Црна Гора неће моћи да опстане ако то њени Срби не буду желели

ЧАСЛАВ Д. КОПРИВИЦА, ПРОФЕСОР НА ФПН У БЕОГРАДУ, О ЦРНОЈ ГОРИ КАО НЕДОВРШЕНОЈ, АНТИСРПСКОЈ ДРЖАВИ (1)

• Независне државе обично настају као резултат плебисцитарно изражене воље народа који жели да створи своју државу. У Црној Гори, знамо, није било тако, будући да је народ који је својевремено створио црногорску државу, а то је српски народ православне вјероисповијести, већински (преко 60 посто) гласао против независне Црне Горе
• Независна Црна Гора је, ако оставимо по страни референдумски инжењеринг и бројне манипулације и крађе, које су на крају ипак преломиле резултат, настала је вољом мањине њеног историјски државотворног становништва, којима су припомогле ентичке, односно вјерско-националне мањине. Ради се, дакле, о нехомогеном, ad hoc конгломерату, који се формирао више на основу онога против чега је, а то је српски народ, односно Србија, а мање на основу тога за шта је, а то је у  овом случају била Црна Гора
• Опстанак државе Црне Горе не зависи само од „Црногораца“. Ако су на референдуму, уз све преваре и отимачине, (већи) дио „Црногораца“ заједно са неправославним мањинама и несрпском, албанском мањином могао да прегласа Србе и србоцентричне „Црногорце“, и да на тај начин створи „независну“ Црну Гору, то опстанак такве државе није могућ ако у њој живи најмање 33 посто Срба, који су, као Срби, незадовољни данашњом Црном Гором, те неутврдиви постотак националних „Црногораца“, који идеолошки конвергирају ка српском, а не дукљанско-антисрпском корпусу
• Укратко, опстанак државе Црне Горе зависи правасходно од нецрногораца, а међу њима убједљиво највећу и без премца најнезадовољнију скупину чине Срби
• То што „реалност на терену“ није таква, указује и на слабост свих српских, односно псеудосрпских чинилаца у Црној Гори, на озбиљан и разгранат антисрпски рад црногорских власти, али и на суштинску подршку страних, превасходно западњачких сила оваквој Црној Гори, те на неопростиву пасивност и равнодушност Србије према прогону Срба у Црној Гори
• Ако „Црноогрци“ желе да имају независну Црну Гору, а већина њих жели, онда је морају учинити стабилном, а то је могуће тако што ће умирити потенцијално експлозивну, па и револуционарну, „јаку“ српску трећину Црне Горе историјским договором са њиховим легитимним представницима
• Међутим, неминовност и безалтернативност тога договора неће изаћи на видјело све док се Срби у њој не буду тако организовали да црногорским властодршцима постане јасно да у њој ништа не може функционисати, да у њој ништа не може бити – ако то Срби не буду хтјели. Тиме ће de facto постати јасно да Срби имају моћ вета на све у Црној Гори, па чак и на њу саму

Пише: Часлав Д. Копривица

         ЦРНА Гора је створена не само на нелегалан и нелегитиман начин, него је у историјском, иако не и у фактичком смислу нејасно ко је њу створио.

         Независне државе обично настају као резултат плебисцитарно изражене воље народа који жели да створи своју државу. У Црној Гори, знамо, није било тако, будући да је народ који је својевремено створио црногорску државу, а то је српски народ православне вјероисповијести, већински (преко 60 посто) гласао против независне Црне Горе.

         Дакле, независна Црна Гора је, ако оставимо по страни референдумски инжењеринг и бројне манипулације и крађе, које су на крају ипак преломиле резултат, настала је вољом мањине њеног историјски државотворног становништва, којима су припомогле ентичке, односно вјерско-националне мањине. Ради се, дакле, о нехомогеном, ad hoc конгломерату, који се формирао више на основу онога против чега је, а то је српски народ, односно Србија, а мање на основу тога за шта је, а то је у  овом случају била Црна Гора.

