Предуго трају Ђоковићеве невоље и лутања: спустио се до тешко достижног антирекорда

ЗНА ОН ОДЛИЧНО КАКО СЕ СТИЖЕ ДО СВЕТСКОГ ВРХА, САМО МОРА ДА СЕ СА СОБОМ „ИЗРАСПРАВЉА”

  • Новак Ђоковић, неприкосновени број 1. и пет година најбољи играч света (2011 -2016), а пуну деценију и један од најбољих десет тенисера у свету у часу кад је био на врхунцу своје моћи у лето 2016. године - после освајања 12-ог гренд слема на Роланд Гаросу у Паризу - кренуо је полако, а онда све брже да пада на ранг листи тенисера услед све лошијих партија
  • Није послушао те савете и домаћих и страних стручњака, већ је после операције у Швајцарској 2. фебруара ове године, очигледно недовољно физички и психички припремљен отишао да игра на два велика турнира у Индијан Велсу и у Мајамију и тамо доживео потпуни спортски дебакл, изгубио прве мечеве
  • Новакове приче да буде више са породицом су људски разумљиве, али он мора да реши - као и свако ко жели да буде најбољи тенисер и спортиста на свету и да постиже врхунске резултате - да ли ће бити ближе тениској мрежи или породичној идили
  • Нема много места породичним сентиментима, миротворачким причама Пепеа Имаза и опуштајућим паузама. Примат морају имати спартански самопрегор, жртвовање и борбе равне гладијаторским

Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

          ЗАШТО је доскора најбољи тенисер света, наш шампион и велики спортски ас Новак Ђоковић и даље у играчкој кризи?

          Зашто већ годину и по дана не игра, а кад покуша да игра губи мечеве од знатно слабијих тенисера и пада све ниже на тениској ранг листи?

          Зашто је велом тајне била обавијена његова повреда лакта?

          Како је и зашто настала толика непотребна мистерија о тој повреди? 

         Зашто је некад не само најбољи него и физички најспремнији играч света дозволио себи да потпуно неспреман и без довољно кондиције излази на терен на великим турнирима и губи од анонимуса?

         Зашто је играо без присуства својих тренера и других стручњака у кључним тренутцима када је било најбитније да су уз њега и када покушава да се врати на тениски терен?

         Да ли је заборавио да је све постигао уз подршку своје породице и тренера?

         Понаша се као да му нико више не треба, као да му је потребно мало помоћи и да може све сам. Да ли је поверовао да све зна?

         И коначно, зашто није послушао савете својих пријатеља и њему наклоњених стручњака који су му још у јануару ове године, после поновног неуспеха на Аустралијан опену, рекли, саветовали и предложили да је прво потребно да се до краја излечи, па потом добро припреми и тек онда у лето ове године врати на терен?

         Не, Ђоковић није послушао те савете и домаћих и страних стручњака, већ је после операције у Швајцарској 2. фебруара ове године, очигледно недовољно физички и психички припремљен отишао да игра на два велика турнира у Индијан Велсу и у Мајамију и тамо доживео потпуни спортски дебакл, изгубио прве мечеве. 

         И то на два турнира где је до сада постигао најбоље резултате у својој тениској каријери и био рекордер по броју титула!

         Стрмоглави пад коме се не види крај

         Новак Ђоковић, неприкосновени број 1. и пет година најбољи играч света (2011 -2016), а пуну деценију и један од најбољих десет тенисера у свету у часу кад је био на врхунцу своје моћи у лето 2016. године - после освајања 12-ог гренд слема на Роланд Гаросу у Паризу -кренуо је полако, а онда све брже да пада на ранг листи тенисера услед све лошијих партија.

         Треба подсетити да је јуна 2017. тачно годину дана касније од тог спортског тријумфа и ретко вредног спортског успеха, Ђоковић постигао нов и исто тако тешко достижан негативни рекорд!

         Остварио је рекордни суноврат и са првог места ранг-листе са 16.950 бодова изгубио за годину дана више од 11.500 бодова и пао на око 5. 800 бодова!

