Милов Монтенегро до 2025. постаје - CHINANEGRO

ПОДГОРИЧКИ ИСТОРИЧАР О ЂУКАНОВИЋЕВОЈ ВЛАСТИ КОЈА КОНФЛИКТ ЦРНОГОРАЦА И СРБА ПРЕТВАРА У - КРАТКУ ИСТОРИЈУ БУДУЋЕ КИНЕ

• Грађанска свијест је уништена, а простор су добили „момци” са десничарском, националистичком реториком. Црногорци су хушкани на Србе, а Срби на Црногорце. Није се давао грађански простор да свако баштини своје национално увјерење слободно, са беспрекорним поштовањем различитости и блискости оног другог, већ су испред тога стављени максималистички циљеви политичких партија
• Тако је матрица почела да се врти у круг: Црногорцима је требало доказати да су Срби, а Србима да су Црногорци. У овом колективном бунилу, најбоље се снашла владајућа партија, која је до 1997. године форсирала „српску”, да би након ње прешла на „црногорску” линију
• Уколико не дође до кључних промјена у држави, могуће је да нас до 2025. године очекује епилог да у Црној Гори више неће живјети ни Црногорци ни Срби, већ – Кинези јер ће их власт, да би се спасавала, узети за стратешког инвеститора и партнера
• Тада ће се наћи и неки ангажовани историчар, бивши Црногорац/Србин, да удари темеље „нове” историје па ће након формирања државе ЦХИНАНЕГРО, нова матрица изгледати овако: „Поштовани поданици, од данас више нијесмо ни Црногорци ни Срби. Ми са њима немамо никаквих додирних тачака
• Написаће још: Увијек смо били и бићемо поносна нација Кинеза, која има своју тромиленијумску историју. Наша династија Ђу Канг, насљедник је древне кинеске династије Минг. Наша химна није „Ој свијетла мајска зоро”, већ „Zhōnghuá Míngúo gúogē”

Пише: Бобан БАТРИЋЕВИЋ, историчар из Црне Горе

КOЛИКО год често цитирана, Черчилова изјава да „Балкан произведе више историје него што може да је конзумира” и даље је актуелна у земљама покојне Југославије, а нарочито у једној заосталој, каква је Црна Гора. Ова држава, међутим, парадоксално доказује, да вишак прошлости може лако да прогута, без страха да се угоји. Интелектуални метаболизам наших хирурга прошлости, толико је јак да може да свари сваку препреку, па чак и ону Марксову – економију.

Нашим грађанима као да не смета систематски уништена привреда, нагло осиромашен радник и сурова биполаризација друштва на скоројевићке мегабогаташе и пуку сиротињу; не смета им ни цивилазицијски корак уназад, ни чињеница да се из пролетерског миљеа, транзицијом, враћамо у еру робовласништва. А све то се дешава захваљујући нашим алхемичарима историје, који реалност, врло успјешно претварају у фикцију.

         Због оваквог њиховог стваралаштва, црногорско друштво постало је хиперконзумент и зависник прошлих времена, па са највећим задовољством, умјесто доброг и здравог ручка, једе: године, ратове и владаре. А да смо гурмани музе Клио, илустративно говори податак да је од 1945. до 1989. године укупан број страница на којима је третирана прошлост Црне Горе, прешао 117 хиљада, што би износило око 2.925 историографских страница у просјеку годишње. (Шербо Растодер – Будућа прошлост).

         Међутим, од 1989. године, када на власт долазе неокомунисти, долази до јаке националне дисперзије у историографији. Историја као наука, почела је да трпи због идеолошких механизама „нове власти”, а та патња траје до данашњих дана. Нови лидери су схватили да им је за корпоративизацију Црне Горе потребан нови слој историчара, који имају задатак да подијеле црногорско друштво.

         Умјесто да су осавременили писање историје и ударили јој темеље који су тренд у цивилизованим друштвима (психоисторија, социјално – економска историја, „Броделисти”), наши креатори су, између осталог, и историографију вратили вијек уназад – у деветнаестовјековни националистички журнализам, који служи поткрјепљивању партијских и идеолошких интереса.

         Тако се од једног друштва са широком визијом југословенства и словенства уопште, које баштини црногорску традицију, створило друштво србомрзаца и црногоромрзаца. Грађанска свијест је уништена, а простор су добили „момци” са десничарском, националистичком реториком.

         Црногорци су хушкани на Србе, а Срби на Црногорце. Није се давао грађански простор да свако баштини своје национално увјерење слободно, са беспрекорним поштовањем различитости и блискости оног другог, већ су испред тога стављени максималистички циљеви политичких партија.

