Колико Србија сарађује са НАТО, ако је заиста војно неутрална – толико мора и са ОДКБ

ЗАЈЕДНО НАСТУПИЛИ НА КОНФЕРЕНЦИЈИ „УНИТАРИЗАЦИЈА И ИСЛАМИЗАЦИЈА БиХ – УЗРОК НОВЕ КРИЗЕ“

За време српско-руске-војне вежбе "Словенски штит 2021" систем "Панцир-С"

у Србији први пут гађао ракетама и оборио дрон

* Запад је подржао готово сваки покрет који је ишао против српског народа. У резултату смо добили раздробљен српски етнички простор са циљем да се Срби елиминишу као „реметилачки фактор“ или „мали Руси“, како би се успоставила контрола над Балканом и да се Балкан кооптира у циљеве НАТО

* Бошњачке странке имају циљеве који се у значајној мери поклапају са циљевима НАТО

* Ентитети у БиХ су они једини поуздан облик заштите колективних права народа. А кроз заштиту колективних права, могућа је и заштита грађанских права. Обрнуто не важи!

* Очување мира је могуће тако што се нећемо уплитати у савезе. Са НАТО можемо сарађивати. Али, управо због равнотеже, треба да сарађујемо са ОДКБ.   Није равнотежа ствари да нећемо у НАТО и бићемо неутрални. Равнотежа је: ако сарађујемо са НАТО, онда морамо изравнати вагу сарадњом са другом страном, као што је ОДКБ. Иако ОДКБ није равнотежа за НАТО и немају тај циљ и сврху

__________________________________________________________

       Петко РАШЕВИЋ (Безбједносни форум)       

       Митар КОВАЧ (Евроазијски безбедносни форум)

       ДА БИ се разумео однос БиХ и НАТО треба разумети њихову појединачну природу и видети њихова главна обележја.

       БиХ је настала као начин да се заврши рат, али начин што ближи западним интересима. Екстремно је сложена творевина која нема пандан у светској политичкој историји. То јој не олакшава опстанак. Чује се да је експеримент, па чак и привремено решење и то отвара питање да ли она треба да послужи неким сврхама пре него се уђе у нове фазе.

       На унутрашњи живот БиХ, спољни утицај је лош, па чак и зао. Обележен је бошњачком жељом да доминирају над друга два народа на начин на који је то за њих неприхватљиво. Уз то, газе се и људски и божији закони, ако је то потребно за остварење циљева бошњачких политичких елита, на основу циљева и подршке Запада.

Кадар са исте вежбе

       У односу НАТО и БиХ, НАТО је субјекат, а БиХ је објекат.

       Алијанса је постала политичко-војни савез. У међународном праву, актери могу бити само државе, па је један овакав савез за њега невидљив. То добро дође за покриће државама чланицама. Оне кажу да нису нешто чиниле оне, већ „тамо неки (савез)“, иако је све рађено уз њихово управљање и за њихов интерес.

       НАТО је дошао у ту фазу да представља ударну песницу САД у остваривању њихових империјалних замисли широм света.      Недовољно се наглашава да је тај савез почео да се меша у питања приватизација, људских права и сличне ствари у које не треба да се меша ако је само оно за шта се јавно декларише.

       Према БиХ су се односили искључиво са становишта својих интереса, а према Србима – а тај однос се од деведесетих мора гледати као однос према целом народу, а не само у РС – водили су медијску харангу и сатанизацију да се Срби прикажу као раса нижег реда која нема равноправно место са другим народима на овом простору, а нарочито у европским оквирима.

Петко Рашевић

       У таквим околностима, Срби су из Хрватске готово нестали и од конститутивног народа су постали национална мањина над којом је Хрватска урадила све што је хтела, без да јој је ико то замерио или оспорио.

       У Црној Гори, Срби су обесправљени, постали су грађани другог реда, којима је одузето право на језик и веру, не могу се запослити у државних установама и слично томе. Само 2,4 одсто ради у државним органима, а ако то није дискриминација, шта јесте?

       У РС се тежи, за сада политички обрисати српски народ, а шта би уследило - не мора се ни говорити, а у Србији траје покушај одвајања Косова и Метохије од државе упркос свим правним оквирима који то не могу оправдати.

       Војнички однос је био природна реакција теоријских поставки према овом простору.

       НАТО је водио три оружана рата 1994-95. у Крајини, 1995. у РС и 1999. у СРЈ.

