постојећег на широком длану љубави и благодарја светлозарног.

       Никола Тесла је цео у Богу, а Ум сазданчев на песмотворним уснама Оног и Овог „глиненика’’ и неуморног преображајника… Уосталом, ништа нам друго не остаје него ову песничку књигу Адама Пуслојића „већ једном’’ и одједном прочитамо, баш онако како смо знали и могли.

       Аутор нам сугерише опаском, сличном оној на почетку записа о овој књизи поезије: „То вам и Тесла сада наговештава’’…

       Радомир Андрић

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари