Америка вуче хазардне потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, а и саму Америку

• Миломир СТЕПИЋ: Немају само САД „дубоку државу”. Слично функционише „дубока држава” ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу” смо већ видели на делу. Не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном”), али - шта је то „дубока држава” Србије и како функционише београдска „мочвара”?
• Слободан ЕРИЋ: Код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну реч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре” об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча
• Срђа ТРИФКОВИЋ: Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом

          КЊИГА „Континуитет хладног рата”, др Срђе Трифковића, уредника магазина Крониклс и врсног аналитичара међународне политике, промовисана је у Београду, у свечаној сали Дома Војске.

          Поред аутора, о књизи су говорили и њен рецензент Миломир Степић са Института за  политичке студије, Ненад Кецмановић, професор Факултета политичких наука и Слободан Ерић, уредник листа Геополитика.

Миломир Степић

          Централно место њихових опажања била је промена односа међу кључним земљама света и другим водећим центрима моћи и њихова неизбежна рефлексија на положај Србије.

          Степић је у том смислу указао да Трифковић успешно анализира феномен америчке „дубоке државе” и приказује вашингтонску мочвару која гута део по део визије персоналних узданица Доналда Трампа. Њена мисија је, како је указао, да разграђује националне идентитете и суверенитете као сметње глобализму и да у том циљу гради систем глобалне власти.

          Важно обележје те „патологије западне елите”, којој Трифковић поклања цело једно поглавље (будући да су елите оно што чини „дубоку државу”) јесте стигматизација опонената - од појединаца до читавих народа, констатовао је Степић и указао да је баш зато тим елитама и потребан „континуитет хладног рата”.

          - На крају, кад читалац ово и много више од овога сазна и прочита, не може да не закључи да немају само САД „дубоку државу”, да свакако слично функционише „дубока држава” ЕУ - лондонска је нарочито после Брегзита изведена на светло дана, француску и немачку „дубоку државу” смо већ видели на делу, не треба да се заваравамо да је Русија на то имуна (Дугин ју је назвао „шестом колоном”), али - шта је то „дубока држава” Србије и како функционише београдска „мочвара”? Није ли то оно што је отелотворено државом чију ћемо стогодишњицу обележити следеће године, а и данас се не одриче контроле кључних „коридора моћи”, указао је Степић и истакао да би Трифковић баш како је перфектно анализирао амерички случај, могао и да то учини на српском примеру „дубоке државе”.

          Степић је указао да је аутор књиге детаљно размотрио слабљење ЕУ, коју назива Бриселским Левијатаном, апострофира њен таласократски карактер, подређеност Америци и њену нефункционалност, хипертрофирану бирократију и немогућност да се супротстави кључном изазову Муслиманске миграције.

          Са друге стране, у анализи односа Америке и Русије, Трифковић истиче да су САД опседнуте архи-супарником Русијом и Хладним ратом који никада није престао, а сада се све више заоштрава. У деловању Запада, аутор не види само специфичан патолошки облик русофобије, већ све очигледније православофобије, која, како аргументује, има „психолошке, културне и геополитичке корене још од Четвртог крсташког рата”, навео је Степић.

Слободан Ерић

          Слободан Ерић је оценио да иако постоји опште мишљење да је Хладни рат ствар која је завршена распадом Совјетског савеза, Трифковић доказује да он не само да није завршен, него постоји његов континуитет:

          “Чим се СССР распао, обуздавање је прешло у разуздану експанзију. Већ 1996.је председник Клинтон  прекршио обавезу Џорџа Буша старијег да неће бити ширења НАТО савеза ка Истоку и Алијанса је избила на руске царске границе. Под Џорџом Бушом млађим се проширила 2004. малтене до предграђа Санкт Петерсбурга са пријемом три балтичке републике. Све време, међутим, Украјина остаје главни згодитак, како рече Бжежински: не само кључ да се Русији ускрати приступ Црном мору, неко потенцијални геостратешки нож у мекој утроби југозападне Русије”.

          Ерић је указао и на значај ове књиге у делу где су детаљно објашњене основне идеје америчке спољне политике, јер”се она из Србије поједностављено посматра”. Посебно је истакао Трифковићево објашњење да идеологија игра важну улогу у креирању америчке спољне политике и пример који се наводи у књизи: говор Хилари Клинтон која је током кампање 2016. изјавила да је америчка нација једина неопходна нација - она на коју се угледају и коју следе људи широм света.

          Ерић је упозорио да се код нас још не поимају дубина и размере идеолошког рата који води глобална управљачка елита против остатка света, а пре свега против хришћанства, стварајући унисекс човека, савршеног потрошача, без рода, културе, националног идентитета, празног човека којег ће капитализам испунити чиме год жели.

          - Мржња америчке либералне елите према Русији је патолошка појава неподложна рационалном дискурсу, што конфликт чини нерешивим. Крајњи циљ те елите није промена руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета, закључио је Ерић.

          Ненад Кецмановић је оценио да је „Кон­ти­ну­и­тет хлад­ног ра­та” за­и­ста ус­по­ста­вљен, али на­кон два крат­ка ин­тер­ме­ца на­де ко­ја су про­бу­ди­ ли Гор­ба­чов и Трамп.

