Американци гурају Албаниду, нарасла моћ Русије и Кине пуни српска једра

ХОЋЕ ЛИ СЕ АМЕРИЧКО И НЕМАЧКО ОСВАЈАЊЕ БАЛКАНА ЗАВРШИТИ ПОТПУНИМ ОСВАЈАЊЕМ БАЛКАНА? (КРАЈ)

Бондстил

• Владислав ЈОВАНОВИЋ: Запад не осваја поново Балкан него је сматрао да га има у џепу још откако је Русија била на коленима. У том уверењу је време прошло, а није убрзао улазак Балкана у евроатлантске интеграције. Можда је мислио да му ништа не стоји на путу? Сада ужурбано хоће да стави шапу на овај простор, али циљ, неће ни моћи да оствари до краја јер морају да савлада формирано присуство Русије, Турске и Кине, као и да реше последице политике двоструких стандарда коју је водио према српском народу у целини, фаворизујући Албанце и земље бивше Југославије        
• Милош КНЕЖЕВИЋ: Лавров је указао да Запад и под Трампом жели пуну геополитичку контролу на Балкану - као што су хтели и Рузвелт, Труман и Ајзенхауер. Клинтон и Обама су формулисали намере кроз агенде „Недовршеног балканског посла“, и „Земље на првој линији ватре“. Међутим, Русија под Путином нема мања права на балкански разломак сопствене европске политике од претензија Трампових САД, Немачке Меркелове или Ердоганове Турске

        ШЕФ руске дипломатије Сергеј Лавров оценио је - поводом уласка Црне Горе у NATO и полунасилног прекомпоновања власти у Македонији - да се у се Сједињене Државе и водеће земље Европске уније поново подухватиле „освајања Балкана“.

        Био је то, наравно, гест руског неодобравања такве политике. У одређеној мери: и упозорење Вашингтону и његовим кључним западноевропским савезницима-вазалима да се зауставе и уразуме.

        Вашингтон и Берлин су почели да освајају Балкан са свим оним што су покренули да би разбили СФР Југославију. У томе им је помогао и Борис Јељцин.

        Процес је, дакле, одмакао.

        Докле су Американци и Немци у свом здруженом „освајању Балкана“ стигли?

        Јесу ли већ на старту завршне фазе?

        Хоће ли се америчко и немачко освајање Балкана завршити потпуним освајањем Балкана?

Време које долази даваће нам шансу да одстранимо опасности

Владислав ЈОВАНОВИЋ, шеф дипломатије СРЈ

 

• Западни циљ се тако показао теже остварљив него што је изгледало 2000-их, јер морају да савладају формирано присуство Русије, Турске и Кине, као и да реше последице политике двоструких стандарда коју је водио према српском народу у целини, фаворизујући Албанце и земље бивше Југославије

 

        ЗАПАД не осваја поново Балкан него је сматрао да га има у џепу још откако је Русија била на коленима. У том уверењу је време прошло, а није убрзао улазак Балкана у евроатлантске интеграције. Можда је мислио да му ништа не стоји на путу?

        Сада ужурбано хоће да стави шапу на овај простор, што је супротно циљевима ванбалканских фактора који се враћају или први пут долазе: Русија је ојачана и нова и неће да препусти свој традиционални правац утицаја, Турска се понаша као да има историјско право да буде на Балкану, Кина као нова светска сила ужурбано улази на Балкан финансијско економским средствима.

        Западни циљ се тако показао теже остварљив него што је изгледало 2000-их, јер морају да савладају формирано присуство Русије, Турске и Кине, као и да реше последице политике двоструких стандарда коју је водио према српском народу у целини, фаворизујући Албанце и земље бивше Југославије.

        Циљ, дакле, неће ни моћи да остваре до краја. Однос снага и равнотежа моћи на Балкану већ променила и даље се мења: због двоструких стандарда, ЕУ која је била примамљив циљ, сада у јавности губи подршку и испод је 50 одсто. Нарочито јер се ЕУ интеграције доводе у везу са признањем Косова као новостворене државе Запада на Балкану.

        Незамисливо је да би Србија то могла да уради. Запад се тако приближава ризичној црти која се у финансијама зове „ва банк“, што значи да све ставља на коцку, а улазак Србије у ЕУ је много неизвеснији него пре 10 или 15 година.

        Интеграције у царинску унију или „Маршалов план“ не значе да би Србија била изузета од утицаја Русије. Скандинавске земље имају царинску унију, при чему су неке у NATO и ЕУ, а неке не. Иначе, оба предлога су у магленом ембриону и нико не може да каже да ће се та магла икад растерати, јер је сувише велики антагонизам између земаља које би биле обухваћене. То је више идеалистичка порука него остварљив циљ.

