Албанци спремају блицкриг против српског севера Косова

ДИЈАГНОЗА ПОВОДОМ КИМ УЖАСНО ЈЕ ЛОША, А ТЕРАПИЈА ПОГРЕШНА

ТРЕБА ЈЕ МЕЊАТИ ИЛИ СЕ СПРЕМАТИ ЗА НАЈГОРЕ

Увиђај КПС-а на месту једног од учесталих бомбашких напада у Косовској Митровици

• Припадници тзв. РОСА, специјалних полицијских снага косовско-метохијских Албанаца, увежбавали су пре две недеље напад на трафо-станицу Валач, што би им омогућило обарање електро-енергетског система и прекид снабдевања струјом Косовске Митровице и Звечана. Разрађиван је и план заузимања бране на Газиводама
• Током последње четири недеље напади се у Косовској Митровици, у просеку, дешавају сваких - један и по дан. У периоду између 18-19. фебруара у року од 24 сата било их је чак три. Последњих пет дана дешавају се свако вече
• Терорисање становништва северног дела Косовске Митровице наставиће се све до половине априла. Тада би требало да се потпише коначни договор о историјском помирењу између Србије и тзв. републике Косово. То је иначе онај седми немачки захтев из септембра 2012. године
• Напади се организују и како би се извршио притисак на српску страну, која би требало да пристане на сва решења која ће јој понудити Кетрин Ештон. Уколико до половине априла српска страна не пристане да прихвати понуђена решења, то ће бити Албанцима одличан изговор да са широком интервенцијом на северном Косову отпочну
• Уколико српска страна пристане - албанске интервенције ће опет бити
• Најбоље би било да српска страна иступи из текућих преговора и захтева да Савет безбедности хитно формира комисију која би испитала последње оружане инциденте у северној Косовској Митровици, а пре свега њихову политичку позадину. Тиме би се у процес поново вратио СБ УН...

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

       МЕДИЈИ у Србији ћуте. Ваљда мисле - ако о томе не извештавају - да се неће ни знати шта се дешава. У последњих три недеље изузетак представља државна РТС, која се осмелила да један дужи прилог посвети овој теми. А што се теме тиче, све је отишло далеко. Предалеко.

       О оружаним инцидентима у северном делу Косовске Митровице је реч.

       За протеклих нешто више од дванаест година, од доласка међународне војне и цивилне мисије на Косово и Метохију, никада оружани инциденти и напади нису били учестали као претходних месец и по дана. Било је и већих и организованијих акција албанских (пара)оружаних формација, међу којима је највећа она од 17-19. марта 2004. године, али никада овако фреквентних.

       У просеку, за последње четири недеље напади се дешавају сваких - један и по дан.

       У периоду између 18-19. фебруара у року од 24 сата било их је чак три.

       Последњих пет дана дешавају се свако вече.

       У Косовској Митровици се ствара осећај несигурности код српског становништва, а међу Албанцима је приметно широко окупљање и мобилисање, толико пута до сада виђено од 1981. године па надаље.

       Треба ли уопште подсећати да се то увек завршавало фронталним нападом на Србе. И - какве последице могу бити сада?

       Несумњиво, експлозије у северном делу Косовске Митровице се подмећу плански и ове акције изводе обучени специјалци.

       Што се прве тврдње (плански) тиче, треба погледати коме и где је подметан експлозив. Са једне стране, то је чињено појединцима који су политички ангажовани на одбрани српских интереса или су активни у одбрани моста на Ибру, а било је и случајева да су ове акције предузимане против појединаца који су на неки начин повезани са албанским институцијама. Са друге стране, већина акција је изведена у осетљивој зони Бошњачке махале, где живе и Срби и Албанци.

       У првом случају циљ је да се повећа подозрење или чак произведе сукоб између самих Срба. У другом случају неопходно је повећати међуетничке тензије.

       Резултат свега би требала да буде дестабилизација северног дела Косова, после чега би успостављање потпуне албанске контроле прошло глатко и без проблема.

       У циљу што је могуће веће дестабилизације северног Косова, припадници тзв. РОСА, специјалних полицијских снага косовско-метохијских Албанаца, увежбавали су пре две недеље напад на трафо-станицу Валач, што би им омогућило обарање електро-енергетског система и прекид снабдевања струјом Косовске Митровице и Звечана. Разрађиван је и план заузимања бране на Газиводама.

       Све ове информације круже међу косовским Албанцима, а могу се дознати од „страних представника“ на Косову и Метохији. Занимљиво је и да Кфор и Еулекс уопште не реагују на последња дешавања.

       Главнокомандујући Кфор Фолкер Халбауер врти стару причу, па је 25. фебруара изјавио како је безбедносна ситуација генерално добра, само постоје понеки „забрињавајући догађаји“, али их он, као и његови претходници, доводи у везу са криминалним елементима који „користе напетости за остваривање личних интереса“.

