Албанци су на корак од „Велике Албаније“

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (15)

• Стратешко опредељење ка САД је константа у албанској политици и око тога постоји консензус и између главних политичких партија и у широј јавности
• Већина Албанаца, њих око 70 одсто јесу муслимани, међутим више од једне трећине становника Албаније то нису. Због тога ово албанско ослањање на ислам може имати и контраефекат и изазвати раслојавање унутар албанског националног корпуса по религијским раселинама и допринети појави сепаратизма унутар Албаније
• Број Срба се процењује на најмање 30.000 (што би чинило око један одсто од укупног броја становника Албаније), а углавном су географски лоцирани у региону Скадра и Фијера. Међу албанским Србима сачувала се и стара и аутохтона заједница Срба муслиманске вероисповести, као и одређени број Срба католика. У етнографском и културолошком смислу, Срби из Албаније представљају право благо, које Србија мора неговати и чувати
• Албанија се сада у односу на суседне земље, нашла у позицији у којој никада није била у својој историји. После проглашења тзв. републике Косово, Албанци су само један корак далеко од потпуног националног уједињења и стварања „Велике Албаније“
• Геополитичке последице „ампутације“ Косова и Метохије од Србије биле би далекосежне. Албанија би - процењује Миломир Степић -проширењем добила огроман економски, демографски, војни и геостратешки квалитет и тако, уз свој исламски карактер и финансијску подршку, постала значајан балкански и европски чинилац, чије би даље регионалне амбиције било тешко контролисати

        АЛБАНИЈА је релативно мала, полуконтинентална држава. Простире се на 28.748 км2 и излази на Јадранско море са обалом дугом 339 км.

       Од изузетног стратешког значаја је што се са албанске обале контролише улаз у Јадранско море - Отрантска врата.

       Иако Албанци славе 28. новембар 1912. као датум оснивања Албаније, то није сасвим тачно. Тада, наиме, јесте проглашена држава Албанија, али она је границе добила тек годину дана касније, а међународно је призната тек неколико година касније.

       После пада комунизма Албанија поново улази у период страховите унутрашње нестабилности. Поделе на релацији север-југ такође су и даље присутне у албанском друштву, мада нису наглашене у мери у којој је то био случај у неким ранијим историјским периодима. Промене власти су честе, изборне кампање препуне емоционалног набоја, а власт и опозиција се стално међусобно сумњиче за изборне крађе. После локалних избора 2010. године, због претње да може доћи до ескалације сукоба између два табора, пошто су представници власти и опозиције баратали сасвим супротним подацима о томе ко је колико гласова освојио, десило се да је амерички амбасадор у Тирани једноставно ушао у седиште Централне изборне комисије и прогласио коначне изборне резултате. С обзиром на стратешко опредељење Албаније исказано још од деведесетих година прошлог века да јача своје односе са САД и на традиционални велики уплив спољних фактора на албански политички систем, овакво понашање америчког амбасадора, као и повиновање албанских политичара његовом суду не треба да изненађују.

       На спољнополитичком плану, после пада комунизма оцртавају се три стратешке смернице којима се управља албанска политика. Прва је јачање односа са НАТО-ом, односно САД; друга је успостављање чвршћих односа са исламским државама; а трећа је постепено ширење сарадње са суседним, балканским државама.

       Стратешко опредељење ка САД је константа у албанској политици и око тога постоји консензус и између главних политичких партија и у широј јавности. Пријем у НАТО је Албанија затражила још 1992. године, као прва земља некадашњег Источног блока која се одлучила на такав корак.

       Иако су у том периоду САД биле више заузете ширењем свог утицаја на неке друге делове Европе, стратешки положај Албаније је пресудно утицао да се врло брзо заинтересују и за албанско питање. Преко Албаније могуће је контролисати Отрантска врата, што директно отвара могућност ограничавања амбиција немачког континентализма да преко Јадрана изађе на значајнија топла мора. Такође, Албанија је могла представљати и важну карику у формирању балканске геополитичке хоризонтале, која је опет имала своју улогу у повезивању америчких интереса на Кавказу и Каспијском басену, са једне, и у Западној Европи, са друге стране.

