У Јужној Кореји постоји специфичан затвор кроз који је 2.000 људи прошло – добровољно
ДОЛАЗЕ ОНИ КОЈИ БЕЖЕ ОД СТРЕСА И ЖЕЛЕ ДА ПРЕОСМИСЛЕ ЖИВОТ И ПЛАЋАЈУ ПО 75 ДОЛАРА НА ДАН
* Плаћају да се нађу у ћелији без мобилног телефона и могућности комуницирања са другим људима. У плавој затвореничкој `униформи`, са простирком за јогу, прибором за кување чаја, оловком и нотесом. Ћелије имају мали сто, тоалет и лавабо. У њима се спава на поду, а храна се добија кроз отвор на вратима
* Кроз тај затвор – који и јесте и није затвор – прошла је и 28-годишња Пак Хе Ри, 28-годишњи стартап-менаџер. Она своје побуде описује овако: „Била сам непрекидно заузета. Тај затвор ми је дао слободу. У ћелији од пет квадратних метара. Да сам водила рачуна само о послу и каријери – нисам смела долазити овамо, али сам одлучила да направим паузу, да на себе погледам са стране – да бих побољшала властити живот“
* Необичну јужнокорејску установу – која има необичан назив „Затвор у мени“, а налази се 58 километара од Сеула - основао је бивши тужилац Квон Јон Соку. Идеја му је `синула` када је схватио да сам ради по 100 сати недељно
__________________________________________________________________________________
ЗА ВЕЋИНУ људи је затвор место које не желе ни себи ни драгим људима. И место о чијем напуштању одлучују други, а не ти – ако ти се `посрећи` да тамо допаднеш.
Међутим, за све већи број грађана Јужне Кореје постоји затвор који је нешто друго – место где се могу сакрити, где могу наћи прибежиште, опустити се и одморити од јурњаве и напетости савременог градског живота.
Зато у Јужној Кореји већ неколико година успешно функционише необична установа под именом „Затвор у мени“.
Бави се отпремањем у својеврсни затвор оних који то сами и добровољно изаберу. А шаље их у затвор који то и јесте и није, а налази се на периферији Хончхон који је удаљен 58 километара од Сеула. У њему је од 2013. до данас `боравило` преко 2.000 оних који су то изабрали.
Зграда `затвора` у Хончхону
Реч је о људима који плаћају да се нађу у ћелији без мобилног телефона и могућности комуницирања са другим људима. У плавој затвореничкој `униформи`, са простирком за јогу, прибором за кување чаја, оловком и нотесом.
Ћелије имају мали сто, тоалет и лавабо. У њима се спава на поду. Огледала никаквих нема.
Нема ни разговора. Дозвољавају се само часови медитације и групни тренинзи.
Кроз тај затвор – који и јесте и није затвор – прошла је и 28-годишња Пак Хе Ри, 28-годишњи стартап-менаџер.
Платила је 150 долара за два у њему проведена дана, а своје побуде је описала овако:
„Била сам непрекидно заузета. Тај затвор ми је дао слободу. У ћелији од пет квадратних метара. Да сам водила рачуна само о послу и каријери – нисам смела долазити овамо, али сам одлучила да направим паузу, да на себе погледам са стране – да бих побољшала властити живот“.
Има доста оних који се не одлучују одмах на „самицу“ и на два дана у затвору. Почињу са једним, тврдећи да прво желе да `пробају`.
Добровољни затвореници првог дана `затвора` на менију имају за ручак кувани батат (слатки кромпир) и коктел на бази банане, а за доручак – кашу од пиринча.
Необичну јужнокорејску установу основао је бивши тужилац Квон Јон Соку. Идеја му је `синула` када је схватио да сам ради по 100 сати недељно.
„Тада је себи рекао да не би било лоше да у самици проведе једну недељу – да се одмори. Био је уверен да ће се осећати боље. Од тога је све кренуло“ – сведочи његова супруга Но Џи Јанг која је и суоснивач „установе“.
Обоје сматрају, иначе, да је она исувише топла и чиста у поређењу са правим затворима.
Сматрају да њихови затвореници-клијенти проводе премало времена у `затвору` да би се ослободили стреса. Јер, није довољно што су по цео дан у закључаној ћелији и што храну – као у правим затворима – добијају кроз отвор на вратима.
Већина `затвореника` је задовољна. Типичан одговор на питање – зашто, гласи овако:
„Ослободио сам се сталне нервне напетости и `наразговарао` са самим собом. То није прави затвор. То је место где ћу се поново вратити“.
