Украјина понавља грешке Трећег Рајха и припрема се да постане руска „колонија“

А УКРАЈИНСКИ НЕОНАЦИСТИ, КОЈИ МОГУ УЗЕТИ ВЛАСТ ОД ПОРОШЕНКА,

САЊАЈУ О ДРЖАВИ ДО ДОНА

Покушавају да споје Хитлеровску Немачку и Америку

• Већ је јасно шта ће на крају бити са Украјином. То ће бити према Русији лојална, слаба, сиромашна, контролисана територија којом управљају менаџери постављени од стране Кремља
• Становништво Украјине може само себе да окриви што ће до тога доћи. Јер, није требало убијати житеље Донбаса, није требало допустити да се опет роди „интегрални национализам“ Бандере и Донцова, није требало спаљивати људе у Одеси, није требало хушкати колеге, суседе, земљаке и пријављивати их Служби безбедности Украјине, није требало организовати на Криму блокаду хране, воде и електричне енергије. Много шта није требало чинити
• Тек сада су „национално свесни“ Украјинци почели да схватају како им је подвалио Владимир Путин када је помиловао Надежду Савченко. Неће ме изненадити ако „национално свесни“ сада сањају да врате својеглави и неадекватни поклон назад, у руску тамницу, зато што је она иза решетака у Русији била веома корисна Украјини. А на слободи, у Украјини, после издржавања казне у РФ, показало се да је веома корисна донбаским републикама - Доњецкој и Луганској - и Русији
• За разлику од украјинских несрећника, фирер Трећег Рајха макар је Немачку избавио од срамних услова Версајског споразума, изашао на крај са незапосленошћу, обновио армију, обезбедио нечувени раст привреде. Наравно, скандалозно је изгубио. А у Украјини, чак ни због производње, економије и тржишта рада нико није забринут, зато до самозаборава понављају готово све грешке хитлеровског Рајха
• Хитлер је развластио Рајхстаг. Мислим да таква епизода у одређеној варијацији чека и Украјину. Она ће се десити готово пред финалом. Део глумаца ће се променити, поставити наглавачке. Масовна сцена неће имати куд - сцена је ограђена, режисер никога неће пустити кући док не одигра до краја

Пише: Дмитриј ДЗИГОВБРОДСКИ

        У ПОСЛЕДЊЕ време тужно је анализирати нестајање мајданске Украјине.

        Економија, производња, војни потенцијал - све то, само је декорација. Крај представе је јасан, у питању су само варијације финала, колико ће глумаца моћи да изађе да се поклони гледаоцима, све остало су детаљи. У зависности од ситуације - мењаће се инструменти, али су обриси сижеа означени.

        У суштини, губитак мајданске Јединствене Украјине десио се онда када су на политичку сцену изашли Порошенко, Јацењук, Турчинов, Аваков, Парубиј, не нарочито паметни, препредени, са логиком и жељама обичног украјинског лопуже-олигарха.

        Стога је Кремљ тако спокојно и мирног осмеха признао легитимном функцију председника Порошенка. Петар Алексејевич је - похлепан, ограничен, поводљив, осетљив на увреде, поседник са салаша, типичан украјински сељанин-„простак“, плитких жеља, плитких емоција и плитких способности.

        За искусне аналитичаре из специјалних служби не представља проблем да процене психолошки профил таквог човека и да прогнозирају његове потенцијалне поступке. Најважније је што нико од украјинских глумаца из првих редова није способан да учи.

Украјинска светла будућност

        САД су прецениле своје штићенике, односно, минимална је шанса да ће они прескочити границу сценарија, да и не говоримо о обичним „национално свесним“ патриотама, такозваним „просечним“ Украјинцима.

        На пример, тек сада су „национално свесни“ Украјинци почели да схватају како им је подвалио Владимир Путин када је помиловао Надежду Савченко. Неће ме изненадити ако „национално свесни“ сада сањају да врате својеглави и неадекватни поклон назад, у руску тамницу, зато што је она иза решетака у Русији била веома корисна Украјини. А на слободи, у Украјини, после издржавања казне у РФ, показало се да је веома корисна донбаским републикама - Доњецкој и Луганској - и Русији.

        Као што видите, глумац је исти - али када је доспео у руке искусног режисера његова улога се игра у потпуно другачијим бојама.

        Посебно ћу истаћи оно што је комично: када су отпуштали Савченко из затвора није било мање гласно, али је било много тужније запомагање разних „руских патриота“ и „руских националиста“ који су још једном галамили о издаји Владимира Путина, а сада стидљиво ћуте и настоје да не помињу своју реакцију.

        По томе веома личе на „национално свесне“ украјинске патриоте, а ни једни ни други нису државничког ума. И са једнима и са другима је невероватно лако манипулисати и веома су лабилне психе. Ни једни ни други не умеју да процене политичке потезе чак ни за један месец, да и не говоримо о озбиљнијим хоризонтима прогнозирања.

        Кремљ, који „патриоти“ са обе стране руско-украјинске границе сложно проклињу, обликује реалност - и политичку и социјалну. А „патриоти“, што „национално свесни“, што „руски“ - трчкарају као ошурене кокошке без главе и стварају потребне масовне призоре. При том, они то чине бесплатно и ватрено.

        Чак и ако украјинске глумце из првог реда неуљудно одгурну са грубих дасака сцене глумци-нацисти - Јарош, или Билецки -финале се свакако неће променити.

        Украјински нацисти толико самоуверено „кроје“ према инструкцији основне грешке и политичко-социјалне недостатке Трећег Рајха као да им је у руке доспео редак примерак књиге Адолфа Хитлера „Тевтонске шиповане грабуље. Како све изгубити због самоуверености, фанатизма и неукости“.