       Територијална раширеност албанског становништва, које у великом броју насељава делове Црне Горе, Србије, Македоније и Грчке и велики демографски потенцијал представљали су још једну повољну околност за Албанце. Усмеравајући албанско питање у жељеном смеру, САД су стекле средство за утицај (или у случају Македоније чак и контролу) на политичке системе у околним државама.

       Ипак, делимично трагајући за сопственим идентитетом и историјским коренима, делимично тражећи било какву одрживу стратешку алтернативу после деценија самоизолације, Албанија се 1992. године обраћа и исламским државама. Те године Албанија је приступила Организацији исламске конференције (ОИК), а врата су широм отворена за политичке, привредне, културне и верске утицаје различитих исламских земаља.

       Овај потез није наишао на неподељену подршку албанских политичара и шире јавности и треба га посматрати са становишта сложеног односа који укупан албански национални корпус има према исламу. До обраћања исламским земљама дошло је после политичке одлуке Салија Берише (Sali Berisha), етничког Геге и мухамеданаца пореклом са албанског севера.

       Већина Албанаца, њих око 70 одсто јесу муслимани, међутим више од једне трећине становника Албаније то нису. Због тога ово албанско ослањање на ислам може имати и контраефекат и изазвати раслојавање унутар албанског националног корпуса по религијским раселинама и допринети појави сепаратизма унутар Албаније.

       Католичко становништво претежно насељава стратешки важно подручје око Скадра, док православни Албанци и грчка етничка мањина (албанске власти износе званичан податак да у укупном броју становника Албаније један одсто чине Грци, док грчке организације и политичке партије баратају бројем од чак 12 одсто Грка) насељавају јужне крајеве око области Саранда, Ђирокастра, Влора и Корча.

       Све до 1992. године у Албанији је било забрањено покретање било каквих мањинских питања, а процес албанизације (арбанашења) неалбанског становништва је сурово спровођен. Отуда и разлике у проценама које се у овој мери разликују.

       Од 1992. године долази до постепеног отварања питања права мањинских заједница, чак је формирана и политичка партија - Партија уједињења за људска права, коју су формирала удружења националних мањина, али полувековна диктатура је оставила своје последице и знатно успорила овај процес. Евидентно је да на подручју Албаније најбројнију мањину чине Грци, а поред њих присутни су још и Срби, Роми, Власи, Цинцари, Македонци и део исламизираног словенског становништва, делимично поарбанашеног. Питање је међутим колико чијег становништва има.

       Број Срба се процењује на најмање 30.000 (што би чинило око један одсто од укупног броја становника Албаније), а углавном су географски лоцирани у региону Скадра и Фијера.

       Међу албанским Србима сачувала се и стара и аутохтона заједница Срба муслиманске вероисповести, као и одређени број Срба католика. У етнографском и културолошком смислу, Срби из Албаније представљају право благо, које Србија мора неговати и чувати.

       У геополитичком смислу, Срби у Албанији, иако малобројни, насељавају за српске геополитичке интересе важну област Скадра и зато везе са њима треба јачати. Од 1992. године у Албанији функционише српско „Удружење Морача - Розафа“ које је до 2010. године бројало чак 4.000 активних чланова.

       На иницијативу овог удружења и уз помоћ српских власти, од 2010. године у Скадру и Фијеру је организована додатна настава на српском језику, а у првој години рада, српске школе су имале преко 200 ученика.

       Српске школе су у Албанији укинуте декретом краља Зогуа 1934. године и од тада српско становништво у Албанији није имало могућност школовања на српском језику.

       Кандидати Удружења „Морача - Розафа“ учествовали су на локалним изборима у Албанији 2010. године на листи Партије уједињења за људска права и добили своје политичке представнике у 14 локалних скупштина градова и села у Албанији (највише у Скадру, Фијеру, Груемиру и Љибовши).

       Следећи политички циљ, за шта очигледан политички интерес има и Србија, мора бити да представник Срба у наредним годинама уђе и у национални парламент.

       Позивање Албанаца на ислам може учврстити осовину Тирана-Приштина, али и ослабити идентификацију хришћанског становништва са свеалбанским вредностима.

