Брукс: Кина ће још деценијама бити пре економска него војна сила

МНОГИ СУ УВЕРЕНИ ДА НИЈЕ ПИТАЊЕ ДА ЛИ ЋЕ КИНА ПОСТАТИ СУПЕРСИЛА, ВЕЋ - КАДА (КРАЈ)

• Вашингтон је успео да очува своје војно лидерство у свету без нарочитих трошкова захваљујући војним базама, које се налазе на територији савезничких земаља и због помоћи савезника у развоју напредног наоружања
• У прошлости, већина супротстављених суперсила - Немачка, Јапан, Совјетски Савез - била је јача у војном, а не у економском смислу. Кина ће, пак, још деценијама бити пре свега економска, а не војна сила. То је добро, јер војна претња светском поретку обично брзо доводи до веома непријатних резултата. Али, истовремено то значи да ће Кина деловати економским методама - и стога Америка мора реаговати мудро
• Кинези желе мале или чак козметичке измене у постојећем светском поретку - такве акције би подизале углед Пекинга, не претећи притом самим темељима и принципима постојећег система у свету. Вашингтон би требало да се односи према таквим стварима са разумевањем - то ће од Кине направити део система по ниској цени. У супротном, САД би могле испровоцирати Кину на акције које могу запретити садашњем светском поретку у целини
• Стратегија обуздавања треба да смањи кинеску способност да делује на тзв. „први ланац острва“ који се састоји од Јапана, Филипина и Тајвана. Пентагон за то може користити исте те методе - мини и противбродске ракете - које Кина користи да врши притисак на америчку флоту свом приобаљу
• Америка задржава своју доминантну војну супериорност, али економски почиње да заостаје - искушење употребе силе као одговор на ову или ону потенцијалну претњу ће само наставити да расте, а истовремено повећаваће се цена грешака. Шта год говорили кандидати у својим предизборним говорима, никаква нарочита глобална опасност не прети данас Америци. Али, нема ни гаранција, да ће неодговорна политика следећег председника јефтино коштати земљу

Пише: Стивен БРУКС, доцент на Дартмутском колеџу, приватном истраживачком универзитету, једном од најстаријих америчким универзитета

 

        ЈОШ један проблем Кине је то што САД имају превише савезника широм света да би тек тако одустале од своје превласти.

        На списку америчких савезника су најмоћније економије света -то у великој мери смањује трошкове Сједињених Држава за одржавање статуса суперсиле.

        Током 90-их буџет за одбрану САД износио је око 3% америчког БДП; у наредној деценији, због ратова у Ираку и Авганистану, буџет је повећан на 5% БДП-а. Данас су трошкови одбране пали - поново износе око 3% БДП-а.

        Вашингтон је успео да очува своје војно лидерство у свету без нарочитих трошкова захваљујући војним базама, које се налазе на територији савезничких земаља и због помоћи савезника у развоју напредног наоружања. Једини прави савезник Кине је Северна Кореја; а овај савезник често не вреди новца, који се троши на њега.

        С обзиром на све ове проблеме и очигледну неспремност Кине да их решава, будућност међународног система више зависи од тога да ли ће САД наставити да подржавају оно што ми називамо „дубоким укључивањем“ - глобалну стратегију коју су САД следиле у последњих 70 година.

        Зато: ако се не деси нека бизарна промена расположења, која ће довести до потпуног одбацивања глобалне улоге Америке, онда Вашингтон може у наредних неколико деценија без нарочитог напора сачувати своје основне војне инструменте, своје савезе и споразуме, који штите стабилност у кључним регионима, подржавати глобалну економију и истовремено обезбедити сарадњу у вези транснационалних проблема.

        Предности ове глобалне стратегије су дискутабилне, посебно у светлу последњих спољнополитичких проблема. Неуспеси попут инвазије на Ирак показују како је тешко променити унутрашњу политику друге државе силом оружја. Али, гола сила као превенција од неповољних исхода, значи понекад више него остваривање својих циљева - и у том смислу Вашингтон је деловао много успешније, него што се чини већини Американаца.

