Ако Србија изгуби Војводину, Хрватска се шири на западну Босну

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (19)

• Република Хрватска, у границама добијеним захваљујући етно-просторној и геополитичкој комбинаторици из комунистичко-титоистичког периода, де факто је вештачка творевина састављена од више историјско-географских покрајина (интегрисаних углавном на католичкој верској основи)
• Хрватска принуђена на две ствари: прво, да води агресивну спољну политику према суседним земљама; и друго, да се чврсто везује за спољне савезнике који јој могу помоћи у вођењу агресивне спољне политике
• Ова агресивност је неопходна, зато што Хрватска, уколико не жели да се отварају геополитичка жаришта на њеној територији, мора сама да отвара геополитичка жаришта у заграничним областима, на туђој територији
• Хрватска спречава Србију да организовано делује на питању повратка Срба на подручје некадашње РСК. Са друге стране, Србија је стално принуђена да се брани, и то на својој територији на коју је Хрватска пренела тежиште геополитичке битке. Зато је Хрватска хиперактивна у Војводини
• Са отцепљењем Војводине, Србија и Хрватска се више не би међусобно граничиле, а Војводина би, попут БиХ и Црне Горе, постала међузона у којој би се преплитала два интереса. То би Хрватској отворило могућност да без проблема интервенише у БиХ и тако геополитички заокружи зону сопствене контроле
• Уколико нема Срба у Крајини и уколико је геополитичко присуство Србије у значајној (или потпуној) мери истиснуто из Војводине, Хрватску ништа не спречава да се прошири на западне делове Босне (пре свега на делове које насељава српско становништво) како би обезбедила стратешку дубину државне територије

       ПИТАЊЕ односа са Хрватима и Хрватском централна је тема српске политике ХХ века.

       Стварањем Југославије атлантизам је истовремено остваривао два важна циља: преко српске стране је спречавао јачање континенталистичког утицаја међу Хрватима; и преко хрватске стране је спречавао јачање евроазијских утицаја међу Србима. Ово ће се показати трагичним по српско-хрватске односе и све више удаљавати Србе и Хрвате једне од других.

       Показало се да су утицаји политичких (политичке везе са окружењем), цивилизацијских (религијских) и економских (у смислу традиционалне упућености на спољна тржишта и организације унутрашњег економског живота) фактора који су Србе и Хрвате раздвајали, много јачи од спајајућих фактора, који су се пре свега тицали језичке блискости.

       Још је у периоду између два светска рата Јован Дучић писао како не треба ни помишљати да је „штокавштина јача од католицизма“.

       Раздвајање су подстицали и сви они спољни елементи којима није одговарао опстанак ове атлантистичке геополитичке творевине. Југославија се зато показала као неуспешна интеграција, а по Србе и лоша. Посебно трагичан период по српске интересе представља постојање комунистичке Југославије.

       Иако идеју „рејугославизације“ постјугословенског простора не треба једнозначно одбацивати, а тек се не сме одбацивати могућност постизања српско-хрватског стратешког договора, даље јачање југоносталгије у Србији је лоше.

       Политички израз овог феномена јесте у томе да су многа врата у Србији отворена за хрватске утицаје, што је ојачало хрватско присуство у Србији на пољу политике, економије, културе и информисања у периоду 2000-2012. године. Не треба ни напомињати да се ништа слично није десило у Хрватској, где су српски интереси само ограничавани на разне начине. Чак и тамо где је било потенцијала да Србија направи брз и ефикасан резултат, од чега не би имала штете ни хрватска страна, као што је на пример на пољу извоза пољопривредних производа, од стране Хрватске су постављане разне баријере.

       Србија и Хрватска имају заједничке геополитичке интересе. Пре свега то се односи на реализацију пројекта изградње нафтовода ЦПОТ, али и могућег договора око заједничког наступа у БиХ. Међутим, српско-хрватски односи су комплексни и оптерећени многим проблемима из ближе и даље прошлости. Један од главних разлога будућег неповољног постављања Хрватске према Србији налази се у геополитици.

       Облик територије Хрватске је такав да он у великој мери одређује хрватску политику. „Облик територије Хрватске, који се често упоређује са кифлом, перецом, потковицом или бумерангом, не омогућује висок степен територијалне компактности, што је не само веома неповољно у геостратешком смислу (за одбрану), него представља и изразиту сметњу за нормално функционисање привреде, државне управе, саобраћајне мреже, система насеља, те за доступност главном граду на једној страни, и регионалним центрима, на другој страни...

