НИЈЕ АПРИЛИЛИ: траже Републику Војводину у Савезној Републици Србији

АМЕРИКАНЦИ И НЕМЦИ БИ УЧЕСНИКЕ СЛИЧНОГ СКУПА

ПОХАПСИЛИ И ОТПРЕМИЛИ НА ДУГЕ РОБИЈЕ

Ђорде Суботић и Живан Берисављевић на најави скупа

• Најрадикалнији на тзв. четвртој војвођанској конвенцији био је бивши покрајински комунистички функционер Живан Берисављевић. Он је, поред осталог, оценио да ће одлагање решавања „војвођанског питања“ неизбежно довести до његовог заоштравања, чак и интернационализације
• У Декларацију је као фуснота ушао став Савеза војвођанских Мађара (СВМ) да та странка није за републику Војводину, већ за Војводину као аутономну покрајину Србије, са законодавном, извршном, делимичном судском влашћу, изворним приходима и имовином
• Демократски савез Хрвата у Војводини отказао је учешће на конвенцији због „изборне кампање и коалиционог споразума са Демократском странком“

        ЈЕСУ се окупили 1. априла, али им ни намере ни потези нису нимало - првоаприлски!

        Као што су и најавили, учесници тзв. Четврте војвођанске конвенције лаке руке су изгласали своју аутопортрет-декларацију о потреби формирања „Савезне Републике Србије“. Са две савезне републике - Војводином и Србијом.

        Да ли зато што се са понечим нису слагали, или зато што су били свесни да би Американци ли Немци учеснике сличног скупа похапсили и отпремили на дуге робије, тек - извесне ограде и резерве су имали представници неких политичких странака и невладиних организација.

        Нико, међутим, није оспорио „потребу“ мењања постојећег Устава Србије који је проглашен препреком да Војводина добије „широку аутономију“. Фактички: држава са правом на отцепљење.

        Декларација је прошла иако су поједини учесници тражили су да се  њоме не инсистира на „републици Војводини“, него на „најширој аутономији“ у Србији. Било је и оних који су наглашавали да још не могу да определе своју „коначну позицију“, мада су показали да су за мењање постојећег уставног статуса покрајине.

        Пали су и предлози да се распише референдум на коме би се „грађани Војводине изјаснили о томе какав статус Војводине желе“.

        Према очекивањима, најрадикалнији је био бивши покрајински комунистички функционер и копредседник Организационог одбора Војвођанске конвенције Живан Берисављевић. Он је, поред осталог, оценио да ће одлагање решавања „војвођанског питања“ неизбежно довести до његовог заоштравања, чак и интернационализације.

        Да га неко неупућен не би погрешно разумео, указао је да је „војвођанско питање“ једно од најотворенијих нерешених питања у Србији, након што је Црна Гора постала независна држава, а Косово се отцепило од Србије. Узевши себи, као прави комуниста, право да говори у име свих Срба у покрајини, изговорио је: да се српски народ у Војводини никада није мирио с тим да Војводина у заједници са Србијом треба да изгуби властити политички субјективитет и да буде третирана као ратни плен и унутрашња колонија Србије.

        Наравно, на „конвецнији“ га нико није приупитао: а када је то Војводина имала „властити политички субјективитет“ који је могла да изгуби прикључивањем краљевини Србији на крају Првог светског рата. Зато су многи са одобравањем саслужали овај његов закључак: „Војводина и Србија треба да буду два статусно равноправна ентитета, две републике у саставу Савезне Републике Србије“.

        Да комунисти не могу да оману против интереса свог народа, потврдио је и Титов народни херој Петар Матић-Дуле, који је оценио да је проблем односа Србије и Војводине коначно потребно решити и поручио да су све дилеме из 1918. године, из доба уједињења, актуелне и данас.

        Дакле, Живан и Дуле овако. Насупрот њима, у Декларацију је као фуснота ушао став Савеза војвођанских Мађара (СВМ) да та странка није за републику Војводину, већ за Војводину као аутономну покрајину Србије, са законодавном, извршном, делимиццном судском влашћу, изворним приходима и имовином.

          Председник СВМ Иштван Пастор рекао је на скупу да треба узети у обзир данашњу реалност и чињеницу да је садашњи Устав Србије био део договора Демократске странке, Демократске странке Србије и Српске радикалне странке, који је предвидео суштинску аутономију за Косово, али не и суштинску аутономију за Војводину.

        „Мислим да није реално очекивати измене устава, али на њима морамо инсистирати средствима парламентарне демократије“, казао је Пастор и оценио да је предуслов за просперитет Војводине то да Србија буде све нормалнија држава.

        Пастор је већи „Србин“ од Берисављевића, Матића и њима сличних зато што је суптилнији политичар који добро зна да за његов народ није паметно да тражи превише и нереално...     

        Индикативно је такође да је бивши министар пољопривреде Драган Веселинов опет за „Војводину републику“ и да је и он био међу онима који су тражили референдум.

        Демократски савез Хрвата у Војводини отказао је учешће на конвенцији због „изборне кампање и коалиционог споразума са Демократском странком“.