Лукашенко би да сам изведе свој „мајдан“, да буде истовремено и Јанукович и Порошенко

„МЕКА БЕЛОРУСИЗАЦИЈА“ ПРЕМАШИЛА ДОЗВОЉЕНУ БРЗИНУ

И ПОЧЕЛА ДА ТРПИ НЕУСПЕХЕ

Александар Лукашенко

• Радницима Минске фабрике аутомобила (МАЗ) рекао и ово: „Нисам успео ни да дођем - а ви почињете да ми причате о Русији! Ма, освестите се! Ми смо већ 25 година независна држава! Ми нисмо део Русије!“
• Лукашенко се постепено нагиње у страну национализма и на тај начин рачуна да се концепцијски „преобује у ходу“. Да заношење на Запад не би било тако приметно - он се љуља на познатој белоруској „љуљашци“. Посматрачима од љуљања трепери пред очима и они не примећују да је сваки „замах“ у страну Запада све дужи, а у страну Русије - све краћи и краћи
• Ако премаши брзину - десиће се оно што се десило у Украјини. Тамо народ није издржао русофобско изругивање с њим и побунио се. За сада само у Донбасу, али и на осталој територији руске Украјине милиони људи чекају згодан моменат да униште бандеровску хунту, а тај моменат више није далеко
• До кијевског Мајдана - темпо „белорусизације“ строго је одржаван. Међутим, украјински догађаји довели су до погоршања односа Русије са Западом и Лукашенко је пренагљено извео закључак о слабљењу позиција Русије. Убрзана је „белорусизација“, почело је отворено прекрајање историје, борба са руским језиком, затварање очију пред русофобским акцијама и трагање за „пријатељством“ на Западу
• Будући да убрзавање „белорусизације“, прети сурвавањем у украјински сценарио и истовремено чини проблематичним даље добијање помоћи од Русије - Батко мора још негде да хитно тражи новац за спасавање „тржишног социјализма“

Пише: Ала БРОЊ

        НАСТУПИВШИ пред радницима Минске фабрике аутомобила (МАЗ), Александар Лукашенко, као и обично када не говори према раније написаном, рекао је много тога занимљивог. На пример: „Ви сте, вероватно, већ приметили да нас чак и наша браћа - како ви волите да кажете „братки“ - потискују из Русије… За мене је МАЗ линија испод које се не смемо спуштати. Мој први задатак за вас је - ниже не може! … Ја ћу ову фабрику сачувати, чак и ако будем морао да гулим и последњу кожу с вас…“ и тако даље.

        Веома занимљиве методе антикризног менаџмента.

        Шеф државе реаговао је нарочито емотивно на једну од реплика радника фабрике: „Нисам успео ни да дођем - а ви почињете да ми причате о Русији! Ма, освестите се! Ми смо већ 25 година независна држава! Ми нисмо део Русије!“

        На први поглед ништа ново није речено. Белорусија је заиста већ 25 година посебна држава и нико то не оспорава. Али, треба приметити да је фразу „Ми нисмо део Русије!“, уз то у љутитом тону, први председник те постсовјетске републике први пут изговорио.

        Очигледно је да 7. април 2016. треба означити као неку етапу у изградњи националне државе у Белорусији.

        Треба знати да се приликом формирања нове државе увек формира групација на власти и известан слој људи који је опслужују. Испоставља се да су сви ти људи лично, материјално заинтересовани за очување и учвршћивање свог положаја и да ради тога почињу да предузимају све могуће мере. Апсолутно је небитно шта ти људи мисле о ранијем јединству народа, о јединственој историји, заједничкој вери или идеологији.

        Можда су неки од владара новоформираних Белорусије и Украјине искрено жалили и жале због раздвајања руског народа. Међутим, кад би јединство народа они ставили изнад личног благостања и својих амбиција да владају, они не би дозволили распад земље, а ако би се то десило - покушали би да је споје и не би се држали функција и положаја.

Са радницима МАЗ-а

        Будући да се Белорусија већ готово две деценије „интегрише“ са Русијом и никако не може да се „синтегрише“, јасно је да овде владајућој „елити“ није потребна никаква интеграција. То значи да је реални циљ Лукашенка и његове клике даље раздвајање руског народа све до тачке са које нема повратака.

        Одмах после одвајања у Украјини су за стварање „Украјинаца“ од Руса применили најобичнију и очигледну методу - пропаганду мржње. Исто то урадили би у Белорусији, али су неке околности засметале.

        Према резултатима пописа из 1991., Белоруси се апсолутно нису осећали као не-Руси. У том моменту на белоруском су говорили само спикери телевизија и шачица која је себе називала „писцима“. Код нас нема паралелизма са украјинским „западенцима“ који би могли да предводе пропаганду мржње.

        Белорусија уопште није хтела да излази из састава СССР, а „независност“ се обрушила на њу као снег на главу.

        Прва влада „независне“ почела је борбу са руским језиком, утврдила симболику нацистичких колаборациониста и обукла милицију у униформе немачких полицајаца.

        Када је новоизабрани председник Лукашенко укинуо „мајсторство“ првих русофобских владара, његова популарност у народу значајно се повећала. Након тога земља се „закачила“ за руску помоћ и више уопште није желела да се „откачи“. Зато се за изградњу државе морао формирати довитљиви систем камуфлаже.

        Та метода може се условно назвати методом „лоше фотографије“. Постоји такав психолошки ефекат. Кад човек посматра фотографију нечега што је видео и познаје, он не види ту фотографију него своја сећања. Фотографија само активира његово сећање. Онај ко посматра фотографију нечега или некога непознатог види само оно што може да се уочи на фотографији. Ако је фотографија лоша и на њој је тешко нешто препознати биће потребна објашњења оних који су својим очима видели оно што је приказано на фотографији, под условом да тај исказ заслужује поверење.