       Република Хрватска, у границама добијеним захваљујући етно-просторној и геополитичкој комбинаторици из комунистичко-титоистичког периода, де факто је вештачка творевина састављена од више историјско-географских покрајина (интегрисаних углавном на католичкој верској основи)“ . Због тога је Хрватска принуђена на две ствари: прво, да води агресивну спољну политику према суседним земљама; и друго, да се чврсто везује за спољне савезнике који јој могу помоћи у вођењу агресивне спољне политике.

       Ова агресивност је неопходна, зато што Хрватска, уколико не жели да се отварају геополитичка жаришта на њеној територији, мора сама да отвара геополитичка жаришта у заграничним областима, на туђој територији.

       Посебно питање у хрватској геополитици представља српско питање.

       Срби су 1991. године чинили 12,1 одсто становништва Хрватске (укупно је било 581.633 Срба), а већу бригу од њиховог броја Хрватској је задавала територијална распоређеност Срба.

       Једна од историјско-географских покрајина које су припојене комунистичкој Хрватској јесте и Војна крајина. Срби су у Војној крајини представљали убедљиву већину, што је представљало прворазредни геостратешки проблем за Републику Хрватску. „Најмања ширина њеног панонског дела (између Саве и Драве) је око 75 км... Сужење територије Хрватске између Велике Кладуше (на северозападу Босне и Херцеговине, уз границу са Хрватском) и Дуге Ресе (на граници Хрватске и Словеније) широко је само 47 км...

       Ако се свим овим ограничењима додају положај и величина простора насељеног Србима, онда се неповољни морфографски и морфометријски показатељи територије Републике Хрватске показују у још изразитијем виду. Већ помињани уски панонски простор (75 км) потпуно је пресечен српском зоном у западној Славонији.

       Само 47 км широк појас на правцу Велика Кладуша - Дуга Реса још више је сужен јер Крајини (Кордуну) припада више од 30 км. Тиме се зона тзв. Хрватског коридора, са осовином Загреб-Карловац-Ријека, сужава на свега петнаестак километара. И она је готово прекинута великом групом српских насеља на Великој Капели и Горском Котару, која се пружа скоро до словеначке границе (Српске Моравице су на прузи и путу Карловац-Ријека и на само 7 км од границе).

       Приморски појас (јужна Хрватска), ионако мале ширине, такође је у етно-просторном смислу још више сужен. Компактан српски етнички простор Книнске Крајине, Буковице и Равних Котара завршава се српским селима Горњи и Доњи Карин (општина Обровац), који излазе на обалу (Каринско море), Горњи Земуник (12 км далеко од центра Задра) и Какма (у општини Бенковац, а 6км далеко од Биограда на мору). Источни део Лике, некадашњу општину Медак, само Велебит одваја од мора.“

       Поред тога што је територијалним распоредом српског становништва де факто био прекинут територијални континуитет Хрватске, Срби су у великом броју насељавали и области Славоније и западног Срема, који су се територијално ослањали на Републику Србију, па је постојала велика опасност од сецесије.

       Покушај ограничавања српског елемента у Хрватској водио је најпре преко промене уставног положаја Срба у Хрватској. Уставом усвојеним 22. децембра 1990. године Срби су из статуса конститутивног народа преведени у статус националне мањине. Хрватска је постала држава хрватског народа stricto sensu, а Србима нису била гарантована ни основна мањинска права.

       Срби се са овим нису помирили, па је годину дана касније, 19. децембра 1991. године уставотворна скупштина усвојила Устав Републике Српске Крајине, која се простирала на највећем делу територија које је већински насељавало српско становништво. „Ипак, ван територије Републике Српске Крајине остали су велики простори и многа српска насеља, посебно на Великој Капели, у Горском Котару, Жумберку, Калничком горју, Мославачкој и Пожешкој гори, Крндији, Диљу, Подравини...

       Најтрагичнију судбину имало су стотине српских села у западној Славонији. Читав простор од пута Пакрац - Славонска Пожега на југу до Драве на северу потпуно или делимично је разорен, а већина Срба прогнана или поубијана.“

       Српско-хрватски сукоб, који је уследио, потрајао је до 1995. године, мада су линије разграничења формиране до средине 1993. године. Хрватска тежња да војно порази и политички уништи Републику Српску Крајину остала је видљива и званично изражена, али се од средине 1993. године ипак интензивира дијалог (вођен тајно и незванично) у циљу тражења политичког решења.

