Даниловић: Трофеј из Атине је изнад свих…
БИО ГОСТ ФАКУЛТЕТА СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА У НИШУ И ГОВОРИО НА МНОГЕ ЗАНИМЉИВЕ ТЕМЕ
Предраг Даниловић у Нишу
Предраг Даниловић се и као играч и као председник КК Партизан релативно ретко појављивао у јавности, па због тога и у 48. години може да каже нешто ново, што ширем кругу љубитеља спорта није било познато као његов став или угао гледања на одређену тему.
Студенти Факултета спорта и физичког васпитања у Нишу у среду су имали задовољство да проведу време у разговору са једним од најбољих европских кошаркаша са краја 20. века.
Мондо је извештај из Ниша добио љубазношћу колеге Зорана Петковића из редакције „Народних новина“.
Даниловић се прво представио публици, свестан да га неки од присутних никада нису гледали како игра, ни уживо, ни у ТВ преносима.
„Био сам одличан ученик све до првог разреда средње школе. До 16. године сам живео у Сарајеву, потом сам две године паузирао да бих могао да играм за Партизан. Једно време сам провео у Америци, тамо завршио трећи разред и неким својим трудом успео да уђем у репрезентацију за ЕП у Загребу 1989. године. После тога сам узео неке трофеје са Партизаном, европски Куп Кораћа, национални Куп и Куп шампиона, освајао сам неке значајне трофеје и у Болоњи, играо у NBA лиги и када сам се заситио, одлучио сам да прекинем“.
„Био сам један од најмлађих који је тако одлучио, окончао сам каријеру у 30. години. Али, ниједног тренутка нисам зажалио. Имао сам срећу да ме воде најбољи тренери света: Дуда Ивковић, Жељко Обрадовић, Дуле Вујошевић, Еторе Месина, Пат Рајли... После тога сам водио Партизан и ту смо освајали неке трофеје, а сада сам на челу Савеза. Какав ћу председник бити, видећемо“.
Прво питање било је везано за две сезоне проведене у NBA, у екипама Мајамија и Даласа.
„Ја сам у својој соби имао постере тих NBA играча и било је логично да у дуеле са њима улазим отворених уста. Али, није било тако. Јер, ако имате превеликог респекта, не ваља. Ја сам у NBA дошао као најбољи европски играч, па сам имао самопоуздања и нисам им нешто давао на значају... Фора је у томе да то не показујете, да се добро фолирате. То је један систем, једна машина која беспрекорно функционише, ви немате времена да размишљате о томе да ли је преко пута Џордан или неко други. Ви сте тамо професионалац и морате тако да се понашате. Сад, кад под ове маторе дане, видим те клипове, буде ми лепо и прија. Мало се и зачудим тој својој дрскости, али тада нисам придавао значаја томе“.
Европско првенство у Атини 1995. године памти се по златној медаљи СР Југославије, Ђорђевићевих девет тројки у финалу против Литваније и Даниловићевом закуцавању „у лице“ Сабонису.
„Тај трофеј је најзначајнији који је моја генерација освојила. Били смо под ембаргом, многе недаће су нас задесиле, а ми који смо играли напољу, нисмо баш имали представу колико је људима у Србији било тешко. И зато је титула дошла као неки мелем на ране. Што се Сабониса тиче, то се само тако десило... Арвидас је изврстан човек, а свакако један од најбољих играча који је играо у Европи. Ја сам хтео да идем на кош и на фаул, у том тренутку сам погледао судију и када сам видео да није свирао прекршај, начинио сам ону гримасу... Онај поглед није био упућен Сабонису, то сам много пута објашњавао“.
Говорећи шта је савршенство у игри, Даниловић је нагласио реч „једноставност“ и сетио се савета Драгана Кићановића.
„Кића ми је једном објашњавао како се он поставља према одбрани. 'Он кад трчи, ја стојим, кад је он доле, ја скочим, ако ми загради леву, ја идем у десну страну'. Дакле, само ради супротно од онога како се одбрана постави и биће добро, ха-ха. Сад се то чини мало припросто, али доћи до једноставности је веома компликован пут. Кад стигнете до тога, ви сте на коњу, а пут се састоји у огромном раду, жртвовању, трпљењу болова, превазилажењу разних искушења... Али, ако сте довољно одлучни, све је то премостиво. Разлика између доброг и сјајног играча је у детаљима! А ти детаљи се стичу понављањем. Верујем да је тако у било ком другом спорту, не само у кошарци“.