        За државу, задовољну својим положајем, статус лидера међународног система је значајан, зато што омогућава обуздавање и одвраћање конкурента; даљи раст њеног утицаја није толико важан.

        Главни задатак САД у претходним деценијама је био да предупреде глобалну дестабилизацију - и Америка је то остварила. Сада нам не прете проблеми уобичајени у минулој епохи: дестабилизација важних региона у вези са претњом националној безбедности; дотрајали савези који не могу да обуздају нове конкуренте; узајамна милитаризација; трка у наоружању између суперсила и поделе на ривалске економске и војне блокове.

        Ако би се Вашингтон заиста оградио од света, сви ови проблеми би се вратили, доносећи са собом много очигледније глобалне претње. Па чак и у том случају, ако се ове претње не би обистиниле, Америци би и даље било много теже да им се супротстави - узимајући у обзир општу дестабилизацију светског поретка.

        Да, данас се Сједињене Државе суочавају са тешкоћама у изградњи коалиције за решавање међународних проблема; али ако Америка постане добровољни затвореник, задубљен у своје послове, о чему све више говоре не само политичари, већ и обични Американци, проблеми ће се само погоршати.

        Након распада Совјетског Савеза, снага САД је увек ишла руку под руку са могућношћу да саме себе повреде (што се и десило у Ираку). Али, економско слабљење Америке има и своје плусеве - амерички лидери су приморани да се фокусирају на главне задатке глобалне стратегије и мање да се мешају у периферне конфликте. Управо овом логиком је била условљена спољна политика Барака Обаме. Ипак, доминација САД у војним питањима и слабљење економије ће тестирати снагу Американаца - на најмање четири начина.

        Први: искушење да терају савезнике САД да делују искључиво у америчким интересима. Савезници Сједињених Држава у великој мери зависе од Вашингтона; захтевати обострану љубазност - на пример, одобравање дискутабилног политичког деловања САД, одустајање од одлука или уступака у билателарним споразумима неповољних за Американце - чини се врло логичним.

        Сетите се речи Доналда Трампа - он тврди, да Сједињене Државе константно склапају споразуме са другим државама (укључујући и савезничке) на своју штету и обећава да ће поново научити Америку да побеђује. Али, савремени светски поредак почива на прећутном договору: играчи не конкуришу једни другима на војном плану, учествују у сложеној мрежи споразума и играју по општим правилима, у замену за извесност да Америка, која је доминантна у војном смислу, неће почети да врши притисак на њих.

        Да, наравно, Вашингтон понекад врши притисак на савезнике; то су радили многи председници - укључујући Кенедија, Регана, Буша-млађег и Обаму. Али, ако САД почну сувише често да приморавају савезнике да поступају у њиховом интересу, Америка ризикује подривање како постојећег светског поретка, тако и своју водећу улогу у њему.

        Друга опасност: растуће искушење да се оштро одреагује на покушаје других земаља (нпр. Кине) да искористе своју економску моћ у међународној арени. У прошлости, већина супротстављених суперсила - Немачка, Јапан, Совјетски Савез - била је јача у војном, а не у економском смислу. Кина ће, пак, још деценијама бити пре свега економска, а не војна сила. То је добро, јер војна претња светском поретку обично брзо доводи до веома непријатних резултата. Али, истовремено то значи да ће Кина деловати економским методама - и стога Америка мора реаговати мудро.

        Генерално, Кинези желе мале или чак козметичке измене у постојећем светском поретку - такве акције би подизале углед Пекинга, не претећи притом самим темељима и принципима постојећег система у свету. Вашингтон би требало да се односе према таквим стварима са разумевањем - то ће од Кине направити део система по ниској цени. У супротном, САД би могле испровоцирати Кину на акције које могу запретити садашњем светском поретку у целини.

        Недавни скандал у вези Азијске банке инфраструктурних инвестиција (АБИИ) - добар је пример како се не треба понашати.

