Кецмановић: Шмит је шанса да се дефинише статус Републике Српске - у БиХ, или ван ње

ТРИБИНА „СРПСКА СЕ БРАНИ УСТАВОМ“ – ИЗЛАГАЊЕ НЕНАДА КЕЦМАНОВИЋА

* Имамо сада парадокслану ситуацију. Све три суперсиле су Српској наклоњене. Русија и Кина су већ на старту дисквалификовале Шмита. Трамп се дистанцирао од европских послова и интензивно се договара са Путином не само о Украјини, без Урсуле фон дер Лајен, без Макрона и Мерца. У Београд је послао амабасадора који се декларише као православни Србин. а за потенцјалне амбасадоре САД у БиХ, спомињу такође поријеклом наше - Рода Благојевића и Олгу Раваси

* У Тел Авиву су Додика примили као пријатеља у невољи коме треба помоћи, а у Кремљу, наравно, још срдачније и предусретљивије. Међутим, упркос свему, предсједника Српске може да ухапси било који Бошњак у полицијској униформи на граници са Србијом и да га, под стражом са лисицама, спроведе у затвор у Сарајево

* Проблем је што се и овдје у Србији то дуго пратило са невјерицом и без неке брже и снажније реакције. Може се, донекле, и разумијети, јер ко би повјеровао да фантомски в.п. и фантомски Суд БиХ могу да распишу међународну потјерницу против предсједника, премијера, и спикера парламента РС. И то зашто? Зато што бране изворни Дејтон односно Устав БиХ

* Али, када се видјело да је враг однио шалу, реакција је требало да буде као да је потјерница расписана за Вучићем, Вучевићем и Аном Брнабић. Рецимо: „Руководства Србије су од Милошевића па на овамо по безброј пута понављала да поштују Дејтонску БиХ као и статус Републике Српске у њој. Уколико Бошњаци наставе да прогоне њено демократски изабрано руководство, Србија ће реаговати отпризнавањем БиХ и признањем Српске, односно Федерације, као међународно признатих страна на преговорима у Дејтону“

___________________________________________________________

             ЕВО, Додик се јуче огласио из Русије послије разговора са Путином у Кремљу и тако ућуткао сарајевске шпекулације да се сакрио на непознатој адреси.

             Прије тога су тврдили да је због сарајевске потјернице малтене удаљен са свјетског скупа о антисемитизму у Тел Авиву. Напротив, на маргинама тог скупа, на коме је био окружен посебном пажњом, имао је састанак са најужим врхом државе домаћина.

             Не треба ни сумњати у глобални утицај Израела и у глобалну моћ Русије, као ни у то да ће услиједити дјелотворна „помоћ пријатеља“. Али, није мање важна братска солидарност матице која није изостала.

             Дачић се одмах обратио централи Интерпола позивајући се на чињеницу да Додик, као Стевандић имају и држављанство Србије. Министар Вулин је жестоко реаговао у више наврата. А иза свега, подразумијева се, стоји Вучић. И, Додик се захвалио. Али поставља се питање: шта и како може још?

             Зашто је „још“ толико важно?

             Познато је да и Запад и Бошњаци сматрају да је за покоравање Српске кључна улога матице. Колико пута су баш преко Београда покушавали да неутралишу Додика. Једном су тражили да га Србија заузда, други пут да се Србија не мијеша преко Дрине, трећи пут да се  Србија окрене против Додика. Истина је, без подршке матице, Српска не би ни настала ни опстала, па рачунају да би, чим би се Србија измакла, лако завршили са Републиком Српском. И то у два потеза: ухапсили јој власт, и отели јој власништво.

             Зукан Хелез, министар одбране БиХ, назвао је ономад Додика и Вучића двоглавом звијери која пријети да прогута Босну. То је само наставак континуитета: нетом по завршетку рата стари Изетбеговић је рекао да ће „Босна бити мирна тек када Србија буде довољно слаба“, а његов биолошки и политички насљедник - да је „увијек сво зло Босни долазило из Београда“.

             А ево: сада су то зло, које долази из Србије, осјетила и новосадска дјеца која су дошла у узвратну посјету Сарајеву и добила батине у строгом центру града, у Куловићевој улици  испред Позоришта младих, од сарајевске дјеце коју су претходно лијепо угостили у Србији. 

             Они се уздају у то да су натполовична већина, да су то постали већ на непризнатом попису 2013, или да ће то ускоро постати, те сматрају да то није само статистички податак, који не доводи у питање равноправност три народа, него да представља основу за легалну и легитимну доминацију у јединственој грађанској држави без ентитета и кантона.