Даниловић је упитан шта мисли о Богдану Богдановићу и колико сличности види између њих двојице. Одговор је обухватио и заједничког тренера, Душка Вујошевића.
„Ја Богдановића волим и као играча и као човека. Нема много играча за које могу да кажем да ћу баш због њих да гледам неку утакмицу, али он је један од тих. Дуле Вујошевић има много позитивних страна. Није само тренер, био је и родитељ и педагог. Тренер мора да вас начини и бољим човеком, а мислим да је то случај и са Богданом. Одлично игра, знам и да је доста радио, да је доста књига прочитао... Мене је Вујошевић и испитивао, након што би ми дао нешто да читам. Рецимо, давао ми је да читам доста књига из психологије. Тада нисам разумео зашто, али касније у каријери сам препознавао доста ситуација из тих књига. Мало сам проширио одговор, али суштина је да тренер мора да буде нешто више и Богдан је, као и ја, имао срећу да његово кошаркашко одрастање прати и одрастање на животном плану, под Дулетовим патронатом“.
Даниловић је рекао да више и не зна зашто у сезони када је Партизан постао првак Европе, није разговарао са својим партнером из бековске линије, Сашом Ђорђевићем.
„Били смо млади, будаласти, сујетни... али, разумели смо се као близанци. Знате, кад је превише добро у тиму, онда буде нека меланхолија, олако се схватају неке ствари. Добри тренери вештачки подижу тензију. То су мале чарке, али испоставе се корисним. Сале и ја смо се на тренингу максимално поштовали“.
Упитан о разликама у обављању посла док је био играч и последњих петнаестак година, као функционер, одговорио је да је много лакше бити играч.
„Ако си још иоле добар, сви ти титрају. Твоје је само да се посветиш свом делу посла, никаквих других брига немаш. Посао председника КСС је нека врста политичке функције, што се мом карактеру апсолутно не свиђа, али сви ми сазревамо, пронађемо начин да се и другачије понашамо... Моја срећа је што сам водио Партизан 15 година и имам неког искуства. Код нас је све питање Звезде и Партизана и то је прерасло у болест, одавно је превазишло спортски контекст. Колико је крива Звезда, толико је крив и Партизан, верујте ми! А што се Савеза тиче, ја сам мишљења да и када је све добро, увек нешто може боље да се уради, а неке ствари, наравно не треба дирати“.
Даниловићев став о евентуалном неигрању Николе Јокића на овогодишњем Европском првенству делимично смо објавили у среду.
Ево и шире приче о том проблему...
„И раније су неки играчи прескакали репрезентативне акције, а међу њима сам био и ја, јер због повреде нисам играо на СП 1998. Било је и оних са разноразним изговорима, безобразним изговорима, али Јокићев разлог је сасвим разуман. Дакле, поставља се питање оправданости. Јокић је млад играч, није ми толико чудно ако је тако одлучио. Разумем га и не треба га разапињати, јер треба да игра наредних 10 година за нашу репрезентацију и било би ружно да га сад у неком свом турбо национализму разапнемо на крст. Ја ћу бити у Савезу, па ћу отићи, Сале ће бити селектор, па ће отићи, али Никола мора да буде ту још 10 година... Ако је одлучио да се спреми за сезону у Денверу и за уговор који га чека и то за огроман новац, ја то разумем и то није никакав проблем. Суштина је да тог дечка испоштујемо“, подвукао је Предраг Даниловић.
Новак је само један
Даниловићева ћерка Олга има потенцијал да постане добра, па и одлична тенисерка у светским оквирима. „Људи праве грешку што се пореде са Новаком, који је специфичан и један једини. Тенис је индивидуални спорт и један од најтежих, јер човек, пре свега, мора да се бори сам са собом. Покушавамо да је заштитимо колико год је могуће од таблоидних вредности, које сада ова земља признаје, а неке праве вредности су у запећку. Олга игра тенис зато што јој је бог дао талента и што га воли, не да би дошла до доброг аутомобила. Дајем јој савете, али у многим ситуацијама она мора сама да удари у зид. Не једном, него много пута“.
