Западне демократије су машине богатих за производњу неједнакости

САМО ЈЕДАН ПРОЦЕНАТ НАЈБОГАТИЈИХ ИМА ВИШЕ НЕГО ОСТАТАК ПЛАНЕТЕ ЗАЈЕДНО

* Број милијардера се  за десет година након светске економске кризе – удвостручио

* Појавио се чланак индијско-америчког аутора Ананда Гиридхарадаса  заснован на његовој књизи „Лажни крсташки поход елите – спасити свет не мењајући ништа“. Он пише: „Успешно друштво је машина прогреса. Америчка машина се покварила, а исто се може рећи и за остатак света“

* Шансе да богати сами себе зауставе равна је изгледима да се метастазе рака саме зауставе. Чак и витезови равноправности из Oxfam (британске организације Oxfam, која већ безмало 80 година побеђује сиромаштво и беду по свету) умеју да се заглибе у свашта. Примера ради: да новац за хуманитарне сврхе на разореном Хаитију искористе за инајмљивање луксузне виле у коју се групама доводе младе проститутке

_________________________________________________________________________________

         Пише: Виктор МАРАХОВСКИЈ

         ВОДЕЋИ светски медији последњих дана бичују сиромаштво и социјалну неједнакост.

         То је традиција. Сиромаштво се критикује увек крајем јануара када се окупља Светски економски форум у Давосу.

         Британска организација Oxfam, која већ безмало 80 година побеђује сиромаштво и беду по свету, објавила је свој најновијни звештај из којег је свет сазнао:

         — да само један проценат најбогатијих има већ богатство него цео остатак планете заједно;

         - да 26 најбогатијих има више новца него 3,8 милијарди људи заједно;

         - да се број милијардера за десет година након светске економске кризе – удвостручио;

         - да је 2200 милијардера током 2018-те  постало 12 одсто богатије, а да је најсиромашнија половина човечанства осиромашила за још 11 одсто.

         Појавио се и чланак индијско-америчког аутора Ананда Гиридхарадаса  заснован на његовој књизи „Лажни крсташки поход елите – спасити свет не мењајући ништа“.

         Он пише: „Успешно друштво је машина прогреса. Америчка машина се покварила, а исто се може рећи и за остатак света“.

         Следе примери како су деценије борбе богатих са неравноправношћу погоршале положај сиромашних: животни век просечног Американца се не повећава, они који заврешавају основне и средње школе лошије читају него 1992-ге, а за четвртину читају мање. Број младих који имају неки свој бизнис смањило се за две трећине, а `социјални лифтови` за сиротињу су недоступнији него у  XX веку.

         Шта није у реду са борбом богатих са неравноправношћу?

         Цака је у томе што верују се социјалне промене не остварују државним или друштвеним регулисањем већ искључиво преко механизама слободног тржишта и по доброј вољи оних који су  тржишни победници. Другим речима: борбом против неједнакости командују они који од неједнакости имају највише вајде.

         Зато неравноправност непрестано расте, а масе губе веру у праведност.

         Ниво поверења Американаца у сопствену владу данас је тек четвртина нивоа из 60-их година прошлог века. Чак су уверени: шта год да се догађа – они ће бити преварени.

         Гиридхарадас решење види у томе да се богати добровољно одрекну привилегија: да плаћају високе порезе и на бизнис и на своје приходе, да добро плаћају своје запослене, да дозволе деловање синдиката у својим компанијама, да финансирају цивилно друштво, школе и реформе у здравству.

         Наравно, без одговора је питање: а како то обезбедити?  Вероватно ниако.

         „Тржишна елита“ је солидарна само поводом питања који се тичу њених заједничких интереса. Њени припадници су уверени: ко почне да води рачуна о праведности – брзо ће се од милијардера претворити у милионера.

Шансе да богати сами себе зауставе равна је изгледима да се метастазе рака саме зауставе.

         Чак и витезови равноправности из поменутог Oxfam умеју да се заглибе у свашта. Примера ради: да новац за хуманитарне сврхе на разореном Хаитију искористе за инајмљивање луксузне виле у коју се групама доводе младе проститутке.

         Због свега, једино  тврда („ауторитарна и нетржишна“) држава  може присилити богате да делују и против својих интереса. Само таква држава брине о свом опстанку и у стању је да мења курс и да финансира развојне пројекте и градњу мостова и стадиона...

         А тамо где царује авангардна демократија – шанси практично нема у њој о свему одлучују супербогати који финансирају политичаре и медије.

         Свака таква демократија – пре или касније – доживи мутацију у механизам за опслуживање „дијанантског процента“ (богаташа). А то је диктатура за коју нема наде јер то није диктатура државе већ елите која није држава.

         Такве елите имају једино несаломљиву вољу да се даље богате. Стога је свако препуштање њима да се боре са неједнакошћу – напросто противприродно.

         Такве демократије су машине за производњу неједнакости.

         Такве диктатуре су осуђене на пропаст.

         Оне неко време могу глумити нешто попут Капитола из „Гладних игара“, запушујући уста неком силом, неком хлебом и спектаклима, али се то чак и у филму лоше завршило.

          А живот је суровији.