       Делимично, овај дијалог се одвијао билатерално на релацији Загреб-Београд, а делимично под међународним окриљем. Резултат ових активности био је предложени план З-4 (Z-4 је добио назив по Загребу (отуда слово З у називу) зато што је о њему углавном разговарано у Загребу, у чему су учествовала четири амбасадора - САД, Русије и два амбасадора земаља ЕУ који су учествовали испред Међународне конференције за бившу Југославију (ICFY - International Conference on the Former Yugoslavia), па отуда и број четири у називу).

       План З-4 је предвиђао широку аутономију Републике Српске Крајине, која би имала своју скупштину, владу, фискални систем, право на валуту и могућност успостављања специјалних веза са Србијом. Овај предлог није био добро прихваћен ни у самој Хрватској и велика вероватноћа је да га Загреб не би никада прихватио. Међутим, српско руководство из Крајине је направило велику грешку и јавно га одбило, чиме је отворило простор Хрватској за добијање широке међународне подршке за организацију војне акције против Срба.

       Војним акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ које су уследиле у пролеће и лето 1995. године српско становништво је у најмасовнијој акцији етничког чишћења на тлу Европе после Другог светског рата протерано из Хрватске. Ипак, треба напоменути да је у овоме своју улогу имала и Србија, односно Слободан Милошевић као „државни политички лидер“.

       Милошевић је био потпуно фокусиран на брзо укидање санкција и зато му је било потребно што хитније решење за рат у Хрватској.

       Прихватање плана З-4 за Милошевића није било решење из два разлога. Прво, тај план није био прихватљив за Хрватску и он не би решио српско-хрватски сукоб, већ би га само увео у нову фазу. То би фактички значило остајање санкција на снази до даљњег. Друго, одмах пошто би био прихваћен као модел за Републику Српску Крајину, план З-4 био би предложен и као модел за Косово, што Милошевићу није одговарало. Милошевић је зато одбијао да прихвати З-4, одуговлачио са изјашњавањем, у том смеру и инструирао крајишке Србе, а истовремено, због свега није био ни спреман да даље војно подржава Војску РСК.

       Без војне подршке Југославије оружане снаге РСК нису имале никакву шансу да се одбране, чиме је Хрватска добила могућност да војно реши ово питање. Последице ових војних акција су по геополитички положај Србије трагичне, а што се Слободана Милошевића тиче, развој каснијих догађаја је показао колико му се ово калкулисање исплатило.

       Етничким чишћењем Срба са неуралгичних геополитичких тачака Хрватска је обезбедила етничко-територијалну компактност и поправила своју позицију, али је није решила.

       Прво, иако је у наредним годинама покушала да у ове области насели хрватско становништво, Хрватска то и није успела, па су територијалне области од великог геополитичког значаја углавном остале ненастањене, економски и инфраструктурно девастиране.

       Повратак српског становништва после 2000. године и почетка нормализације односа између Београда и Загреба тече споро и са скромним резултатима. Углавном се, у одређеном броју враћа старије становништво. Друго, геометријски центар Хрватске је остао ексцентрично лоциран, на подручју Босанске Крајине, што је геополитички изразито неповољно.

       Зато Хрватска мора наставити са својим агресивним постављањем према Србији.

       Са једне стране, на такав начин Хрватска спречава Србију да организовано делује на питању повратка Срба на подручје некадашње РСК. Са друге стране, Србија је стално принуђена да се брани, и то на својој територији на коју је Хрватска пренела тежиште геополитичке битке. У том смислу Хрватска користи не само ширење југоносталгије за јачање својих утицаја у Србији, већ је и хиперактивна у Војводини.

       Ове активности у Војводини се одвијају у неколико смерова: преко коришћења хрватског становништва у Војводини као средства остваривања политичког утицаја; институционализовања сарадње са сепаратистичким политичким странкама у Војводини; учешћа у приватизацијама и економској пенетрацији; јачању културног утицаја. Све ове активности се спроводе са једним циљем: јачањем сепаратистичких тенденција, што би у крајњој линији водило отцепљењу Војводине од Србије.

       У том случају, Србија и Хрватска се више не би међусобно граничиле, а Војводина би, попут БиХ и Црне Горе, постала међузона у којој би се преплитала два интереса. Са треће стране, испуњавањем претходно два наведена геополитичка циља, Хрватској се отвара могућност да без проблема интервенише у БиХ и тако геополитички заокружи зону сопствене контроле.

       Уколико нема Срба у Крајини и уколико је геополитичко присуство Србије у значајној (или потпуној) мери истиснуто из Војводине, Хрватску ништа не спречава да се прошири на западне делове Босне (пре свега на делове које насељава српско становништво) како би обезбедила стратешку дубину државне територије.

       (следи наставак)