Хоће ли студенти економије кроз 30 година учити да је глобализацију убио вирус корона?

ЧАК И АКО ЕПИДЕМИЈА БУДЕ БРЗО СУЗБИЈЕНА - ЕКОНОМСКЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ БИЋЕ ОГРОМНЕ

* COVID-19  jе већ створио планетарне проблеме. Засад у виду панике на шпекулативним тржиштима акција која је довела да промена у курсевима валута и пада цена енергената. У проблемима је и туризам. А средњорочни и проблеми на дужу стазу могу бити знатно озбиљнији

* Неки експерти процењују да ће Кини, да би повратила ниво производње пре епидемије, бити потребно најмање годину и по или две. Али, то само под условом да се знатан део њених купаца не окрене другим произвођачима у другим земљама

* Ствари се компликују јер Кина више није најопаснији `извозник` вируса већ Јужна Кореја и Јапан, а у тим земљама се производе компоненте без којих компјутерску индустрију чека сурова криза

* Нарастаће економски изолационизми и јачати политичке снаге које траже и реиндустријализацију својих земаља. На све ће се надодати и радикална промена односа према миграцијама. Можда ће доћи и до озбиљне рецесије

___________________________________________________________________

        Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

        КРИЗА изазвана епидемијом вируса корона вероватно ће бити купирана наредних месеци. међутим, њене дугорочне економске и политичке последице биће огромне.

        Хајде да претпоставимо да ће се све у свету – или безмало све – развијати по оптимистичком сценарију. Да ће над COVID-19 ускоро бити успостављена контрола и да ће потом бити искорењен. Као што је почетком 2000-их елиминисан SARS. И да ће свет већ крајем маја постати опет безбедан за путовања, а технолошки капацитети поново прорадити пуном снагом.

        Такође: да ће паника на берзама престати и да ће банке избећи „слободно падање“ попут оног из 2007-2008-ме. Да се потражња за робом и услугама неће претворити у пробушени балон. Све у свему, да ће се поткрај 2020-те економски раст у САД и Кини обновити и да ће оне и остале „повући за собом“.

        И при оваквом развоју ситуације неминовно ће расти цене енергената. Рачунарске машине ће трошити 2040-те онолико електроенергије колико данас цео свет троши за све.

        Кроз годину и по појавиће се и вакцина против COVID-19 или коктел противвирусних препарата који ће ефикасно деловати против короне, па се свет против ње – чак и ако постане сезонска – може борити и успешније од обичног грипа.

        По оптимистичким прогнозама, ситуација ће се постепено нормализовати. Али, да ли ће све бити као досад? Неће ли ипак и ова траума изменити односе у светској економији и међународним односима?

        COVID-19 jе већ створио планетарне проблеме. Засад у виду панике на шпекулативним тржиштима акција која је довела да промена у курсевима валута и пада цена енергената. У проблемима је и туризам.

        Средњорочни и проблеми на дужу стазу могу бити знатно озбиљнији.

        Кина, која је светска „фабрика ствари“, привремено је затворила огроман број фабрика. Чак су сателити већ регистровали смањење загађености ваздуха над целом Кином.

        Неки експерти процењују да ће Кини, да би повратила ниво производње пре епидемије, бити потребно најмање годину и по или две. Али, то само под условом да се знатан део њених купаца не окрене другим произвођачима у другим земљама.

        „Невидљива рука“ глобалног тржишта сконцентрисала је огромне производне капацитете у Југоисточној Азији. То је транснационалним корпорацијама обезбеђивало екстрапрофите, али тај економски модел сада пуца по шавовима иако епидемија COVID-19 још није изазвала претерано озбиљну кризу.

        Ствари се компликују јер Кина више није најопаснији `извозник` вируса већ Јужна Кореја и Јапан, а у тим земљама се производе компоненте без којих компјутерску индустрију чека сурова криза. Јер, корејске компаније Samsung и SK Hynix дају светском тржишту око 63% меморијских модула за компјутере и остало. А њихова производња са 92-94 одсто зависи од производње полиамира и флуоррезистера јапанских корпорација Fuji, JSR и TOK Semiconductor.

        Овакво стање ствари може присилити друге земље да започну своју производњу и чипова и модула, а кад епидемија прође – нико неће хтети да је гаси.

        COVID-19 је већ оголио слабе тачке глобалне логистике. Зато ће се фабрике пребацивати ближе потрошачима. Сигурност испорука постаће – макар и на неко време – важнија од цене.

        То ће подстаћи реиндустријализацију у земљама које су за њу способне, а то ће опет ојачати политичке снаге које је траже.

        Неким глобалним корпорацијама прете дужничке спирале.

        Велике банке ће се наћи пред дилемом:  финансирати ренационализацију индустрије, слабећи тиме и сопствену контролу над светском економијом, или се суочити са силом државне принуде...

        Ако политичка воља влада буде тврда – а на власт ће неизбежно долазити лидери-изолационисти – банке и фондови мораће да им се покоре. А још ће државе – да би саме преживеле – морати да их и принудно реформишу.

        На све ово ће се надодати и радикална промена односа према миграцијама.

        Можда ће доћи и до озбиљне рецесије.

        У том случају ће студенте економије кроз 30 година питати: шта је током 2020-те и 2021-ве убило глобализацију?

        Одговор за пролазну оцену биће: „COVID-19“.