Који ветрови црногорске власти дувају преко црквофобије Мишка Вуковића?

БИВШИ КОМУНИСТИЧКИ ФУНКЦИОНЕР НЕ СХВАТА НИ РЕЧИ:

ЦАРУ ЦАРЕВО, А БОГУ - БОЖИЈЕ

Пише: протојереј-ставроор др Велибор ЏОМИЋ

  • Вуковић тврди да Митрополија не плаћа порез држави и да је држава немоћна да примијени сопствено законодавство. Међутим, ствар другачије стоји. Митрополија као правно лице у правном систему Црне Горе измирује све законом прописане пореске обавезе. Ја ту тврдњу, за разлику од Вуковића, могу да докажем стотинама различитих рјешења државних органа Црне Горе и уплатницама на име различитих пореза и доприноса
  • Посебно је узбудљиво Вуковићево разјашњење „тезги“ и тезгароша на путу ка манастиру Острог. И за тезге је окривио Митрополију!? Не стоје калуђери и свештеници иза тих тезги него грађани Даниловграда и Никшића, који су остали без посла, па су се снашли да свој хљеб зарађују продајом гусала, икона и сувенира на јавном путу, који је у својини државе Црне Горе, а не манастира Осгрога

        НЕДАВНО сам у недјељнику „Сведок“ прочитао текст „Да се човјек прекрсти“ др Миодрага Мишка Вуковића, који се, сходно својој најновијој идеолошкој орјентацији, обрушио на Митрополију, али и на државне органе Црне Горе.

        Свако, па и Вуковић има право да промишља о тим темама и да своје вријеме троши на таква сочињенија. И у овом случају је, по ко зна који пут, политичар Миодраг Вуковић тогално поразио правника Миодрага Вуковића.

        Интересантно је кад се атеиста и дојучерашњи комуниста бави вјерским темама и то све са цитатима из Јеванђеља.

        Интересантан је и моменат у ком се појавио Вуковићев текст и то у сред Београда. Наиме, Министарство за људска и мањинска права је отворило причу о новом Закону о слободи вјероисповијести, који је припремљен на дискриминаторан и нетранспарентан начин. Тај нацрт многи већ називају и „Стевовим законом“. Дакле, поставка је јасна: причом о наводном противзаконитом дјеловању Митрополије треба стварати логистичку припрему и додатно обремењивати процес доношења новог закона, а за све то треба свалити кривицу на Митрополију.

        Вуковић је свој текст започео цитирањем Христових ријечи из Јеванђеља: „Дајте царево цару, а Божије Богу“. Лијепо би било да је Вуковић правилно схватио смисао тих, али и других Христових ријечи. Он, нажалост, није схватио ни шта хришћани треба да дају цару (земаљским властима), ни шта треба да дају Богу.

        Није, кад се већ позвао на Христове ријечи, схватио да се Божије не може давати цару. А изгледа да би му то највише одговарало. Дакле, и царево и Божије цару! Није Вуковић ни први, а ни једини који би то хтио, али, добро знамо и кроз Цркву Христову памтимо, да то није полазило за руком много јачим друштвеним факторима од Вуковића, па неће ни њему.

        Евидентно је да државно-црквено право Вуковићу није блиско.

        Није то страшно, али је страшно да се један докгор правних наука тако олако упушта у то и тако себе дерогира као правника. Осим тога, изнио је читав низ нетачних података и непровјерених информација које је, с брда с дола, селективно покупио из појединих медија.

        Вуковић тврди да Митрополија не плаћа порез држави и да је држава немоћна да примијени сопствено законодавство. Међутим, ствар другачије стоји. Митрополија као правно лице у правном систему Црне Горе измирује све законом прописане пореске обавезе. Ја ту тврдњу, за разлику од Вуковића, могу да докажем стотинама различитих рјешења државних органа Црне Горе и уплатницама на име различитих пореза и доприноса. Дакле, држава примјењује, а Црква поштује те законске одредбе за које је Вуковић гласао у Скупштини.

        Али, Вуковић би хтио да ствар представи тако да испадне да су свештеници, и то само православни, припремали и усвајали те законе, а не он и његове колеге посланици. Да је Вуковић хтио да буде коректан и правнички прецизан онда би прочитао Закон о порезу на непокретности, који је примјењиван годинама уназад, и сазнао би да су Црква и вјерске заједнице ослобођене плаћања пореза не само на непокретности које служе за обављање вјерске службе (храмови, манастири, конаци итд.) него и на оне које су непосредно повезане са обављањем вјерске службе. И то није последица „деведесетих година“, о којима Вуковић говори као да је у то вријеме био у опозицији, а не у власти.

