Америчка империја није одустала од намере да Србију трајно држи изван „европског развоја”

ОЦЕНЕ И УПОЗОРЕЊА ПРЕДСЕДНИКА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА

• САД не желе да у Европи, па ни на Балкану, постоји ни једна самостална држава или ентитет изван њихове пуне контроле
• Покушаји омаловажавања и ревизије Дејтонског споразума опасни су и не доприносе стибилности нити учвршћивању мира на Балкану
• У свету апсурда у коме живимо, вероватно би се нашао неко коме би користила још једна «контролисана» дестабилизација дела Европе. У таквом свету, можда, неко верује да се Срби, Република Српска и Србија, морају данас одрећи статуса и права стечених пре 20 година?
• Ако су притисци били делотворни да се Србија практично одрекне резолуције СБ УН 1244 да би се удовољило Албанцима на Косову и Метохији, Ердутског споразума да би се задовољила Хрватска, зашто је не притиснути да сарађује и у збацивању Милорада Додика и развлашћивању Републике Српске у корист Бошњака? То је и тако практично проглашено за «европски» стандард
• Кад се добро размисли - ко и шта све захтева од Србије, Републике Српске, српског народа уопште, шта су стварни циљеви уставних промена у БиХ, (па и у Србији) - онда није далеко од  памети да се човек упита – да ли Империја уопште жели Србију и српски народ као политички фактор на Балкану, или чини све да се он раздроби, утопи и претвори у пуку монету за поткусуривање у исцртавању увек нове „просторне ситуације”?

         НЕОБИЧНО је да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор у Сарајеву Морин Кормак. Правно посматрано, то личи на „неовлашћено обављање туђих послова”, а политички-  на мешање у унутрашње послове ЕУ и БиХ.

         Покушаји омаловажавања тог споразума опасни и не доприносе стибилности нити учвршћивању мира на Балкану. На једној, бошњачкој страни, то подгрејава тежњу за унитарном БиХ, на другој, српској, подстиче страховања од укидања равноправности и стечених права.

         „Ако постоје неки услови за чланство у ЕУ, нормално је да их саопшти  легитимно тело Европске уније - Савет, Комисија, или њихов представник, а не амбасадор земље нечланице”- примећује Јовановић.

         Дејтонски споразум није дело једне земље, макар она била иницијатор, посредник, или домаћин  преговора који су довели до његовог прихватања. У Дејтону где је парафиран 21. новембра 1995., а потом и у Паризу где је потписан 14. децембра 1995., овај Спорзум су потврдиле све чланице Контакт групе, сталне чланице Савјета безбједности УН (изузев Кине), као и сама Европска унија.

         Посебан значај има чињеница да је Савет безбедности УН једногласно прихватио и потврдио Дејтонски споразум својом резолуцијом број 1031, од 15. децембра 1995. Нема, дакле, никакве сумње да је тај међународни уговор, вољом уговорних страна, великих сила и Саавета безбедности УН,  постао трајни интегрални део међународног правног поретка заснованог на Повељи УН.

         У погледу трајности и правне снаге Дејтонски споразум се не разликује од сличних споразума у систему међународног права. Свако ко би тај Споразум релативизовао, омаловажавао или накнадно временски ограничавао доводио би у питање кредибилитет међународног преговарања, међународног права и правног поретка у целини. У конкретном случају, то би озбиљно угрожавало мир и стбилност на  Балкану и у Европи.

         Када је реч о притисцима на Српску, треба их такође посматрати у светлу заоштравања глобалних односа Истока и Запада.

         САД не желе да у Европи, па ни на Балкану, постоји ни једна самостална држава или ентитет изван њихове пуне контроле. Када је реч о притисцима за унитаризацију Босне и Херцеговине, уз обезбеђивање доминације Бошњака, треба имати у виду и сталну потребу САД да се конзервативним режимима муслиманских земаља покажу као „принципијелни” заштитници мусиламана на Балкану не би ли их придобили у сузбијању антиамеричког расположења на Блиском Истоку и у муслиманском свету уопште.

Морин Кормак

         Притисци изван БиХ, а пре свега, из Вашингтона, да се промени уставни поредак у БиХ, да се наруше основни принципи Дејтонско-париског споразума, као што су равноправност три констутивна народа и два ентитета, као и принцип консенсуса, обично се образлажу тезом да је улога Дејтона била „само”да оконча рат, да успостави мир. А шта су циљеви притисака да се омаловажава и напушта Дејтон?

         Зар поштовање и доследна примена  тог споразума не чува мир и безбедност данас и у будуће?

         Може ли се мир очувати рушењем темеља на коме почива?

         У свету апсурда у коме живимо, вероватно би се нашао неко коме би користила још једна „контролисана” дестабилизација дела Европе. У таквом свету, можда, неко верује да се Срби, Република Српска и Србија, морају данас одрећи статуса и права стечених пре 20 година?

         Ако су притисци били делотворни да се Србија практично одрекне резолуције СБ УН 1244 да би се удовољило Албанцима на Косову и Метохији, Ердутског споразума да би се задовољила Хрватска, зашто је не притиснути да сарађује и у збацивању Милорада Додика и развлашћивању Републике Српске у корист Бошњака?

         То је и тако практично проглашено за „европски” стандард.

         Када се добро размисли ко и шта све захтева од Србије, Републике Српске, српског народа уопште, шта су стварни циљеви уставних промена у БиХ, (па и у Србији), онда није далеко од  памети да се човек упита - да ли Империја уопште жели Србију и српски народ као политички фактор на Балкану, или чини све да се он раздроби, утопи и претвори у пуку монету за поткусуривање у исцртавању увек нове „просторне ситуације”?

         Ако слаби и разара географску осу и центар Балкана, да ли уопште има интереса за напретком, миром и стабилношћу, или њеним геостратешким нацртима, можда, више одговара продужена дестабилизација овог дела Балкана и држање Србије на још краћем поводцу?

         Империја има све сложеније проблеме у односима са Русијом, Кином, Латинском Америком...

         На Блиском Истоку и Северу Африке даље се распламсавају сукоби, хаос, убијање. Масовне миграције избеглица и азиланата произведених њеним агресивним ратовима све више притискају Европу и Балкан, а воље за стварно решавање нема на видику. 

         Да ли би нова дестабилизација Балкана могла да скрене пажњу са свега тога?

         Захваљујући недавном руском вету у Савету безбедности, Република Српска, Србија и српски народ нису жигосани као геноцидни.

         Неће ли, ако већ није почела, англо-саксонска осовина ненавикнута на праштање, тражити «асиметричне» одговоре?

         Порука од априла 2000. да Србију треба трајно држати изван европског развоја није орочена! 

         (Кормакова је у ауторском тексту за „Независне новине” навела да је првобитни циљ Дејтона био да се оконча рат и да се сада поставља питање његове улоге. Она је, у име евроинтеграција, написала како би требало да буде уређена БиХ, а поједини аналитичари у Србији њено писање протумачили су као признање да Америка никада није жељела Дејтонски споразум какав је постигнут компромисом и потписан, већ су га сматрали само фазом у наметању онога за што је по вољи Сарајева).