         Наравно, прво је челну позицију препустио крајем 2016. и почетком 2017. британском тенисеру Ендију Мареју (који је и сам од тада до данас потонуо још дубље од Ђоковића). Затим је Ђоковић доживео повреду и од Гренд слема у Аустралији јануара 2017. до данашњих дана фактички не учествује на АТП турнирима.

         Покушавао је, али без већих успеха.

         Већ скоро годину и по дана откако се повукао, одмарао се, био са породицом, опорављао и лечио лакат и играо само неколико мечева на турнирима.  

         Све те мечеве је на жалост доста лако изгубио од много слабијих противника.

         Ђоковић је тренутно пао на 13. место АТП листе (тако ниско није био пласиран последњих десетак година) са тенденцијом даљег губитка бодова, сада има свега 2.300!

         Прошле године (8. јуна) сам писао на овом месту у тексту под насловом Ролан Гарос-2016 крунисао Ђоковића, Ролан Гарос-2017 га спустио у „блато“, који Новак ће стићи наРолан Гарос-2018?

         Отворио сам и питање: има ли Ђоковић у себи још мотива и воље (амбиције) да и даље игра и побеђује? И указао: на ово питање он сам мора да одговори. Ђоковић је доказивао годинама уназад да уме и да може да буде најбољина свету! Само кад хоће! Али, да ли хоће?

         Ни данас, марта 2018, после годину дана, не знамо одговор на ово питање јер га Ђоковић својим понашењем и поступцима не даје спортској јавности. Још лута, још је у невољи, да не кажемо агонији, јер то ипак није.

         После последњег пораза у Мајамију, пре неколико дана, изјавио је: „Покушавам да се вратим на бивши ниво, али тако је како је. Верујем у себе и надам се да ћу успети. Не бих излазио на терен да не желим да победим. Нико ме сигурно не тера бичем да играм тенис, волим овај спорт. Схватам да нисам на нивоу на коме људи желе да ме виде, као и ја“.

         Где је решење кризе?

         Једно су жеље Ђоковића дапобеди, то је неопходан предуслов, већ је проблем што је он потпуно неспреман за врхунско такмичење а излази на терен! Зашто?

         Зашто да се компромитује непотребним поразима и слабом игром и нарушава тешком муком стечени имиџ врхунског шампиона и победника?

         Приче Ђоковића о томе да жели да буде више са породицом су људски разумљиве, али он мора да реши - као и свако ко жели да буде најбољи тенисер и спортиста на свету и да постиже врхунске резултате - да ли ће бити ближе тениској мрежи или породичној идили.

         Нема ту много породичног сентимента, миротворачких прича Пепеа Имаза, опуштајућих пауза, већ само спартанског самопрегора, жртвовања, борбе равне гладијаторским.

         Само победници опстају у арени и њих славе! То је сурово правило данашњег професионалног спорта, посебно тениса. Ђоковић то зна и већ се максимално доказао у њему.

         Друго, Ђоковићу су опет потребни искусни, проверени тренери, стручњаци какве је имао на врхунцу каријере ако жели да опет буде у врху, међу најбољима, или чак опет најбољи играч на свету. Такви тренери му прво никад не би дозволили да изази на терен овако потпуно неспреман!

         Ако уистину жели да побеђује, како и сада сам каже и како смо и ми констатовали пре годину дана, онда је све једноставно и већ познато: треба да изабере врло добре и искусне теренере, стручњаке, лекаре и да и даље слуша савете и предлоге оних који знају много о тенису, а њему су наклоњени и воле га: почев од оца, преко Радмила Арменулића до Николе Пилића. Да затим направи добар план припрема и крене да озбиљно ради, тренира, бори се и стрпљиво, без журбе, корак по корак да својом легендарном упорношћу стигне где је и био - до светског трона!

         Тамо где му је и место по свим спортским и људским квалитетима.

         То му од срца желимо.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари