Ротшилди би да преко Макрона укључе Путинову Русију у „широку Европу“

НА ЗАПАДУ ГРОЗНИЧАВО ТРАЖЕ ОДГОВОРЕ НА ДВА „ВЕЧИТА РУСКА ПИТАЊА“ – КО ЈЕ КРИВ И ШТА ДА СЕ РАДИ?

* Из више разлога, Русија је – и царска и совјетска – била је идеална да буде проглашена за улогу кривца. Кроз историју су против тог „кривца“ предузимане мере различитог нивоа агресивности: од британских санкција из 16-ог века, до директних војних инвазија у веку двадесетом. А у наше данашње време је Русија, ево, опет проглашена за узрок свих проблема – од подривања међународног права до хакерских напада на западну демократију

* „Колективни Запад“ је чак одахнуо са олакшањем јер је поново добио `нормалног непријатеља` уместо вештачки надуваваних опасности попут `блискоисточног тероризма` или Северне Кореје.  Али, шта радити након што се Русија вратила на место главног непријатеља? Већ су на Русију обрушене санкције и дипломатски притисак, а најусијаније главе су предлагале и примену силе. Међутим, ситуација се мења

* Симптоматично је да је француски председник Емануел МАКРОН већ изговорио: „Ми у ЕУ желимо да Европа има стратешку и одбрамбену аутономију и да европску архитектуру безбедности у широком смислу поставимо тако да узмемо у обзир и неопходност преиспитивања својих односа са Русијом“

* Макрон има интересантну биографију. Поводом ње се може поставити у неку руку филозофско питање: може ли се бити бивши банкар Ротшилда? Тешко да високорангирани сарадници Ротшилда никада не могу бити бивши јер не постоје ни бивши сарадници тајних служби... Однос према Русији ће се, очито, постепено мењати. То је сад већ питање времена и исправности потеза које буде вукла Москва

___________________________________________________________________________

         Пише: Иван ДАНИЛОВ, аутор блога Crimson Alter

         СВА западна стратегија је сада детерминисана потрагом на два питања која су се досад сматрала „ексклузивно руским“: које крив и шта да се ради?

          И, постало је јасно: ако не буде нађен кривац за све проблеме – не само прошле, него и будуће – потпуно је нејасно како унети слогу унутар разнобојне банде бивших империја које чине језгро „колективног Запада“?

         Из више разлога, Русија је – и царска и совјетска – била је идеална да буде проглашена за улогу кривца.

         Кроз историју су против тог „кривца“ предузимане мере различитог нивоа агресивности: од британских санкција из 16-ог века, до директних војних инвазија у веку двадесетом. А у наше данашње време је Русија, ево, опет проглашена за узрок свих проблема – од подривања међународног права до хакерских напада на западну демократију.

         „Колективни Запад“ је, у неком смислу, одахнуо са олакшањем јер је поново добио `нормалног непријатеља` уместо вештачки надуваваних опасности попут `блискоисточног тероризма` или Северне Кореје.

         Али, шта радити након што се Русија вратила на место главног непријатеља?

         Већ су на Русију обрушене санкције и дипломатски притисак, а најусијаније главе су предлагале и примену силе. Међутим, ситуација се мења.

         Симптоматично је да француски председник Емануел Макрон – када говори о потреби да Запад редефинише односе са Русијом – користи аргументацију која је сумњиво слична оној коју користе израелске дипломате. А она је у овоме: то је постало неопходно ради прагматичног поимања реалности.

         Макрон је потом изговорио и ово:

         „Ми у ЕУ желимо да Европа има стратешку и одбрамбену аутономију и да европску архитектуру безбедности у широком смислу поставимо тако да узмемо у обзир и неопходност преиспитивања својих односа са Русијом“.

         Макрон говори о „широкој Европи“ која укључује и Русију, а то је идеја која је јеретичка са тачке гледишта трансатлантске  солидарности са США. А и из угла традиционално русофобских позиција европског политичког естаблишмента.

         Погрешно би било отписати позицију француског председника, односно – багателисати је као позицију шефа државе која нема чак ни пуни суверенитета.

Са Давидом Ротшилдом

         Макрон има интересантну биографију. Поводом ње се може поставити у неку руку филозофско питање: може ли се бити бивши банкар Ротшилда?

         Питање се може поставити и овако: није ближе истини да високорангирани сарадници Ротшилда никада не могу бити бивши – као што не постоје бивши сарадници тајних служби?

         Актуелни председник Француске ушао је у политику директно из банке Ротшилда, а банкарски бизнис на више нивоа не трпи произвољно баратање речима и неозбиљан однос према ризицима од којих зависи опстанак.

         Однос према Русији ће се, очито, постепено мењати. То је сад већ питање времена и исправности потеза које буде вукла Москва.

         Код нас често говоре да се односи са Западом могу побољшати само преко уступака. Међутим, то је лаж.

.        Са Западом у целини, а и сапојединачним земљама које га чине, може се имати односе само по рецепту који је огласио Бењамин Нетањаху:

         „Слаби се расипају, њих убијају и бришу из историј. Јаки преживљавају... Јаке уважавају, савезништва се праве са јакима, па и војне алијансе се праве само са јакима“.

         Ова логика важи у случају сваке земље, а у случају Русије је двоструко исправна.

         Колико год изгледало парадоксално, за Русију је јачање своје војне силе (са њеним одговорним коришћењем) једини начин да има добре односе са својим западним опонентима.

         На сву срећу, и државни врх Русије се држи те тактике.