         Тако је матрица почела да се врти у круг: Црногорцима је требало доказати да су Срби, а Србима да су Црногорци. У овом колективном бунилу, најбоље се снашла владајућа партија, која је до 1997. године форсирала „српску”, да би након ње прешла на „црногорску” линију. Него то није ни битно.

         Битно је да су експоненти власти, кроз своје звање „историчар” почели да трују нашу омладину националистичким наркотицима. Два најсвјетлија имена тог новог „црног таласа” наше историографије, два својеврсна близанца са различитом националном визуром, овдје неће бити поменута, јер не заслужују. Њихова стваралачка дјела сви добро знамо, а њихови телевизијски и „интелектуални” дуели, гротескно приказују нашу стварност.

         Без аргумената, без довољно методолошког знања, без савременог интердисциплинарног истраживачког приступа, њих двојица витлајући барјацима (један црногорским, други српским) воде митске битке, узалудно се препирући око пар деценија наше миленијумске историје – период 1918 – 1945. Интересантно је да се међусобно уопште не уважавају и не слушају док воде полемику, већ само чекају тренутак да се овај други умори, па да васкрсну Крста Поповића, Секулу Дрљевића, Павла Ђуришића и Ђорђија Лашића.

         Као кечеве из рукава, „ваде” историјске личности, праве паралеле тамо гдје их нема, а све са циљем да прикрију личне идеолошке интересе.

         Jеднострано, тенденциозно и смијешно, приказују нашу прошлост, као да нам преци ништа друго нијесу радили, сем сједјели испред огњишта и расправљали о томе: да ли су Црногорци или Срби.

         Најзанимљивији су када запјене о црквеним питањима, па пасионарно један другом доказују: да је ЦПЦ била аутокефална и да је СПЦ окупатор, односно да је СПЦ стуб државе Црне Горе и српског етноса у њој. И док они на тај начин скрећу пажњу јавности и шире глас мржње, наша држава због непостојања озбиљне економске стратегије, све брже иде ка провалији дужничког ропства. Када би којим чудом Црна Гора имала за извоз индустријских производа, у оном броју у којем се штампају историјске књиге, сигурно би била свјетска економска суперсила.

Међутим, о томе можемо само да сањамо, јер је наша економија дивљачки приватизована и уништена.

         Уколико не дође до кључних промјена у држави, могуће је да нас до 2025. године очекује епилог да у Црној Гори више неће живјети ни Црногорци ни Срби, већ - Кинези. А зашто?

         Врло је вјероватно да ће се владајућа елита да би задржала власт, усљед огромних дугова које је направила, „бацити” на тражење новог инвеститора – месије, који ће Црну Гору вратити на пут економске одрживости, а себи осигурати још један мандат.

         Постоји могућност да тај будући инвеститор заузврат, од наших владалаца затражи да се „због стратешких интереса” одрекну националног идентитета, што, узевши у обзир претходно искуство, њима не би представљало проблем. Тада ће се наћи и неки ангажовани историчар, бивши Црногорац/Србин, да удари темеље ”нове” историје па ће након формирања државе CHINANEGRO, нова матрица изгледати овако:
„Поштовани поданици, од данас више нијесмо ни Црногорци ни Срби. Ми са њима немамо никаквих додирних тачака. Увијек смо били и бићемо поносна нација Кинеза, која има своју тромиленијумску историју. Наша династија Ђу Канг, насљедник је древне кинеске династије Минг. Наша химна није „Ој свијетла мајска зоро”, већ „Zhōnghuá Míngúo gúogē”; наш грб није двоглави орао већ звијезда петокрака; наше вјере нијесу ни хришћанство ни ислам, већ конфучијанство. Потрудићемо се да због спољашњих непријатеља Срба, и унутрашњих непријатеља Црногораца, око наше нове државе подигнемо КИНЕСКИ ЗИД, како би спријечили сваки евентуални напад на нашу државност. Оне који буду радили против власти, односно против државе, слаћемо у специјалне домове за преваспитавање, због спречавања субверзивног дјеловања”.
Једно је јасно – грађанска свијест у Црној Гори не постоји. Питање је времена када ће грађани схватити да испред нације и државе, треба да ставе свој статус слободе? Све док националисти нашем становништву затварају ум изјавама о томе какве требају да буду застава и химна, ко је патриота а ко издајник, ми морамо знати да живимо у сиромашној држави у којој се не штите права радника, у којој је висока стопа незапослености и у којој млади и талентовани људи немају перспективу.

         Остаје нам да до тренутка отрежњења и увођења демократичности у Црној Гори, весело пјевамо: „Нас и Кинеза, милијарду и триста милиона”.