       Еулекс се држи старог правила да је увек најбоље закаснити на лице места и што траљавије обавити увиђај. Зато и нема ухапшених виновника ових инцидената.

       Судећи према досадашњим искуствима, може се само рећи да ће Кфор на оба ока зажмурити на оно што спремају Албанци. Вероватно ће им само рећи да оно што су планирали морају да реше блицкригом у року од неколико сати. Иначе, сутрадан ће Кфор због међународних обавеза и понеке осуде западних званичника морати да интервенише. Као у марту 2004.

       За припаднике Еулекса би се могло рећи да су они углавном или уплашени или потплаћени. Понеког гризе савест, па се исповеда српској страни, али то су изузеци. Убедљива већина гледа да се не меша претерано у свој посао.

       Терорисање становништва северног дела Косовске Митровице наставиће се све до половине априла. Тада би требало да се потпише коначни договор о историјском помирењу између Србије и тзв. републике Косово. То је иначе онај седми немачки захтев из септембра 2012. године.

       Напади се, између осталог, организују и како би се извршио притисак на српску страну, која би требало да пристане на сва решења која ће јој понудити Кетрин Ештон. Уколико до половине априла српска страна не пристане да прихвати понуђена решења, то ће бити Албанцима одличан изговор да са широком интервенцијом на северном Косову отпочну.

       Уколико српска страна пристане, албанске интервенције ће опет бити. Зашто?

       Па, из неколико разлога. Прво, историја нас учи да се албанско „широко окупљање и мобилисање“ не може зауставити. То је иреверзибилан процес који ће се завршити са неколико хиљада људи на мосту на Ибру. Ако ништа друго, изаћи ће да славе „реинтеграцију севера“ и то што их је „Србија признала“. Шта ће после тога бити? То је већ виђено.

       Друго, албанској страни одговара да се направи што је могуће већи метеж одмах по потписивању споразума. Пуштати Србе да расформирају своје институције, затим да формирају нове (макар и под надлежношћу тзв. републике Косово), па да се удружују у Заједницу општина, значи опет да ће Албанци у пракси тешко моћи да успоставе пуну контролу над севером. Сада ће им се пружити прилика да све реше у своју корист. И, треће, брзом интервенцијом албанска страна ставља Србију пред свршен чин.

       Споразуми који су до сада потписивани били су у појединим деловима нејасни, препуни двосмислених формулација, остављених заинтересованим странама да их тумаче како хоће. У пракси, јасно се показало да онај ко контролише стање на терену одређује и како ће се тумачити те „двосмислене одредбе“.

       Некоме ће се ова песимистична прогниза учинити претераном. Дај Боже да је погрешна.

       Дешава се често, кад у породици неко болује од какве тешке болести, да лекари кажу укућанима да се спреме на најгоре. Сви чине све како би болесник оздравио, моле се за његово здравље, али се истовремено спремају и за најгоре.

       Што се тренутне српске позиције по питању Косова и Метохије тиче, дијагноза је ужасно лоша, а терапија погрешна. Зато или треба мењати терапију или се спремати за најгоре. Промена терапије би се могла обавити на неколико начина.

       Најефикаснији би свакако био да српска страна иступи из текућих преговора и захтева да Савет безбедности хитно формира комисију која би испитала последње оружане инциденте у северној Косовској Митровици, а пре свега њихову политичку позадину. Тиме би се у процес поново вратио СБ УН, а такође би се и алармирала међународна јавност, иначе потпуно незаинтересована за дешавања на Косову и Метохији. То би био и позив на политичко уједињавање унутар Србије, чиме би се ојачао укупан положај земље.

       Мач нам виси над главом и зато што би евентуална акција косовских Албанаца против Срба на северу Косова имала још једну последицу. Српска влада такав ударац не би издржала.

       Шта би било после њеног пада, на шта би личила предизборна кампања, какви би били резултати избора, ко би формирао нову владу - ако би уопште ико могао скрпити владајућу већину, и да ли би се и шта променило у постављању Србије, сасвим су друга питања. Кључно је да би Србија ушла у дуги период додатне дестабилизације, док би Албанци консолидовали своје редове и учвршћивали сопствену власт.

       У таквим околностима, отварање нове кризе у Бујановцу и Прешеву намеће се само по себи.

       Можемо се правити да ништа не видимо, да о ономе што се сваке ноћи дешава у српском делу Косовске Митровице ћутимо, али то не значи и да ће нас неповољан расплет заобићи.

       У том случају, уколико до њега дође, наше данашње ћутање ће заправо бити и оптужница будућих генерација против нас. Јер, питаће нас: шта смо им од државе оставили, у каквом стању и како смо могли да не видимо шта нам се све спрема?