        За разлику од украјинских несрећника, фирер Трећег Рајха макар је Немачку избавио од срамних услова Версајског споразума, изашао на крај са незапосленошћу, обновио армију, обезбедио нечувени раст привреде. Наравно, скандалозно је изгубио.

Армија која није у стању ни да са Донбасом изађе на крај

        А у Украјини, чак ни због производње, економије и тржишта рада нико није забринут, зато до самозаборава понављају готово све грешке хитлеровског Рајха.

        С једне стране, некако не може да се поверује да су тај исти Јарош и Билецки тоталне будале. Према сведочењу многих људи, ти глумци читају књиге и то из историје Немачке.

        Али, с друге стране, они су ограничени декорацијама, масовним сценама и суфлерима. Ако се људима двадесет четири сата, седам дана у недељи преко „1+1“, „ICTV“, „5. канала“ и других олигархијских мегафона сугерише да су свиње, онда ће након годину дана сви масовно загроктати, а још за годину постројени у колону кренути да петопарцима копају жир у боровој шуми. Зашто у боровој? Зато што је то Украјина. Тамо је увек све тако.

        Глумци Билецки и Јарош толико често су изводили јавне генералне пробе монолога „Заузећемо Кубан и скакати на рушевинама Кремља. Украјина од Сана (река која се улива у Вислу између Кракова и Варшаве, део њеног тока чини границу између Украјине и Пољске) до Дона“ да ће имати довољно позоришног умећа за варијације напада одреда „Исламске миротворне бригаде“ под командом Шамила Басајева и Хатаба на територију Дагестана. Сви добро знају како се то завршило по „независну“ Ичкерију.

        А сада док повремено гледам како „цивилни“ корпус „Азова“ заједно са „Десним сектором“ и другим нешто мањим удружењима „активиста Мајдана“ на јуриш заузимају судове и обласне администрације, упадају на седнице и саветовања, скандирају претеће пароле поред државних установа - присећам се рада Вилијама Ширера.

        „У сали берлинског позоришта Крола одржано је 23. марта заседање парламента. Разматран је акт о додељивању ванредних овлашћења, који је имао званичан назив „Закон о уклањању тешког положаја народа и државе“.

        У пет кратких параграфа предвиђено је изузимање законодавних функција, укључујући контролу потрошње буџета Рајха, ратификацију споразума са другим државама и уношење амандмана у устав, из јурисдикције парламента и њихово преношење на кабинет министара Рајха на период од четири године. Сем тога, актом је одређено да законе које доноси кабинет припрема канцелар и да они могу да „одступају од устава“.

        Пролазе до сале испунили су јуришници у мрким кошуљама; лица тих људи прекривена ожиљцима од разбојништва говорила су да никакве самосталности од стране народних изабраника они неће трпети.

Ови ће бити покорни као Хитлеров Рајхстаг

        „Влада ће - обећао је Хитлер - користити та овлашћења само у случају неопходног доношења животно важних одлука. То не угрожава постојање Рајхстага. Положај и права председника остају неприкосновени… Аутономија федералних земаља биће очувана. Права цркве неће бити окрњена, њени односи са државом неће се променити. Број случајева у којима ће бити потребна примена овог закона - ограничен је“.

        Ватрени лидер нациста овога пута држао се мирно, готово скромно, и у том тренутку - тренутку настајања Трећег рајха - чак ни чланови опозиције нису у потпуности имали представу колико вреде његова обећања. Са улице је допирала дрека јуришника: „Дај закон, а не смрт“.

        За предлог закона је гласао 441 посланик, против 84 (сви социјал-демократе). Нацистички посланици поскакали су са места и испунили салу дивљачким крицима. Затим су запевали песму Хорста Весела, која је касније, после „Немачка изнад свега“, постала друга национална химна „Заставе високо! Збијте редове! Одлучним кораком иду јуришници…“ Ето, тако је убијена парламентарна демократија у Немачкој“.

        Мислим да таква епизода у одређеној варијацији чека и Украјину. Она ће се десити готово пред финалом. Део глумаца ће се променити, поставити наглавачке. Масовна сцена неће имати куд - сцена је ограђена, режисер никога неће пустити кући док не одигра до краја.

        Већ је јасно шта ће на крају бити са Украјином. То ће бити према Русији лојална, слаба, сиромашна, контролисана територија којом управљају менаџери постављени од стране Кремља.

        Становништво Украјине може само себе да окриви због тога - није требало убијати житеље Донбаса, није требало допустити да се опет роди „интегрални национализам“ Бандере и Донцова, није требало спаљивати људе у Одеси, није требало хушкати колеге, суседе, земљаке и пријављивати их Служби безбедности Украјине, није требало организовати на Криму блокаду хране, воде и електричне енергије. Много шта није требало чинити.

        А „национално свесни“ украјински патриоти сада могу и главом да ударају о зид, али ништа неће моћи да ураде - једноставно, немају људе на власти који имају потребан ниво размишљања. Наравно, ни изван власти нема таквих људи.

        Како су показали последњи догађаји, Украјина је ментално остала у далекој прошлости - у 30-им-40-им годинама XX века. Катастрофално се одвојила од читавог цивилизованог света.

        Постоје велике државе којих и нема тако много у свету - тамо настају режисери. Између тих држава истовремено се одвија и узајамно деловање и конфронтација. А постоје и друге територије - оне постављају само масовне сцене и такве глумце - ефемерне, као што су украјински политичари, идеолози и „посредници“.

        „Али, редослед поступака промишљен је, И неминован крај пута…“ (Хамлет)

        Превела Ксенија Трајковић