Французи дириговали делом оних којима се приписује „Сребреница“

ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА

КАРАЏИЋ ИЗ НАЈВАЖНИЈЕГ СВЕДОКА ТРИБУНАЛА - ДРАЖЕНА ЕРДЕМОВИЋА

- ИЗВУКАО ПОНЕШТО, АЛИ - ПРЕМАЛО (КРАЈ)

• Анализа форензичких извештаја стручњака тужилаштва Хашког трибунала који су 1996. и 1997. радили ексхумације у Пилици, потврдила је да су тамо пронађени посмртни остаци највише 137 особа. Разлика између те цифре и оне коју наводи Ердемовић није занемарљива. Зашто др Караџић није искористио прилику да проблематизује ту околност?
• Ердемовић је изјавио да је командант његове јединице, Милорад Пелемиш, био корумпиран и да је користио Десети диверзантски одред за лично богаћење. По Ердемовићу, „...у Бијељини су колале гласине да је Пелемиш примио не знам колико килограма злата које је било нађено у Сребреници, и да је то разлог зашто нас је послао да убијемо те цивиле“
• Из овога јасно провејава сугестија да је Десети диверзантски одред извршио злочин зато што је неко подмитио команданта, што значи да замисао није потекла кроз редован ланац командовања. Уосталом, зашто би Младић Пелемишу нудио материјални подстицај да са својом јединицом стреља заробљенике, када је једноставно могао да му то нареди?
• Караџић Ердемовићу поставља директно питање: „Да ли сте у њих пуцали са намером да уништите Муслимане у Босни као етничку групу, да их истребите као народ?“ Ердемовићев одговор је гласио: „Не, господине Караџићу“
• Ердемовић је потврдио да су неки припадници Десетог диверзантског касније били одведени од стране француске обавештајне службе у Заир, где су обављали разне задатке. Други припадници исте групе учествовали су неколико година касније у завери да се убије Слободан Милошевић
• Ово су све врло чудне и симптоматичне ствари. Да ли се Ердемовић, упркос Караџићевом релативно слабом унакрсном испитивању, ипак донекле распричао? 

Пише: Стефан Каргановић

        ЕРДЕМОВИЋ је рекао да су заробљеници били стрељани у групама од по десеторо, и да су били извођени из аутобуса и спровођени на стратиште које је одатле било удаљено између 100 и 200 метара.

        Ова потврда је врло важна из два разлога. Пре свега, то потврђује математички прорачун Жерминала Чивикова, да је за сваку групу од по десеторо заробљеника било на располагању само 2,5 минута да из аутобуса буду одведени на стратиште и пострељани, што је невероватно. Друго, то се директно коси са изјавама наводно „преживелих“ које је тужилаштво Суда БиХ извело да сведоче после објављивања Чивиковљеве књиге са очигледном намером да обесмисли његов разоран математички прорачун.

        Та два сведока тврдила су, један, да су заробљеници били  извођени у групама од по 25 и да је стрељање трајало до „касно после подне“, а други, да се радило о групама од по сто и да је процес трајао „до заласка сунца“. Ова последња варијанта је, очигледно, најповољнија за Тужилаштво зато што је убедљиво временски и количински најкомотнија да би се посао могао обавити у задатом року.

        На добро питање др Караџића, „Колико је времена требало групама од по пет или десет да сиђу из првог аутобуса?“, сведок Ердемовић невешто одговара: „Не знам, не могу да одговорим на то питање.“

        Штета је што др Караџић очигледно није био обавештен о различитом сведочењу волшебно „преживелих“ пред судом у Сарајеву, да би Ердемовића могао конфронтирати са њиховим исказима и затражити за записник Ердемовићев коментар.

        Караџић затим Ердемовићу поставља врло важно питање: које су димензије пољане где се стрељање одвијало. На то, Ердемовић одговара: „Не могу да се сетим величине тог подручја. Заиста ме то није занимало“.

        Можда није, али то јесу врло значајна питања. Ако знате колико вам треба времена да стрељате групе од по десет заробљеника, то вам даје основу да израчунате колико их је могло бити стрељано за четити или пет сати, колико Ердемовић тврди да су егзекуције трајале. Ако знате димензије простора где су се егзекуције одвијале, онда можете и да процените  колико је тела могло да стане на тој површини.

        Закључак је јасан: процена од 1000 до 1200, којом се већ више од десет година оперише, и која је већ уграђена у многе пресуде Хашког трибунала, није утемељена ни на чему. Ердемовић и Тужилаштво не  пружају никакав рационалан основ за ту процену.

        Али не само то. На основу анализе форензичких извештаја стручњака тужилаштва Хашког трибунала који су 1996. и 1997. радили ексхумације у Пилици, тамо су пронађени посмртни остаци највише 137 особа. Разлика између те цифре и оне коју наводи Ердемовић није занемарљива. Зашто др Караџић није искористио прилику да проблематизује ту околност?

