Први хибридни рат покренуле су САД против Кастра, а сада су и саме жртва хибридног ратовања

САДА НЕ ЗАПОЧИЊУ ХИБРИДНИ СУКОБ ДОК У ЗЕМЉИ ЖРТВИ НЕ СТВОРЕ МОЋНУ ПЕТУ КОЛОНУ

Кубански борци након заустављене инвазије у заливу Гвантанамо 1961.

• Ни на територији бивше Југославије, ни у Ираку, ни у Либији - авијација САД - заједно са копненим трупама и морнарицом - није могла успети без подршке издајника унутар земље. Без оних који себе издајницима, међутим, не сматрају, већ су искрено уверени да свом народу доносе мир, просперитет и „европске вредности“. Али, какву год иновацију да спроведете на бојном пољу - сутра се она појави код ваших противника
• Са тиме су се САД суочиле у Донбасу и Сирији, где је Русија имала своје тачке ослонца, своје групе за подршку. Зато су се распали дугогодишњи напори Вашингтона за разбијање ширег Блиског Истока и за везивање Русије сукобом са Украјином. Украјински режим, креиран након преврата фебруара 2014. године, показао се једноставно неспособним, а у Сирији је Башар Асад успео да се одупре и има добре шансе да спаси земљу
• Желећи да воде хибридне ратове против непријатеља способног само за слаб отпор - САД и њихови савезници су постали сами објекат хибридних операција, које су припремљене боље, биле прорачунате дугорочније и реализоване оштрије
• Сада, као и после катастрофе у Заливу свиња, у Вашингтону схватају: старе доказане шеме у новим условима не функционишу. И они ће тражити нове методе за борбу са Русијом. Не смемо се уљуљкати данашњим победама. То је трка без краја, у којој онај ко заостане - погине. Као што је пао Совјетски Савез

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        АМЕРИЧКИ председник Џон Кенеди одобрио је 4. априла 1961. године план операције за свргавање кубанске владе Фидела Кастра.

        Та операција против Кубе постала је фактички прва „пробна рука“ за америчке хибридне ратове који са годинама за Вашингтон постали основа међународних односа.

        Данас је немогуће тачно рећи са ким су све САД тренутно у стању хибридног рата.

        Кубанска операција се фундаментално разликовала од америчког ангажовања у Корејском рату 1950-1953. године, где су Американци имали мандат УН. И од Вијетнамског рата, који се распламсавао у истом периоду, а где су Сједињене Државе деловале на основу билатералних споразума са својим јужновијетнамским савезницима.

        За свргавање Кастрове владе CIA је формирала, наоружала и обучила, састављене од кубанских емиграната и плаћеника, четири пешадијска, један тенковски и један ваздушно-десантни батаљон и један артиљеријски дивизион. Њих је требало да подржавају пилоти-емигранти у авионима америчке авијације, на којима су ознаке биле уклоњене.

        Неки авиони носили су ознаке кубанске авијације - њих су покушали да представе као дезертере из кубанске војске.

        Међутим, пилоти-Кубанци, нису горели од жеље да лете у мисије и звали су такве летове самоубиством. Самим тим, у већини случајева авионима који су бомбардовали Кубу управљали су амерички држављани.

        Укупна бројност инвазионих трупа приближила се 2 хиљаде. Кубанска војска у том тренутку није имала да им супротстави ништа више од народне милиције наоружане застарелим наоружањем. Окупатори су се ослањали на подршку авијације и морнарице САД (ка обалама Кубе допловили су носачи авиона „Есекс“, „Боксер“ и „Шангри-ла“, са бродовљем за подршку, а бомбардерска авијација је дејствовала из база на Флориди).

        У принципу, снаге нису биле упоредиве. А најближе кубанске јединице, способне да се супротставе - налазиле су се 120 километара од места инвазије.

        Интензивне борбе су почеле 15. априла 1961. Године неуспешним покушајем авијације САД да уништи Ваздухопловне снаге Кубе. Већ 17. априла дошло је до искрцавања главних инвазионих снага у Заливу свиња. А два дана касније већина искрцаних емиграната и плаћеника је била заробљена.