         Искуство Босне и Херцеговине која се отцијепила од СФРЈ муслиманско-хрватским референдумским прегласавањем Срба, при чему су Хрвати, за разлику од муслимана, имали јасну претензију ка даљем еманциповању од „државе“ Босне и Херцеговине и припајању Хрватској, поучан је као примјер за то да државе саздане на негативној основи могу бити идентитетски нестабилне, а историјски краткотрајне.

         Зашто је, заправо, настала Црна Гора? Да би Англо-Американци осакатили српски народ ускраћивањем излаза на море; зарад осигурања новог таласа римокатоличког прозелитизма на црногорској terra misionis; да би Албанци и муслимани наставили с демографском инвазијом и, у перспективи, отцијепили дијелове Црне Горе гдје су већина, да би, ма колико звучало бизарно, један човјек, под „ореолом“/изговором „државника“, себи обезбиједио имунититет од кривичноправног прогона на Западу?

         Низ нагађањā о разлозима могао би бити и продужен, једнако као што се неки од набројаних међусобно допуњују, но у свему томе кључно је то што се не може рећи да је „независна“ Црна Гора настала вољом својег већинског, „црногорског“ народа за сопственом државом.

         Утолико, Црна Гора је форма без супстанције, оквир без садржине, историјско одступање, која, међутим, није премодерни реликт, као што су неколике постојеће европске државе, већ историјска аномалија настала у „постмодерном“, 21. стољећу. Примјер Црне Горе стога, у смислу државотворства, представља патолошки феномен, гдје је најприје направљена држава, да би се затим евентуално створио њен „титулар“, тј. већинска нација којој ће Црна Гора накнадно „постати“ матична држава, у којој ће она видјети оптимум своје историјске, друштвене и културне егзистенције.

         Но, пођимо редом. Да Црна Гора, суштински гледано, није „држава црногорског народа“, што би требало да буде логична уставна формулација њене националне „садржине“ – да је независна Црна Гора данас нормалан и природан феномен, видјело се још у вријеме њеног противправног отцијепљења од Државне заједнице Србија и Црна Гора, када је знатан дио грађана који су се на попису 2003. „национално“ изјаснили као „Црногорци“ гласао за заједничку државу.

Антисрпско црногорство блиско хрватсву

         Судећи према посљедњем попису, иако простор за продубљене анализе његових резултата ни изблиза није исцрпљен, тај дио становништва, који и даље одбија да преломи између српско-црногорског дуализма, који се, по инерцији комунистичких времена и даље изјашњава „црногорски“, али без губљења емотивне везаности за српство, наставља да опстоји и након свих, правих или лажних идентитетских драма и недоумица у Црној Гори.

         На другом мјесту, поменути попис је показао да пет година од нелегалног и нелегитимног отцијепљења није било довољно да се отклони аномалија савремене црногорске државности, тј. постојање државног оквира који није довољно попуњен и осигуран одговарајућим националним (дакле, црногорским) супстратом.

         У Црној Гори, иако је незахвално покушати давање тачних процјена, будући да је посљедњи попис био препун неправилности, па и кривотворења најразличитије врсте, не живи више од 45 посто националних „Црногораца“ и не мање од 33 посто Срба. Званично објављени износ од непуних 29 посто Срба, око тога нема спора, представља очигледан фалсификат и лаж.

         Из ова два податка могуће је извући два кључна закључка, који, када се „укрсте“, дају јасне смјернице шта треба да раде Срби у Црној Гори.

         У Црној Гори не постоји већинска нација, макар то била и нека псеудонација, а постотак Срба је толики да Црна Гора не може достићи стабилност, а на дуги рок не може ни опстати као самостална држава, уколико Срби буду незадовољни њоме, односно својим положајем у њој. Дакле, „Црногораца“ је премало да би били већина, нарочито ако се има у виду да и даље постоји скупина (про)српских „Црногораца“, који у данашњој Црној Гори не виде државни оптимум, а Срба је превише да би били само мањина, а посебно оваква обесправљена и од црногорске државе стално срамоћена мањина.