        Када је реч о Македонији, тешко да ће Грчка правити компромис (око имена), али и ако се деси да уђе у NATO, то не значи да је крај самосталне политике Србије. Швајцарска је окружена са NATO и ЕУ, па је неутрална. Југославија била несврстана.

        Преседан може и да се понови у некој лабавијој форми.

        Однос снага у свету је толико измењен да сада и од сада NATO тешко да може да као целина буде ангажован - то се није десило ни у Либији, Сирији, Северној Кореји. Он мора да сарађује са другим силама и центрима моћи, што значи да не може сам да решава ситуацију на Балкану него мора да узима у обзир интересе поменутих других.

        Време које долази ће нам давати шансу да одстранимо опасности.

Русија се никада није одрекла својих интереса на Балкану

Милош КНЕЖЕВИЋ, уредник Националног интереса

 

• Москва се отворено противи стварању велике албанске државе на којој упорно настоје западне силе. На простору АП КиМ у току је финализовање Албаниде, вештачке и лажне државе локалних Албанаца, спремних на уједињење са Албанијом. Завршетак тог деструктивног процеса под заштитом САД очитује се у поступном стварању албанске војске и одбијању стварања ЗСО

 

        БАЛКАН је стратешко чвориште Европе на коме се интересно вековима сучељавају евроамерички Запад, евроазијска Русија и евроазијска Турска, што многи тумаче као сукоб цивилизација: хришћанског католицизма/протестантизма, православља и ислама.

        Лавров је указао да Запад и под Трампом жели пуну геополитичку контролу на Балкану - као што су хтели и Рузвелт, Труман и Ајзенхауер. Клинтон и Обама су формулисали намере кроз агенде „Недовршеног балканског посла“, и „Земље на првој линији ватре“.

        Реч је о западном тумачењу политике интересних сфера у Европи по окончању Другог светског рата и током Хладног рата.

        Титова Југославија се ослањала на равнотежну сагласност Запада и Истока на балканском простору и била је неутрална, ванблоковска и несврстана. После насилног и осмишљеног разбијања Југославије, западне војне и економске агресије на СРЈ 1999, геполитички процеси су створили више малих, нејаких држава и полудржава - групно дефинисаних као „Западни Балкан“.

        Својевољно или под притиском, нашле су се пред изазовом надинтеграција у NATO и западну наддржаву ЕУ. Оне мале, нејаке и презадужене творевине (Балканиде! ) које су у томе виделе шансу преживљавања и заштите похрлиле су у наручје западних геополитичких и војних савеза. Оне државе - а пре свих Србија - које су у разби-распаду оштећене управо акцијама актуелних (дез)интегратора разлучиле су могућност уласка у ЕУ од учлањења у NATO.

        У евроамеричком свету та двојна могућност се допушта тек реторички, док се у реалполитици укључивање у Запад третира неодвојиво и неодгодиво, као јединствено натоизовање и европеизовање.

        У новије доба, међутим, расте формативни утицај Русије на балканске и европске односе. Русија се никада није одрекла својих интереса на Балкану, као ни САД и Немачка, јер за то постоје дубоки историјски и цивилизацијски разлози.

        Русија је на широка трансконтинентална врата увела Евроазијски савез који је у свему пандан ЕУ. Руска политика се противи евроамеричком мешању, изазивању сукоба и преврата на Балкану, инсистира на политици која Балкан враћа балканским народима, имајући у виду сродне јужнословенске и православне народе, пре свих Србе. Та политика негована је од времена Наполеонових ратова до данас.

        Русија под Путином нема мања права на балкански разломак сопствене европске политике од претензија Трампових САД, Немачке Меркелове или Ердоганове Турске.

        Русија се отворено противи стварању велике албанске државе на којој упорно настоје западне силе.

        На простору АП КиМ у току је финализовање Албаниде, вештачке и лажне државе локалних Албанаца, спремних на уједињење са Албанијом. Завршетак тог деструктивног процеса под заштитом САД очитује се у поступном стварању албанске војске и одбијању стварања ЗСО.

        Албанска војска на Косову би у првом погодном тренутку угрозила бар четири околне балканске државе.

        За Србе и у целини и Србију посебно, такво стање је неприхватљиво.

        Русија се не слаже са варијацијама таквих процеса који се очитују и у Републици Српској која је под снажним притисцима реунитаризовања у тзв. БиХ, али и у гротескно русофобној званичној Црној Гори која је већ ушла у NATO.

        Шта је надокнада за Србију?

        „Евроатлантске интеграције“, „европске вредности“, одрицање од националног идентитета, политичког профила државе, становништва, суверених територија, природних ресурса? Ако је то, чему такве интеграције?

        Диана Милошевић