Ненад Кецмановић

          „САД ни­су успје­ле да одо­ле им­пе­ри­јал­ном ис­ку­ше­њу да по­ста­ну је­ди­ни играч на свјет­ској сце­ни. „Крај исто­ри­је”, „аме­рич­ка из­у­зет­ност”, „је­ди­на су­пер­си­ла”, „но­ви свјет­ски по­ре­дак” су не­ке од три­јум­фа­ли­стич­ких ка­те­го­ри­ја ко­ји­ма је из­ра­жа­ва­на по­гре­шна сви­јест да је би­ло ко­ја по­бје­да над­и­сто­риј­ски де­фи­нитвна, а по­раз фа­та­лан. Нео­че­ки­ва­ни не­ста­нак „цр­ве­не опа­сно­сти” , ра­до­вао је пос­хлад­но­ра­тов­ску Евро­пу не ма­ње не­го и не­ста­нак по­тре­бе за аме­рич­ким ки­шо­бра­ном. Док се пост­ко­му­ни­стич­ка Ис­точ­на Евро­па рас­па­да­ла у фе­де­рал­не ко­ма­де За­пад­на се на­шла на ме­ти аме­рич­ких при­ти­са­ка да НА­ТО оста­не на Ста­ром кон­ти­нен­ту, рекао је Кецмановић.

          Спо­ља пот­па­ље­ни су­ко­би на за­пад­ном Бал­ка­ну, вик­ти­ми­за­ци­ја и са­та­ни­за­ци­ја „ма­лих Ру­са”, а по­себ­но иза­зи­ва­ње гра­ђан­ског ра­та у БиХ, по­слу­жи­ли су као крун­ски до­каз да ЕУ не мо­же ни­шта да ри­је­ши без вој­не си­ле НА­ТО са­ве­за и ње­го­вих ху­ма­ни­тар­но-пре­вен­тив­них ра­ке­та. Али­јан­са се по пр­ви пут по­ја­вљу­је као офан­зив­но сред­ство у ус­по­ста­вља­њу гло­бал­ног аме­рич­ког го­спод­ства, указао је он.

          Охра­бру­је, према његовим речима, што су из­бо­ри по­ка­за­ли да по­сто­ји дру­га Аме­ри­ка и то што су из­и­шли на ви­де­ло не са­мо ва­шинг­тон­ска мо­чва­ра и ду­бо­ка др­жа­ва не­го и вла­да­ри из сен­ке.

          „Со­рош, па и Рок­фе­ре­ли и Рот­шил­ди, са­мо су фронт­ме­ни тран­са­тлант­ске ко­а­ли­ци­је оних 300 по­ро­ди­ца ко­је рас­по­ла­жу са ви­ше фи­нан­сиј­ске и дру­ге мо­ћи, не­го све оста­ло ста­нов­ни­штво Зе­мље. По­сли­је Трам­па, ви­ше ни­шта не­ће би­ти као при­је. Уко­ли­ко у ме­ђу­вре­ме­ну не иза­зо­ву тре­ћи свјет­ски рат, САД ће мо­ра­ти да се при­ла­го­ђа­ва­ју мул­ти­по­лар­ном сви­је­ту: XXI ви­јек не­ће би­ти аме­рич­ки, не­го по­ста­ме­рич­ки и оби­ље­жен да­љим успо­ном дру­гих зе­ма­ља, пр­вен­стве­но Ки­не”, навео је Кецмановић нека од Триф­ко­вићевих разматрања.

Срђа Трифковић

          - Иако је на­пи­сао књи­гу ко­ја се ба­ви свјет­ско-исто­риј­ским то­ко­ви­ма у ко­ји­ма глав­ну ри­јеч во­де ве­ли­ке си­ле, Трифковић не про­пу­шта да закључи да су се Ср­би и срп­ске зе­мље на раз­ме­ђу ми­ле­ни­ју­ма нашле на ме­ти је­ди­не су­пер­си­ле као екс­пе­ри­мен­тал­ни ку­ни­ћи на по­ли­го­ну за те­сти­ра­ње но­вих ин­стру­ме­на­та, стра­те­ги­ја и так­ти­ка ру­ше­ња не­по­слу­шних ре­жи­ма и то­тал­ног над­зо­ра у ра­спо­ну од ме­ке до твр­де мо­ћи... и да се до дан-да­нас на­ла­зе на по­тен­ци­јал­ној „ли­ни­ји ва­тре” об­ра­чу­на гло­бал­них игра­ча. У За­кључ­ку дје­ла аутор сто­га да­је и кон­крет­ну пре­по­ру­ку да мул­ти­ла­те­рал­на спољ­на по­ли­ти­ка из­ме­ђу су­прот­ста­вље­них ве­ли­ких си­ла и бло­ко­ва је­сте ва­жна, али ни­је и до­вољ­на га­ран­ци­ја на­ци­о­нал­не без­бјед­но­сти, рекао је на крају свог излагања Кецмановић.

          Сам аутор је искористио промоцију да на одређени начин допуни и појасни оно што у време настанка књиге још није било толико видљиво.

          - Мултиполаризација је процес који неће бити ни брз ни лаган. Током своје двомесечне турнеје, Доналд Трамп је 23 пута изговорио реч - Индопацифик! На тај начин, он је нагласио улогу Индије као потенцијалног савезника и партнера САД. Ми по навици изговарамо реч БРИКС и при том га доживљавамо као отпор Америци. Али, то није тачно, нарочито од доласка Модија на место премијера. Друга важна ствар је да Америка неће отићи слатко и тихо у ноћ. Велике силе се не мире са губљењем позиција и зато вуку хазардне потезе. А такви потези воде у ратове и трају до њиховог суноврата. САД су у таквој фази вучења хазардних потеза. Оне су обнародовале нову стратегију којом су Русија и Кина означене као земље које воде политике које су супротне економским, политичким, али и вредносним интересима САД. Те земље су десет пута стављене у исти кош са Ираном и Северном Корејом, указао је Трифковић и упозорио да Америка вуче потезе који ће скупо коштати друге народе и државе, али и саму Америку.

          Диана Милошевић