         Статистика недвосмислено говори да не само стабилност него и пуки опстанак државе Црне Горе не зависи само од „Црногораца“. Ако су на референдуму, уз све преваре и отимачине, (већи) дио „Црногораца“ заједно са неправославним мањинама и несрпском, албанском мањином могао да прегласа Србе и србоцентричне „Црногорце“, и да на тај начин створи „независну“ Црну Гору, то опстанак такве државе није могућ ако у њој живи најмање 33 посто Срба, који су, као Срби, незадовољни данашњом Црном Гором, те неутврдиви постотак националних „Црногораца“, који идеолошки конвергирају ка српском, а не дукљанско-антисрпском корпусу. Укратко, опстанак државе Црне Горе зависи правасходно од нецрногораца, а међу њима убједљиво највећу и без премца најнезадовољнију скупину чине Срби.

Проглашење Краљевине Црне Горе, 1910.

         Иако дневнополитичке реалије Црне Горе не упућују на такав закључак, постотак Срба, заједно с њиховим дубоким незадовољством савременом Црном Гором, упућују на недвосмислен закључак да Црна Гора неће моћи да опстане ако то Срби не буду жељели.

         То што „реалност на терену“ није таква, указује и на слабост свих српских, односно псеудосрпских чинилаца у Црној Гори, на озбиљан и разгранат антисрпски рад црногорских власти, али и на суштинску подршку страних, превасходно западњачких сила оваквој Црној Гори, те на неопростиву пасивност и равнодушност Србије према прогону Срба у Црној Гори.

         Односи бројева и ситуација на терену су, међутим, такви да никоме разумноме, осим оним који познају актере на српској и псеудосрпској сцени у Црној Гори, не може бити јасно како таква антисрпска Црна Гора може постојати поред толико (незадовољних) Срба у њој. Но, прије или касније, та ситуација ће бити промијењена, јер иманентна усмјереност Срба против овакве антисрпске Црне Горе не може бити тако брзо промијењена, једнако као што процеси националне, културне и идеолошке асимилације Срба у Црној Гори у антисрпство „црногорство“ могу тећи знатно спорије од процеса прекомпоновања политичке и културне ситуације у Црној Гори, који ће неминовно довести до установљења снажног српског чиниоца на тој територији.

         Ако је националним „Црноогрцима, односно црногорским властодршцима који, такође неовлашћено и неоправдано, претендују да репрезентују вољу (макар) „Црногораца“, стало до своје државе, онда МОРАЈУ учинити најозбиљније уступке да би Срби у Црној Гори престали да је сматрају непријатељски „несвојом“. Иако су Срби у Црној Гори, црногорски Срби, бројно, аутохтоно становништво, иако су потомци твораца историјске државе Црне Горе, они се у у њој, због многих, реалних искустава, а не неких измаштаних фрустрација, махом осјећају као у непријатељском резервату у којем их на сваки начин сузбијају и понижавају.

         Будућност Црне Горе зато зависи од тога ли ће је Срби почети доживљавати као прихватљиву. Парадоксално, ту се сусрећу, иако, наравно, не поклапају, интереси Срба и „Црногораца“ у Црној Гори. Ако „Црноогрци“ желе да имају независну Црну Гору, а већина њих жели, онда је морају учинити стабилном, а то је могуће тако што ће умирити потенцијално експлозивну, па и револуционарну, „јаку“ српску трећину Црне Горе историјским договором са њиховим легитимним представницима.

         Међутим, неминовност и безалтернативност тога договора неће изаћи на видјело политичке јавности Црне Горе све док се Срби у њој не буду тако организовали да црногорским властодршцима постане јасно да у њој ништа не може функционисати, да у њој ништа не може бити – ако то Срби не буду хтјели. Тиме ће de facto постати јасно да Срби имају моћ вета на све у Црној Гори, па чак и на њу саму, те да резултат договора мора бити такав да се та моћ институционализује као право вета – и то тако што ће Срби изборити статус другог конститутивног народа у Црној Гори, поред „Црногораца“.