У Пекингу су схватили главно - да Кина више не може избећи судар са САД
КИНЕСКА ФОРМУЛА ЗА ОЛУЈУ КОJА ДОЛАЗИ: ДОБРА КОМБИНАЦИЈА ДРЖАВНЕ КОНТРОЛЕ И ПРИВАТНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ
* У Кини су неколико последњих година трајали спорови: да ли је могуће избећи конфронтацију са Сједињеним Државама и њиховим савезницима вођењем неке врсте меке и ненаметљиве политике? Данас је већ свима јасно да ту ништа не зависи од мирног или немирног понашања Кине
* Кинези су свесни да милитаризована привреда неће ухватити много мишева. Указују да Запад збија своје редове помоћу притиска и принуде, да ради на разбијању производних ланаца и потчињавању свог становништва либералној идеологији. А одговор на то треба да буду - отвореност и иницијатива приватног и државног бизниса
* Кини су била потребна отворена тржишта и планетарно тржишно окружење. Кинеска држава је само помагала својој огромној производној цватућој башти. На ту формулу се, у основи, и своде главни резултати законодавног маратона који се управо завршио у Пекингу
___________________________________________________________
Аутор: Дмитриј КОСИРЕВ
ЗАВРШЕТАК пролећног заседања кинеског парламента послао је земљи и свету неколико јасних сигнала, од којих је главни да је Пекинг свестан да је цео свет, а пре свега Кина, ушао у период „велике олује”.
Такође: да Кина кроз њу не сме само да некако прође, већ да треба да стигне у нову луку - у нову еру - са вијорећим победничким заставама.
Свекинески парламент је заправо почео да ствара правни оквир за мобилизацију привреде и друштва за предстојеће изазове.
Са самим изазовима је сада све јасно.
У Кини су неколико последњих година трајали спорови: да ли је могуће избећи конфронтацију са Сједињеним Државама и њиховим савезницима вођењем неке врсте меке и ненаметљиве политике?
Данас је већ свима у Пекингу јасно да ту ништа не зависи од мирног или немирног понашања Кине.
Јасно им је и да је највећи део света у овој конфронтацији на страни Кине (а и Русије) јер олује не доприносе ничијем просперитету.
За Кину је сада питање како треба да изгледа њена нова мобилизација.
Формула је: правилна комбинација државне контроле и приватне иницијативе.
У успостављању равнотеже између раста и безбедности. И уконсензусу јавности око тога.
У Кини су свесни да милитаризована привреда неће ухватити много мишева.
Указују да Запад збија своје редове помоћу притиска и принуде, да ради на разбијању производних ланаца и потчињавању свог становништва либералној идеологији. А одговор на то треба да буду - отвореност и иницијатива приватног и државног бизниса.
Зашто ће баш овај пут доносити више користи, сведочи и амерички лист Foreign Affairs који је помно анализирао однос снага између САД и Кини на плану технолошког лидерства. А утврдио је: полупроводници – у тој области САД имају шансу да успоре кинеску економију, а у роботици – такву шансу више немају.
И тако редом.
Са главном поентом: убрзано технолошко заостајање Сједињених Држава проузроковано је системском грешком чији корени сежу у 1970-те и 1980-те.
Тада је била модерна идеја да се доминација Запада може афирмисати по шеми: „наш мозак - њихове руке“. То је подразумевало да се развијени свет специјализује за интелектуалне производе, а свет у развоју да по технолошким шемама и лиценцама по њима прави јефтине производе.
Притом је Запад покушавао да монополизује још један релативно интелектуални производ – продају, маркетинг.
Све се то заиста догодило. Али, данас се испоставља да се лабораторије не осећају добро у изолацији од фабрика. Иновације се брже рађају када се људи и идеје моментално крећу „кроз ограду“ (између лабораторије и фабрике), када се те две карике споје.
Кина и многе друге земље почеле су да се управо на томе уздижу.
А да би производња функционисала, Кини су била потребна отворена тржишта и планетарно тржишно окружење.
Кинеска држава је само помагала тој огромној цватућој башти.
На ову формулу се, у основи, и своде главни резултати законодавног маратона који се управо завршио у Пекингу.