        Вашингтон је ову операцију пажљиво припремао више од годину дана (започео је још за време председника Ајзенхауера). И то је, дефинитивно, био катастрофалан пораз, а САД су претрпеле огромну морално-политичку штету.

        Главни проблем је био у погрешном игрању на карту народног устанка против Кастра на Куби, који је требало да ескалира након искрцавања емиграната и плаћеника. Али, народ Кубе је, уместо да у интересу САД руши своју државу, организовао сафари на окупаторе.

        Сједињене Државе су научиле лекцију. Сада оне започињу хибридни сукоб само ако су апсолутно сигурне да на територији земље-жртве постоји снажна пета колона, спремна да се супротстави властима.

        Пета колона не мора да буде проамеричка. Она може бити проевропска, исламска, традиционалистичка или патриотска.

        Главно је да опозиција буде многобројна, организована и спремна да делује без обзира на законе, да иде на насилну конфронтацију са влашћу, да изазове крвопролиће, и да на основу тога оспори легитимитет законите власти.

Поставка у Музеју инвазије у Заливу свиња

        Методом покушаја и грешака, САД су дошле до решења које је лежало на површини. Да би се дошло на власт и она задржала, бајонети нису довољни - неопходно је имати упориште у друштву.

        Није обавезна подршка целог друштва, довољно је ослонити се на релативно мале, али социјално активне, пасионарне групе које ће наметнути свој поглед на будућност развоја своје државе.

        Од тада САД не губе бесмислено своје свиње у заливима. Оне их марљиво увећавају. Пре него што до обала злосрећне државе дође амерички носач авиона, она већ мора да буде разрована изнутра. Њена опозиција, будући апсолутно уверена у своје право да сруши „криминални режим“, доводи до поделе друштва или чак (у најбољем случају по САД) до грађанског рата.

        Вашингтону остаје само да подржи „страну која је у праву“. Да је обучи и наоружа, обезбеди политичку и дипломатску подршку, добије међународни мандат за посредовање у мировном процесу, а онда само „умири“ земљу, тако да у њој не остане камен на камену.

        Ни на територији бивше Југославије, ни у Ираку, ни у Либији - авијација САД - заједно са копненим трупама и морнарицом - није могла успети без подршке издајника унутар земље. Без оних који себе издајницима, међутим, не сматрају, већ су искрено уверени да свом народу доносе мир, просперитет и „европске вредности“.

        Али какву год иновацију да спроведете на бојном пољу, сутра ће се она појавити код вашег противника. Хибридни рат је мешавина политике, дипломатије, економије, финансија, информационих технологија, и тек у последњој инстанци класичних војних акција, и то правило овде важи у потпуности.

        Ако нисте у стању да константно будете један корак испред непријатеља и да реализујете стратешке иновације, онда ће одмах сутра те исте технологије, само усавршене, бити усмерене против вас.

        Са таквом ситуацијом САД су се суочиле у Донбасу и Сирији, где је Русија имала своје тачке ослонца, своје групе за подршку. Као резултат тога, дугогодишњи напори Вашингтона за разбијање ширег Блиског Истока и за везивање Русије сукобом са Украјином, распали су се. Украјински режим, креиран након преврата фебруара 2014. године, испоставио се једноставно неспособним, а у Сирији је Башар Асад успео да се одупре и има добре шансе да спаси земљу.

        Рачунајући да воде хибридни рат против непријатеља способног само за слабу конфронтацију, Сједињене Државе и њихови савезници су постали објекат хибридних операција, које су припремљене боље, прорачунате дугорочније и реализоване оштрије, него њихове сопствене.

        Сада, као и после катастрофе у Заливу свиња, у Вашингтону схватају: старе доказане шеме у новим условима не функционишу. Поново су неопходне иновације.

        И они ће тражити нове ефикасније методе за борбу са нама. Ако се уљуљкамо данашњим победама, након неког времена суочићемо се са новим и ефикаснијим методима покренутим против нас.

        То је трка без краја, у којој онај ко заостане - погине. Као што је погинуо Совјетски Савез.

        Превео: Срђан Ђорђевић