        Поред тога, током унакрсног испитивања изашло је на видело и то да су се на војном пољопривредном добру „Брањево“, где су била извршена ова стрељања, неке масовне гробнице налазиле од раније (Транскрипт, с. 25387 - 25389). Запрепашћујуће је да је др Караџић пропустио да искористи налаз др Љубише Симића, изведен на основу увида у форензички материјал стручњака хашког Тужилаштва из 1996. -1997. године, да се међу ексхумираним људским остацима на том локалитету налази сразмерно велики број потпуно распаднутих лешева.

        Пошто је познато да процес распадања траје 4 до 5 година, ово је велики сигнал за аларм. Врло је мало вероватно да су ти огољени посмртни остаци могли припадати људима који су били стрељани само годину дана раније.

        Подједнако занимљив је и Ердемовићев исказ у вези са мотивом иза ових убијања. Оптужба је, подсетимо се, за геноцид. Геноцид је злочин намере да се циљна група истреби као таква, и мотив је зато кључна компонента у доказивању тог деликта.       

        Караџић поставља директно питање: „Да ли сте у њих пуцали са намером да уништите Муслимане у Босни као етничку групу, да их истребите као народ?“ Ердемовићев одговор је гласио: „Не, господине Караџићу“. Караџић је затим питао да ли је ико из Ердемовићеве јединице имао намеру да истреби Муслимане. На то Ердемовић одговара: „Господине Караџићу, ја се не сећам, али не верујем да смо тога дана расправљали о намерама да се истребе Муслимани. Нисмо о томе разговарали. Не сећам се да сам о томе причао са било киме из моје јединице“.

        У продужетку сведочења, Ердемовић је изјавио да је командант његове јединице, Милорад Пелемиш, био корумпиран и да је користио Десети диверзантски одред за лично богаћење. По Ердемовићу, „...у Бијељини су колале гласине да је Пелемиш примио не знам колико килограма злата које је било нађено у Сребреници, и да је то разлог зашто нас је послао да убијемо те цивиле“.

        Из овога јасно провејава сугестија да је Десети диверзантски одред извршио злочин зато што је неко подмитио команданта да своју јединицу употреби у ту сврху. Значи да замисао није потекла кроз редован ланац командовања. Зашто би Младић Пелемишу нудио материјални подстицај да са својом јединицом стреља заробљенике, када је једноставно могао да му то нареди?

        По Ердемовићу, Брана Гојковић, који је наводно непосредно командовао групом која је стрељала у Пилици, примио је наређење од неког „високог, корпулентног проседог потпуковника у униформи ВРС“. Пре свега, и то је једна од аномалија у Ердемовићевим ранијим исказима на коју је Чивиков скренуо пажњу, а на шта је Караџић пропустио да се осврне, испада да је Гојковић - који је био обичан војник - на извршењу једног тако важног задатка командовао Ердемовићу и Косу, који су били официри! Затим, чудно је да Ердемовић и даље тврди да не може да идентификује тог официра.

        Караџић је пропустио да сведока потсети да је сведочио у предмету Поповић и да је у том предмету веће у првостепеној  пресуди 2010. године закључило да је тај мистериозни потпуковник - Вујадин Поповић. Поред Поповића, на оптуженичкој клупи у истом предмету био је и Љубиша Беара, други кандидат за исту улогу. Зашто Караџић Ердемовићу није поставио питање да ли један од те двојице одговара опису потпуковника кога је 16. јула 1995. видео у Пилици, или је веће у том предмету извело погрешан закључак јер се ради о некој трећој особи?

        Најзад, неколико занимљивости из Ердемовићевог сведочења. Он је рекао да је 16. јула, после стрељања, међу припадницима стрељачког строја избила туча, и да је чак дошло до коришћења оружја у међусобном сукобу. Ердемовић је изјавио да је Станко Савановић (један од убица) извадио пиштољ и почео да пуца на њега и неке друге припаднике јединице. Међутим, и то је врло интересантно, Ердемовић тврди да се „не сећа“ шта је изазвало ову тучу. Тешко је веровати да би неко могао да припуца на вас, а да се ви не сећате повода. Караџић у унакрсном нагађа, а ту вероватно није далеко од истине, да је повод туче само могла бити расподела новца који је Пелемиш примио за извођење масакра.

        Још једна занимљивост, коју је Ердемовић потврдио, било је да су неки припадници Десетог диверзантског касније били одведени од стране француске обавештајне службе у Заир, где су обављали разне задатке. Други припадници исте групе учествовали су неколико година касније у завери да се убије Слободан Милошевић.

        Ово су све врло чудне и симптоматичне ствари. Да ли се Ердемовић, упркос Караџићевом релативно слабом унакрсном испитивању, ипак донекле распричао?