             Али, када их суочите са чињеницом да су Срби у БиХ и Срби у Србији један те исти народ, те да морају да их рачунају у збиру, баш као и када се ради о Хрватима у Херцег-Босни и онима у Хрватској, онда те мегаломанске  аспирације спласну. Због тога су Свесрпски сабор и Декларација изазвали панику у муслиманском Сарајеву.

             Трамп је реаговао на скандалозну изборну елиминацију Мари ле Пен, а Род Благојевић је одлично упоредио са случајем Милорада Додика. Поента пресуде Додику је такође у оних 6 година забране политичког дјеловања.

             Година затвора може по закону у БиХ и да се откупи, али акценат је на томе да Додик више не може да дјелује као предсједник и да не може да се кандидује на сљедећим изборима.

             Дакле, механизам је исти: монтираним судским процесима, политички дисквалификовати неподобне лидере.

             Пронађен је нови алат који се примјењује у Румунији, Републици Српској, покушаће у Мађарској и Орбан то зна и упоредо са Дачићем обратио се Интерполу да заустави потјерницу за Додиком. 

             Имамо сада парадокслану ситуацију. Све три суперсиле су нам наклоњене. Русија и Кина су већ на старту дисквалификовале Шмита. Трамп се дистанцирао од европских послова и интензивно се договара са Путином не само о Украјини, без Урсуле фон дер Лајен, без Макрона и Мерца. У Београд је послао амабасадора који се декларише као православни Србин. Из Сарајева је повукао Мајкла Марфија и спријечио долазак још једног кандидата из Бајденовог неолибералног Стејт департмента, а за потенцјалне амбасадоре САД у БиХ, спомињу такође поријеклом наше - Рода Благојевића и Олгу Раваси.

Ненад Кецмановић

             У Тел Авиву су Додика примили као пријатеља у невољи коме треба помоћи, а у Кремљу, наравно, још срдачније и предусретљивије.              

             Међутим, упркос свему наведеном, предсједника Српске може да ухапси било који Бошњак у полицијској униформи на граници са Србијом и да га, под стражом са лисицама, спроведе у затвор у Сарајево.

             Сада чак врше истрагу у граничној полицији како им је промакао, што свједочи да су све схватили сасвим озбиљно. У почетку су и сами пратили процес са невјерицом у жељени исход, али су послије пресуде били одушевљени како је лахко дохакати омрзнутом Додику.

             Проблем је што се и овдје у Србији то дуго пратило са невјерицом и без неке брже и снажније реакције. Може се, донекле, и разумијети, јер ко би повјеровао да фантомски в.п. и фантомски Суд БиХ могу да распишу међународну потјерницу против предсједника, премијера, и спикера парламента РС. 

             И то зашто? Зато што бране изворни Дејтон односно Устав БиХ.

             Али, када се видјело да је враг однио шалу, реакција је требало да буде као да је потјерница расписана за Вучићем, Вучевићем и Аном Брнабић. Рецимо: „Србија је још почетком грађанског рата у БиХ признала границу БиХ на Дрини. Руководства Србије су од Милошевића па на овамо по безброј пута понављала да поштују Дејтонску БиХ као и статус Републике Српске у њој. Уколико Бошњаци наставе да прогоне њено демократски изабрано руководство, Србија ће реаговати отпризнавањем БиХ и признањем Српске, односно Федерације, као међународно признатих страна на преговорима у Дејтону“. 

             Истина, Србија је протестним шетњама била ухваћена у раскораку, али свесрпски одлучан одговор на ову националну увреду и понижење које су нам приредили инострани чиновници Марфи и Шмит, са судиницм Сеном и спољним покровитељима био би индикатор регоналних немира и нестабилности. А Брисел, напуштен од САД, изнутра подијељен, са мегаломанском амбицијом да усред економске кризе, створи заједничку армију ЕУ и да наоружава Зеленског у безнадежном рату против Русије, није спреман да гаси нове  пожаре у балканском дворишту. 

             Неко рече да Шмит није рјешење него дио проблема, а могли бисмо додати да је можда понајприје шанса да се дефинише статус Републике Српске - у БиХ, или ван ње.

             Треба коначно ставити тачку на бескрајну и бесмислену расправу о томе ко брани а ко руши Дејтонски споразум и анексе, као да не постоји документ потписан и гарантован у Паризу ’95.

             Или су сви неписмени да га прочитају? 

             (Tрибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)