        Током 2013. године Кина је предложила оснивање АБИИ, надајући се истовременом повећању свог статуса и инвестирању у азијску инфраструктуру. Иако су се услови кредитирања испоставили мање конструктивним, него што би требало, АБИИ ће тешко нанети озбиљну штету структури глобалне економије или некако наштетити региону.

        Трећа опасност: вечно искушење моћи. САД могу да интервенишу у конфликтима који не утичу на њихове националне интересе (или растегнути схватање „националних интереса“ толико, да овај израз изгуби свако значење). Ово искушење прати суперсиле још од времена интензивне борбе са конкурентима - у ери Хладног рата Американци су се заглибили у Вијетнаму, а СССР - у Авганистану.

        Данас САД немају равноправног противника, што значи да је искушење још јаче. Обама га је на сваки начин избегавао - председника често критикују због чињенице да је фразу „Не правите глупости“ претворио у стратешку максиму.

        Међутим, у оним случајевима када су те глупости угрожавале саму способност САД да задрже своје глобално присуство, Обамина идеја није била тако лоша. Он, међутим, није додао важан закључак - „Не скидај очи са циља“. А последњих 70 година циљ САД је подршка стабилности у кључним регионима планете и очување светског економског система.

        Последња ствар коју Вашингтон треба да избегава је непотребна агресија и војна претња, чак и ако су у питању национални интереси.

        На пример, Кина све агресивније делује на америчкој периферији. Да, способности Пекинга за блокирање снаге противника у великој мери повећавају ризик америчкој авијацији и морнаричкој (не подводној) флоти на границама Кине. Али одговор, који Вашингтон треба да упути на повећање одбрамбене способности Пекинга, зависи од тога који стратешки циљ Америка жели да постигне.

        Поновити ситуацију апсолутне слободе војних акција, коју су САД уживале током 90-тих година, биће веома тешко јер ће сваки покушај у том правцу само повећати вероватноћу будућих сукоба.

        Али, ако су циљеви Вашингтона скромнији - подршка регионалним савезницима и очување економског и институционалног поретка, који иде у прилог САД - онда се они могу постићи мањим напорима.

        Развијајући сопствене стратегије за блокирање снага противника, Сједињене Државе могу обуздати агресивне акције Кине и заштитити своје савезнике и поред растуће војне моћи Пекинга. За разлику од често оспораване доктрине „ваздух-море“ (Air Sea Battle), које се САД држе у Тихом океану, оваква стратегија не предвиђа непосредни удар на кинеску територију у случају сукоба.

        Стратегија обуздавања треба да смањи кинеску способност да делује на тзв. „први ланац острва“ који се састоји од Јапана, Филипина и Тајвана. Пентагон за то може користити исте те методе - мини и противбродске ракете - које Кина користи да врши притисак на америчку флоту свом приобаљу. Такав приступ би могао натерати Пекинг да се такмичи са Сједињеним Државама у оним областима у којима је Кина очигледно слаба - на пример, у области подводног ратовања.

        Ова стратегија произлази из чињенице да чак и ако Кинезима успе да одбију флоту и авијацију САД од своје обале, Пекинг у случају рата не би могао да искористи први ланац острва као одскочну даску. У овом случају, кинеске приобалне воде ће постати ничије море, где ниједна од страна у сукобу неће моћи да користи површинске бродове и авијацију.

        Да, таква ситуација би се озбиљно разликовала од оне на коју смо навикли током 90-их - тада Кина једноставно није имала могућности да затвори Америци приступ свом небу и приобалним водама. Али. Треба погледати ширу слику: није изненађујуће што је Кина, улажући десетине милијарди долара у одбрану, успела да се ослободи од своје главне слабости - рањивости, коју Државе, ако би се нашле на месту Кинеза, никако не би претрпеле.

