Већ се намеће питање: Хоће ли Кинези створити своју „светску владу“?

ОД 2010. ИНВЕСТИРАЛИ СУ 110 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА У АМЕРИЧКЕ НЕКРЕТНИНЕ

• Кинески инвеститори купују и хотеле и пословни простор, али то је свега 17 милијарди, што значи да купују углавном куће. Из неког разлога, нарочито у Калифорнији. Овај процес ће се убрзати до 2020. године када се очекују инвестиције до 218 милијарди долара, а онда ће крива ка врху ићи још оштрије
• Сједињене Државе такође купују Кину - покретности и непокретности, али су прошле године први пут кинеске инвестиције у САД премашиле америчке у Кини
• Чак 200 хиљада америчких радних места отворено је само захваљујући кинеским улагањима у некретнине, посебно у комерцијалне
• Постоји све већа међузависност између прве и друге светске силе, што, наравно, чини основу геополитичке стратегије Кине и приморава Америку на опрез. САД су на самом врху листе земаља чији економски опстанак делимично зависи од Кине. А неким земљама, посебно у Азији, опстанак готово у потпуности зависи од Кинеза
• Извештај добротворне (и не само добротворне) организације Oxfam показује да 62 најбогатије особе располажу данас толиким средствима, као половина светске популације - 3,5 милијарди људи. Од та 62 човека - половина је - из САД. Али, онда долази 8 особа из Кине, и 3 - из Хонг Конга, који је генерално исто Кина. А онда - 17 господара света из Европе и остали. Да ли ово значи да ће Кина или Кинези створити своју „светску закулису“ или ће се просто улити у постојеће структуре?

Пише: Дмитриј КОСИРЈЕВ, политички коментатор „Русије данас“

        ДРЖАВЉАНИ Кине инвестирали су 110 милијарди долара у америчке некретнине између 2010. и 2015. године.

        Та улагања значајна су пре свега зато што су Кинези у Сједињеним Државама по овом показатељу избили на прво место. Следе Канађани, Индијци, Мексиканци и Британци. А све ово је добра прилика да се размисли о томе како, заправо, изгледају геополитичке промене у нашем свету, то јест, како изгледа листа „ко је ко“.

        Прво мали, али лепи детаљи - лепи за оне којима се не свиђа доминација (тј. „лидерство“) Американаца у свим и свакаквим сферама.

        „Просечна“ кућа у САД кошта 256.000 долара. Кинески купац бира „просечну“ кућу за 831.800 долара.

        Овај и други детаљи о томе како Кинези купују Америку садржани су у извештају који је припремила међународна финансијска фирма Rosen Consulting Group у сарадњи са истраживачком Азијском заједницом САД.

        Генерално, кинески инвеститори купују такође и хотеле и пословни простор, али то је свега 17 милијарди за описани период, што значи да купују углавном куће. Из неког разлога, нарочито у Калифорнији. У сваком случају, овај процес, према извештају, ће се убрзати до 2020. године, када се очекују инвестиције до 218 милијарди долара, а онда ће крива ка врху ићи још оштрије.

        Напомена: Сједињене Државе такође купују Кину - покретности и непокретности, али су прошле године први пут кинеске инвестиције у САД премашиле америчке у Кини.

        Обратите пажњу на тон кинеских медија, који извештавају о овим дешавањима. Нема одушевљења, нема огорчења. Бизнис, и ништа лично.

        А погледајте, како кинески притисак доживљавају различите групе америчке јавности.

        Непотребно је наводити речи Доналда Трампа, председничког кандидата, који константно боцка Кинезе зато што „пију крв“ америчкој економији.

        Ту је и текст у Washington Post-у о томе да је Кинезима мало што су Мејн лишили хиљаде радних места, него још купују (извозе, да једноставно поједу) највећи део познатих мејнских јастога.

        Они, наравно, јастоге плаћају, то јест - дају грађанима Мејна прилику да зараде. Али, Американци се држе као да су и после продаје њихови јастози! А продају се још Кинезима!

        Ово је класичан пример економског национализма, на који се ослања Трамп. Када у земљу улази новац, то је, наравно, веома корисно. Али, када неку историјску зграду, хотел или компанију купује опет неки историјски потомак Цин Шихуана - тада се појављују емоције неекономског карактера.

        Питање је: шта је јаче - емоције или очигледна корист, и како ће се Сједињене Државе, као политички систем, као цивилизација, понашати у овој ситуацији.

        Исти извештај садржи веома интересантан податак - 200 хиљада америчких радних места отворено је само захваљујући кинеским улагањима у некретнине, посебно у комерцијалне. Трамп сигурно зна ово (то је његова сфера пословања), али такве чињенице  -нису за предизборну кампању.

        Постоји и друга врста инвестиција, која има индиректну везу са некретнинама. Познато је да је америчка државна каса преко очију дужна Кини, која купује обвезнице САД. Мање је познато да је Кина такође и највећи на свету власник осталих америчких обвезница, типа хипотекарних, оних, које издају новонастале полудржавне финансијске компаније као што су Fannie Mae and Freddie Mac. Оне и њима сличне данас су Кини дужне до 207,9 милијарди долара.

        Ти дугови су обезбеђени такође некретнинама. А то значи: ако те компаније не буду могле да плате дугове кинеским финансијерима - они могу затражити залог  - америчке некретнине.

        Fannie Mae and Freddie Mac - је типичан симбол, симбол финансијске кризе 2008. Године јер је спајањем овог пара и почела (она је банкротирала и онда купљена од стране државе). То јест, испоставља се да је Кина на тај начин извукла америчку економију из кризе, а сада је спашава од њеног повратка.

        У принципу, видимо све већу међузависност прве и друге светске силе, што, наравно, чини основу геополитичке стратегије Кине и приморава Америку на опрез. САД су на самом врху листе земаља чији економски опстанак делимично зависи од Кине. А неким земљама, посебно у Азији, опстанак готово у потпуности зависи од Кинеза.

        Али, национализам, понављам, у овој реалности постоји независно. И он има потпуно разумну основу. Ево једног примера: ко је данас тајни господар света?

        Сматра се да су то милијардери, шефови корпорација, „светска закулиса“ итд. Недавно се појавио извештај добротворне (и не само добротворне) организације Oxfam. Он каже да 62 најбогатије особе располажу данас толиким средствима, као половина светске популације - 3,5 милијарди људи.

        У овој рачуници много је тога интересантног. Укључујући и чињеницу да је од 1981. године број људи који живе у екстремном сиромаштву смањен на 650 милиона људи, пре свега захваљујући Кини и њеној политици. Много бројки говори и да је неједнакост у свету последњих година, а нарочито након кризе 2008. године, повећана.

        Али, вратимо се екипи од 62 човека. Да, половина њих је - из САД. Али, онда долази 8 особа из Кине, и 3 - из Хонг Конга, који је генерално исто Кина. А онда - 17 господара света из Европе и остали.

        Да ли то значи да ће Кина или Кинези створити своју „светску закулису“ и „владу из сенке“, или ће се просто улити у постојеће структуре?

        И последње. Ових дана, некако неприметно се навршила 50. годишњица Велике пролетерске културне револуције у Кини, са њеним ултралевим насиљем, општом хиперкомунистичком једнакошћу у сиромаштву и свему осталом. У самој Кини су овај датум практично игнорисали, у осталим земљама такође.

        Само 50 година после. Ето како се свет мења.

        Превео: Срђан Ђорђевић