       Албански народотворни процес је доживео кључни заокрет када је одбачен религијски елемент, а пригрљен етнички. Резултат тога је и изузетно успешна национална хомогенизација Албанаца током ХХ века. Поновно враћање религијском елементу  може довести до супротних тенденција.

       Однос Албаније са суседним земљама је био прилично оптерећен питањем положаја и права албанске националне мањине у тим земљама. До 1992. године Албанија је имала копнену границу са само два моћна суседа - Југославијом и Грчком. Обе земље су у сваком погледу биле надмоћније од Албаније, па је Тирана ипак била принуђена на дефанзивно постављање. Често се наводи како је постављање Албаније према Југославији у овом периоду било офанзивно, али је то више одраз комунистичке пропаганде, а мање реалног стања ствари.

       Унутрашња структура југословенске државе, бројност и положај Албанаца на Косову и Метохији, утицали су да током година косовски Албанци почну са све отворенијим сепаратистичким тежњама које је Тирана свесрдно подржала.

       Међутим, до сепаратизма на Косову и Метохији дошло би и без подршке Тиране, тај процес је имао своју аутохтону динамику. Кључна подршка косовским Албанцима је стигла из Загреба (и делимично Љубљане), а не из Тиране.

       После распада Југославије, Албанија се већ граничила са чак четири државе - Црном Гором, Србијом, Македонијом и Грчком. Црна Гора и Македонија су и просторно и по броју становника знатно мање од Албаније, а албанска национална мањина је настањена у обе земље (у Македонији посебно бројна). То је отварало врата Тирани за офанзивно политичко постављање у ове две државе.

       Интервенцијом НАТО-а против СР Југославије, после чега су косовски Албанци прогласили независност тзв. републике Косово, српска зона контроле је одгурнута далеко од Албаније ка унутрашњости континента, чиме је Тирана ослобођена политичког и војног притиска који је од оснивања Албаније долазио са ове стране.

       Албанија се тако, у односу на суседне земље, нашла у позицији у којој никада није била у својој историји. После проглашења тзв. републике Косово, Албанци су само један корак далеко од потпуног националног уједињења и стварања „Велике Албаније“.

       Миломир Степић упозорава да „хипотетичким остварењем мегаломанских територијалних аспирација не само да би Србија (и Црна Гора, Македонија и Грчка) изгубила део своје суверене територије која у колективном српском памћењу има немерљив значај, већ би и економске последице биле тешко надокнадиве јер се на Косову и Метохији налазе огромне резерве угља лигнита веома погодног за експлоатацију и употребу у електроенергетици, рудници олова, цинка и сребра, лежишта минерала великог значаја у будућности, потенцијална налазишта нафте, термоелектране, саобраћајнице, плодно земљиште...

       Геополитичке последице „ампутације“ Косова и Метохије од Србије су још израженије. Албанија би својим проширењем добила огроман економски, демографски, војни и геостратешки квалитет и тако, уз свој исламски карактер и финансијску подршку, постала значајан балкански и европски чинилац, чије би даље регионалне амбиције било тешко контролисати.“

       Када је реч о „Великој Албанији“, треба напоменути да је она постојала као географска и политичка целина током Другог светског рата, 1941-1945. године. Персонална унија између фашистичке Италије и Краљевине Албаније из 1939. године представљала је увод у стварање Велике Албаније две године касније.

       Велика Албанија је функционисала као италијанска марионетска творевина, а убрзо по њеном формирању дошло је до првих сукобљавања између косовских Албанаца и сународника из Албаније. Средином 1943. године ће лидери косовских Албанаца однети победу у овом унутрашњем политичком окршају, после чега ће порасти утицај Џевада Деве (Xhevat Deva) и Реџепа Митровице (Rexhep Mitrovica).

       Уз немачку подршку, ново великоалбанско руководство ће сазвати Другу призренску лигу, која ће бити одржана 16-19. септембра 1943. „Закључцима Друге призренске лиге је утврђено да је потребно: чвршће сарађивати са Немцима; остварити политичко и културно јединство свих Албанаца; успоставити систем одбране етничких граница Албаније.“

       Као што је био случај током Другог светског рата, тако је и данас - великоалбанску идеју је немогуће спровести без спољне подршке.

       (следи наставак)