Митрополит црногорско-приморски вековима припада Пећкој Патријаршији, односно СПЦ

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ МЕДИЈСКИХ НАПАДА

  • Оркестрирана хајка на Митрополију црногорску и митрополита Афилохија у пуном је јеку, уз оптуживање Митрополита за „језик мржње” и„антицрногорство”
  • Са циљем да се Митрополија Црногорско-Приморска, која је кичмена мождина древне Зете и данашње Црне Горе, прикаже као „окупаторска, страна и туђа Црква”, погрешно се наводи титула Митрополита Црногорско-Приморског као „митрополита Српске Цркве у Црној Гори”, да би се тиме афирмисала на њен рачун некаква своја лажна “ЦПЦ”
  • Циљ таквог фалсификата је да се Митрополит г. Амфилохије, родом Морачанин и Црногорац – држављанин ове Црне Горе, приказује као „окупаторски, страни и туђи Митрополит”
  • У Српској Православној Цркви постоји само један Митрополит Српске Православне Цркве, а то је Патријарх Српски – Српских и Поморских Земаља. С тим у вези, Митрополит Црногорско-Приморски није „Митрополит СПЦ у Црној Гори”, како се злонамерно титулише у делу медија у Црној Гори, него само и канонски једини Митрополит црногорско-приморски који вековима припада Пећкој Патријаршији, односно Српској Православној Цркви

          У ПОЈЕДИНИМ медијима у Црној Гори се већ годинама користи свака прилика да се безочно напада на Митрополију Црногорско-Приморску, Митрополита г. Амфилохија, свештенство, монаштво и Православни вјерни народ. Несумњиво је да је ријеч о организованој и оркестрираној хајци која углавном добија на интензитету пред изборе.

          Та хајка је у пуном јеку и ових дана, уз оптуживање Митрополита за “језик мржње”, “антицрногорство” и др.

          При томе, са својих идеолошко-националистичких разлога, нарочито они који поистовјећују Цркву са нацијом, лишавају га његове законите и канонске титуле Митрополита црногорско-приморског. Међутим, нико нема право да мијења ничија законита звања, па ни црквене титуле, а посебно нема право да мијења древну и на све четири стране свијета признату титулу Митрополита црногорско-приморског.

          Упорно се, а све са циљем да се Митрополија Црногорско-Приморска као кичмена мождина древне Зете и данашње Црне Горе прикаже као „окупаторска, страна и туђа Црква”, погрешно наводи титула Митрополита Црногорско-Приморског као „митрополита Српске Цркве у Црној Гори”, да би се тиме афирмисала на њен рачун некаква своја лажна “ЦПЦ”.

          Циљ таквог фалсификата је да се Митрополит г. Амфилохије, родом Морачанин и Црногорац – држављанин ове Црне Горе, приказује као „окупаторски, страни и туђи Митрополит”.

          Скрећемо пажњу јавности, а посебно уредницима штампаних и електронских медија, да у Српској Православној Цркви постоји само један Митрополит Српске Православне Цркве, а то је Патријарх Српски – Српских и Поморских Земаља. С тим у вези, Митрополит Црногорско-Приморски није „Митрополит СПЦ у Црној Гори”, како се злонамјерно титулише у дијелу медија у Црној Гори, него само и канонски једини Митрополит црногорско-приморски који вјековима припада Пећкој Патријаршији, односно Српској Православној Цркви.

          Уз то, као и његови претходници на осамстогодишњем Трону Светог Петра Цетињскога, носи и историјску титулу Архиепископа Цетињског и Егзарха (чувара) Најсветијег Трона Пећкога (од 1750. године).

          Поистовјећивање Цркве Христове са било којом нацијом проглашено је управо на предлог СПЦ и на прошлогодишњем Светом и Великом Сабору на Криту за јерес и “змијски отров”, који трује биће “једне, Свете, Католичанске и апостолске Цркве”, којој припада и Митрополија црногорско-приморска, као вјековна Епархија Пећке Патријаршије.

          Митрополија, као и Црква уопште којој ништа што је људско није туђе, посебно указује онима који је и због тога блате, да у чину обезбјеђивања смјештаја, исхране, здравствене заштите и превоза од манастира до Вишег суда у Подгорици за окривљене у једном судском поступку нема и не може бити никаквог „притиска Цркве на Суд и мијешање у рад Суда”.

          Обавјештавамо јавност да су се притворени држављани Републике Србије, којима се суди у Вишем суду у Подгорици, преко својих бранилаца обратили Митрополији и Митрополиту г. Амфилохију са молбом да им се омогуће смјештај, исхрана, здравствена заштита и превоз до Вишег суда до завршетка судског поступка. Ријеч је о људима који у Црној Гори немају ни куће ни кућишта, а ни прихода из којих би те трошкове подмирили. Отуда је гест Митрополије искључиво људски и хришћански и може бити остварен само уколико Виши суд у Подгорици, на основу законских прописа и испуњених услова, донесе одлуку да се окривљени бране са слободе.

          Ријеч је о правној тековини која се вјековима омогућава свима, али је појединима у Црној Гори проблем уколико Црква у оквиру своје духовне мисије помаже невољнима не прејудицирајући при том ничију кривицу.

          Окривљени у било ком судском поступку имају право на бригу и старање од Цркве било вани или у затвору, од како је свијета и вијека. Свако је, па и Црква, дужан да поштује претпоставку невиности док се не докаже супротно. Црква је дужна да брине и о онима и који се налазе на издржавању казне. И то Митрополија чини вјековима и чиниће и даље.

          Бринули смо и бринућемо и даље о свим затвореницима без обзира на њихова увјерења и кривицу. То је јеванђељска богочовјечанска обавеза Цркве коју поштују и подржавају сва здрава европска законодавства.

          Митрополија Црногорско-Приморска, без обзира на критике, критичаре и њихове интересне и идеолошке доживљаје Цркве и њене мисије, нема право да остане глува на људску муку и патњу, а посебно оних који се на законит и легитиман начин боре да докажу своју невиност пред судском влашћу у Црној Гори.        

          http://www.mitropolija.com/saopstenje-mcp-mitropolija-vrsi-iskljucivo-je...

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Aнадир67's picture
Aнадир67 06:09 17.10.2017.

  • +8
Voting is closed.

Данас у Черној Гори влада латиница по слову закона. Окупација латинског је имала више корака:
Петог мјесеца од почетка рата 1914. године, седмог децембра, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ, због ратних дејстава премјештени у Ниш, доносе Нишку декларацију којом проглашавају ратне циљеве српске војске: „ослобођење и уједињење“ Срба, Хрвата и Словенаца. У склопу југословенског државног пројекта 1915. године као културни програм југословенске националне политике објављена је, штампана у државној штампарији у Нишу, књига српског лингвисте и академика Александра Белића радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика.
На другој страни барикада Хрватски Сабор 1914. године донио одлуку о забрани ћириличног писма.
Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босни и Херцеговини – наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину: „Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu. Službeno.
Окупациона власт је забранила употребу ћирилице у Србији у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916. године, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом.

Судбина српског језика и народа је до данас одређена југословенском језичком политиком. Име српског језика и ћирилично писмо су преживјели Отоманско ропство, прогон аустроуграске окупације и римокатоличку мисију, а југословенска језичка политика је за пола вијека потиснула ћирилично писмо и спровела латинизацију српског писма, разградила српски језика на више назива и „народа“.

Додај коментар