        Такву „лошу фотографију“ представља одраз белоруске званичне пропаганде свега што је повезано са ранијим руским јединством. Пошто је Русија главни спонзор белоруског „економског чуда“ с њом се не сме свађати. Због тога је белоруска пропаганда на све начине величала све што је повезано са историјом СССР-а, са Руском империјом, заједничком православном вером, Великом Победом и са свим оним што нас је обједињавало у прошлости. Али, то је чињено прилично грубо, и оно што је основно, сам извор априори је непоуздан. Довољно је упоредити смеле релације белоруских државних медија о великим достигнућима „успешне Белорусије“ са реалним животом да се схвати да су то - лажљивци.

        Време пролази. Они који памте Руску империју одавно нису са нама. Они који памте СССР, такође не постају млађи. Они који су у време СССР-а били одрасли - већим делом су већ у пензији. Омладина није видела СССР. Односно, све је мање живих сведока времена руског јединства.

        Они који памте СССР деле се на два дела. Гледајући савремени живот, значајан део њих са топлином се сећа совјетског времена и жали због изгубљене јединствене земље. Мањи део старије генерације - бивши „шверцери“, дисиденти и сл. - имају лоша сећања на СССР.

        Просовјетски део старије генерације гледајући данас пропагандне хвалоспеве о СССР-у, види, као на оној фотографији, своја сећања и уопште не примећује аљкавост и импровизацију, ни чињеницу да им јелеј на душу сипају професионални лажљивци. Антисовјетски део јасно запажа такве моменте. Ипак, време стараца одлази.

        А омладина? Омладина нема сопствених сећања о прошлом јединству руског народа и приморана је да разабере нешто „на лошој фотографији“ белоруске државне пропаганде. Пошто се на „фотографији“ готово ништа не види, а извор очигледно не заслужује поверење, омладина је склона да поверује русофобским и антисовјетским митовима које шири „опозиција“, чији лидери добијају плату не само са Запада, него и у познатој установи.

        На крају, произлази да се Лукашенко свим силама бори за пријатељство са Русијом, а - ништа не успева. Извините, каже, руска браћо, чиним шта могу, али ништа не иде. Пропагандисти су, можда, лоши, али других нема! Омладина се све више инфицира русофобијом, што је јасно показао прошлогодишњи скандал са академицима у мајицама са „Потером“. А омладина је - сутрашњи дан Белорусије.

        А како наш борац са русофобијом намерава да задржи власт? Веома једноставно. Он се постепено нагиње у страну национализма и на тај начин рачуна да се концепцијски „преобује у ходу“. Сам себи мајдан. Јанукович и Порошенко у једном паковању, истовремено

        Да заношење нашег „друга“ на Запад не би било тако приметно он се љуља на познатој белоруској „љуљашци“. Посматрачима од љуљања трепери пред очима и они не примећују да је сваки „замах“ у страну Запада све дужи, а у страну Русије - све краћи и краћи.

        Сва та лукаво смишљена шема одлично функционише само у случају строгог одржавања константне брзине заношења. Ако се премаши брзина десиће се оно што се десило у Украјини. Тамо народ није издржао русофобско изругивање с њим и побунио се. За сада само у Донбасу, али и на осталој територији руске Украјине милиони људи чекају згодан моменат да униште бандеровску хунту, а тај моменат више није далеко.

        Ако нагињање Лукашенка на Запад буде сувише споро може се десити да за то не буде времена. Економија Белорусије може да се уруши, Русија може сувише да ојача, Запад - да ослаби. Ко зна шта ће се десити - свет се данас нагло мења.

        До украјинске кризе све је ишло по плану. Потребна брзина „белорусизације“ строго је одржавана. Међутим, украјински догађаји довели су до погоршања односа Русије са Западом и Лукашенко је пренагљено извео закључак о слабљењу позиција Русије. Убрзана је „белорусизација“, почело је отворено прекрајање историје, борба са руским језиком, затварање очију пред русофобским акцијама и трагање за „пријатељством“ на Западу.

        Будући да убрзавање „белорусизације“, прети сурвавањем у украјински сценарио и истовремено чини проблематичним даље добијање помоћи од Русије, Батко мора хитно још негде да тражи новац за спасавање „тржишног социјализма“. Трагање је показало да тако дарежљивих људи као у Русији више нигде нема. Кинески кредити пропраћени су са толиким бројем услова да не могу да се растопе у хрпи „тржишног социјализма“, а Запад за сада уопште не даје новац.

        Рекло би се неких пет милијарди годишње - права је ситница за Запад. Али, треба узети у обзир да Запад има такве „свете краве“, као што су демократија, либертаријанизам, права мањина и остала „толерастија“. И колико год желели западни политичари да напакосте Русији- они не могу да дају Белорусији кредите без испуњавања веома значајних услова за либерализацију економије. Испуњавање тих услова гарантовано доводи до ликвидације „тржишног социјализма“, до лавине незапослених, до формирања капитала независних од Лукашенка, који могу отићи на финансирање реалне опозиције и на крају довести до пада режима.

        „Мека белорусизација“, премашила је дозвољену брзину и почела да трпи неуспехе. Батко за сада покушава да реши проблем са „мало крви“ - продужио је старосну границу за пензију и полако укида друге институције социјалне државе. Нагло поскупљење комуналних услуга није кренуло, морало се назад.

        Недостатак реалних „либералних“ реформи за сада се компензира израженим антируским исказима. Извлачи се из неприлика колико може. Видећемо шта ће бити даље. Можда се и извуче, вешт је човек.

        Превела Ксенија Трајковић