Митар Ковач

       У међувремену је супротној страни давао логистичку, материјалну, обавештајну и сваку другу војничку помоћ и подршку, као и економску и политичку.

       У разби-распаду, Запад је подржао готово сваки покрет који је ишао против српског народа. У резултату смо добили раздробљен српски етнички простор са циљем да се Срби елиминишу као „реметилачки фактор“ или „мали Руси“, како би се успоставила контрола над Балканом и да се Балкан кооптира у циљеве НАТО.

       За НАТО, Срби ремете циљеве и на овом простору и шире, те као такви треба да буду елиминисани на овај или онај начин, а у најмању руку да буду елиминисани као политички чинилац на овом простору.

       Циљ НАТО је да увуче простор у своје редове и елиминише сваки отпор за даљи продор ка Истоку. Да би се то остварило, мора се што више елиминисати утицај Кине и Русије.

       Бошњачке странке имају циљеве који се у значајној мери поклапају са циљевима НАТО, а пре свега у првом кораку увлачења БиХ у НАТО. То се проводи преко флоскуле о грађанској БиХ која би као таква могла да напредује. Међутим, концепт унитаризације је наметање воље једног народа другима.

       Треба рећи да се хрватски народ сврстао на страну чланства НАТО јер сматра да ће се тако приближити матичној Хрвтаској.

       Дакле, имамо две супротстављене стране, а ако се негира воља српског народа и РС - то заиста може да доведе до распада БиХ.

       Наметање иде дотле да се српски народ посматра као уљез на овом простору и да као такав нема права које природно имају домаћини.

       Практично се враћамо на полазишта која су пре 26 година довела до рата.

       Аргументација која се чује „за“ улазак у НАТО је да ћемо тако постићи политичку стабилност и „ући у ред друштава са пожељним и нормалним односима“ и да ће то да доведе до просперитета БиХ, те да је то питање „цивилизацијског припадања“, јер наводно, од 1054. је ово простор који припада западној цивилизацијској опцији и шта друго радити него тако.

       Против те аргументације је цео низ аргумената.

       Прва ствар је да ако хоћемо да уђемо у неки савез морамо да видимо који је степен претње према БиХ.

       Црна Гора нема потенцијал да буде претња чак и кад би хтела. Хрватска и Србија су потписнце Дејтона и имају међународну обавезу да чувају БиХ, а не да је нападају. Оне никада нису показале да имају другачији циљ и намеру према БиХ.

       Друго, српски народ не жели да буде увучен у нечије игре и постизање циљева других на свој рачун. То није у нашој традицији и не желимо такав однос ни са ким.

       Имамо брутална искуства из Другог светског рата када су одавде војске Бошњака и Хрвата стигле чак до Стаљинграда, у оних два милиона, од шест милиона Хитлерових војника Источног фронта. Ето и ту начина да видимо односе.

       У походу на Совјетски савез, трећину снага под Хитлером је чинила здружена Европа, а сада се то „гура у страну“ јер је прилично непријатно за европску цивилизацију и културу.

       Само није учествовао српски народ!

       Даље, учлањење је ризик да постанемо део коалиције која ће сутра бити уотребљена против Русије и Кине ради интереса САД и делимично Велике Британије и Немачке.

       Шта је пут решења за излазак из оваквих односа и улазак у легално стање које има перспективу да буде стабилно?

       Пре свега, морали би се очувати ентитети у БиХ јер су они једини поуздан облик заштите колективних права народа. А кроз заштиту колективних права, могућа је и заштита грађанских права. Обрнуто не важи!

       Ако имате државу у којој владају потпуне грађанске слободе то не значи да ћете моћи да остварите све оно што народ осећа као колективитет и има потребу за тим.

       Даље, једини пут је равноправност народа, што значи да бошњачко руководство мора да се одрекне амбиције да доминира.

       Очување мира је могуће тако што се нећемо уплитати у савезе.

       Са НАТО можемо сарађивати. Али, управо због равнотеже, треба да сарађујемо са ОДКБ.   Није равнотежа ствари да нећемо у НАТО и бићемо неутрални. Равнотежа је: ако сарађујемо са НАТО, онда морамо изравнати вагу сарадњом са другом страном, као што је ОДКБ. Иако ОДКБ није равнотежа за НАТО и немају тај циљ и сврху.

       Даље, РС не сме даље да прихвата наметнута решења!

       А, да бисмо побројано остварили - морамо се вратити изворном Дејтону!