        Стратегија блокирања ће помоћи у решавању дугорочних проблема, али никако не помаже да се одговори на актуелне акције Кине - КНР сада гради војне базе на вештачким острвима у Јужном Кинеском мору. Лак начин да се реши овај проблем не постоји, али Вашингтон не би требало да агресивно реагује на ове потезе Пекинга - оштрина може постати разлог за конфликт.

        На крају крајева, та мала, слабо заштићена острва не утичу много на укупан однос снага - у случају рата, практично је немогуће организовати њихову одбрану. Може се десити да у таквом случају Кина нашкоди сама себи.

        Прошле године су Филипини - прва острва, веома погодан за успостављање база - после 24 година паузе дозволили Американцима да распореде трупе на њиховој територији. Сада Сједињене Државе преговарају о распоређивању стратешких бомбардера у Аустралији.

        За сада је Обамина администрација као одговор на поморске претензије Кине одлучила да заштити слободу пловидбе. Али, Сједињене Државе, лидер модерног светског поретка, у арсеналу имају много различитих инструмената.

        Да би пребациле терет ескалације на Кину, Сједињене Државе могу започети - или још боље, замолити савезнике - да пошаљу у регион полузваничне „истраживачке експедиције“, самим тим присиљавајући Кинезе да први крену у ескалацију.

        Осим тога, на страни Вашингтона је међународно право. Кина се све чешће позива да изнесе своје територијалне претензије на разматрање пред међународни суд - ако Пекинг настави да се одупире, могу уследити санкције и остале дипломатске казне.

        А ако Кина покуша да искористи спорну територију у своју економску корист, Вашингтон може да предложи употребу пропорционалне казне - оне, коју су Американци успешно предложили да се дода у арсенал СТО. Међународни арбитражни суд у Хагу може прогласити профит, који Кина остварује, незаконитим акцијама и увести пропорционалне царине на кинески извоз; после тога, кад територијалне претензије успешно буду размотрене на суду, добијена средства могу бити расподељена међу странама.

        Без обзира на стратегију коју Америка буде изабрала, главни циљ не треба да буду сама вештачка острва па чак ни решавање територијалних спорова, већ оне претње које утичу на светски поредак. Наравно, Кина, по речима политиколога Томаса Кристенсена, може да „угрози, чак и сада док заостаје“, али главна ствар овде је - слобода маневара, коју Америци даје њена лидерска позиција.

        Американци морају да користе благодети свог одбрамбеног положаја: као што искрено указују стручњаци, Кини ће бити веома тешко да промени постојећи status quo.

        Упркос успону Кине, једина суперсила је засада безбедна - у најмању руку, ситуација је мирнија него што би се то могло чинити, имајући у виду свежу аналитику; изгледа да је главна претња најјачој сили на свету - унутар ње саме.

        Схвативши да се моћ Америке значајно смањила и да није онаква каква је била у у зениту, пре 20 година, Вашингтон може одреаговати превише оштро (свет је, на крају крајева, иритантан, и тешко је њиме управљати), или се сломити или затворити- овако или онако, одустати од мирног и конструктивног приступа, који је већ деценијама чинио велику стратегију САД.

        То ће бити грешка - смртоносна грешка. Велика стратегија се показала далеко успешнијом него што то многи мисле; њено главно достигнуће - миран и стабилан свет - данас се сматра нечим што се узима здраво за готово.

        Сигуран начин да се изазове приступ болног изолационизма -још је једна неуспешна авантура попут оне у Ираку. Ову катастрофу је Америка преживела без губитака свог положаја у свету - доказ је очувани статус суперсиле. Али то не значи да су политичарима дозвољене бесконачне грешке.

        Америка задржава своју доминантну војну супериорност, али економски почиње да заостаје - искушење употребе силе као одговор на ову или ону потенцијалну претњу ће само наставити да расте, а истовремено повећаваће се цена грешака. Шта год говорили кандидати у својим предизборним говорима, никаква нарочита глобална опасност не прети данас Америци. Али, нема ни гаранција, да ће неодговорна политика следећег председника јефтино коштати земљу.

        Превео: Срђан Ђорђевић