        Даље, да је Вуковић хтио да буде правнички прецизан онда би, на примјер, видио да су Црква и вјерске заједнице по Закону о порезу на додату вриједност ослобођене те пореске обавезе за производе који служе обављању вјерске дјелатности. Те одредбе не важе само за Митрополију него и за све остале вјерске заједницс у Црној Гори.

        Посебно је Вуковић изгубио из вида чињеницу да свештеници и вјерници свакодневно, као и сви, плаћају ПДВ на све што купе у Црној Гори. У чему је онда проблем? Или у незнању или у лошој намјери Миодрага Вуковића. У сваком случају, Вуковић нам је открио и да не познаје садржај бројних пореских закона за које је гласао у Скупштини и то не једном него више пута.

        Вуковићу још увијек није јасно својство Цркве и вјерских заједница као правних лица у правном промету. Али, ако му то није јасно онда мени није јасно како је заборавио једно важно и важеће правно правило: lex posterior derogat prior. Само тако, дакле оним што му није јасно и оним што је заборавио, могу да објасним Вуковићево чуђење што је Митрополија као правно лице оснивач поклоничко-ходочасничке агенције „Одигитрија“ која је регистрована у складу са законом. Она измирује своје обавезе према запосленима и држави, али Вуковића ни то није много интересовало.

        Није ваљда дотле дошло да Црква прво Вуковића треба да пита шта ће да оснује ако јој то закон дозвољава?

        Вуковић тврди да „највећи отпор према Закону о правном положају вјереких заједница из 1977. године има Митрополија црногорско-приморска Српске Православне Цркве“. Кад је, опет без доказа, изнио тврдњу да Митрополија има „највећи отпор“ према том Закону било би коректно да је навео ко још има отпор према том пропису. Али, чим је навео да Митрополија има „највећи отпор“ онда се закључује да Митрополија није једина. Има, дакле, и других институција које имају отпор према том закону? Али, други или сви остали, по Вуковићу, имају право на „отпор према том закону“ (не знам шта то у праву значи), али је проблем ако отпор, па још и највећи, има Митрополија.

        Бојим се да ни Вуковићу није јасно како је утврдио да је, на неименованој листи „отпораша“ том закону, Митрополија на првом мјесту и то са „највећим отпором“. Али, опет, Вуковићу у овом тексту нису важне чињенице и докази него циљ и ефекти које жели да постигне.

        Митрополија нема отпор према Закону, како злонамјерно тврди Вуковић, него има правно утемељен критички став према појединим одредбама тог закона и то је више пута саопштила. Критичкији став или јачи отпор од Митрополије према том закону имају и релевантне међународне институције. На примјер, Савјет Европе, који у својим извјештајима тај закон карактерише као анахрон и превазиђен.

        Зашто Вуковић није прочитао критику тог закона од Стејт дипартмента у сваком извјештају од 2006. до 2011. године или, рецимо, Европске комисије за борбу против расизма и нетрпељивости из 2012.? Могао је да се потруди да прочита и неку од одлука Уставног суда Црне Горе који је укинуо више одредаба тог закона. Било би коректно и одговорно да је Вуковић све то прочитао прије писања свог текста и олаког оптуживања Цркве у њему?

        Посебно је узбудљиво Вуковићево разјашњење „тезги“ и тезгароша на путу ка манастиру Острог. И за тезге је окривио Митрополију!? Не стоје калуђери и свештеници иза тих тезги него грађани Даниловграда и Никшића, који су остали без посла, па су се снашли да свој хљеб зарађују продајом гусала, икона и сувенира на јавном путу, који је у својини државе Црне Горе, а не манастира Осгрога.

        Није ваљда дотле дошло да острошке калуђере претварамо у комуналне полицијце и да им, умјесто крстова и бројаница, у руке утуримо пендреке како би, у име и за рачун државе Црне Горе, наплаћивали казне продавцима сувенира на јавном путу од Богетића до Острога.

        Све то Вуковић не жели да зна, јер му је једини циљ да безочно оптужује Цркву за „убирање огромне своте новца који завршава у само тој Цркви знаним каналима, о чему држава појма нема“. Заиста, није на своме мјесту да Вуковић плагира изјаве Стева Вучинића, јер што је дозвољено Стеву није дозвољено Мишку (да не цитирам латинску пословицу).

        Има тога још. Наставак слиједи.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари