Милијардер-републиканац Доналд Трамп надире - NATO је заслужио свог гробара

СТАЉИН ЈЕ 1954. НУДИО ЗАПАДУ ДА СССР УЂЕ У NATO, А ПУТИН 2001. - ДА УЂЕ РУСИЈА

Доналд Трамп

• Супротстављање СССР у почетку није био главни циљ NATO. Штавише, неколико месеци пре потписивања споразума није било јасно да ли ће САД ући у нови војни савез. Јер, у марту 1948. године, само пет земаља, Велика Британија, Француска, Белгија, Холандија и Луксембург, потписало је тзв. Бриселски пакт
• „Велика петорка“ - СССР, Британија, САД, Француска и Кина - постала је након Другог светског рата, у ствари, светска влада. Тачке 45-47 Повеље УН, чак подразумевају формирање војних база и војних јединица под командом УН - то јест, под командом антихитлеровске коалиције. Укључујући и СССР
• Међутим, Западу је требала сопствена међународна организација, „светска заједница“ одвојена од Русије, која би му давала легитимитет у међународним пословима. Зато је први генерални секретар NATO, британски лорд Хејстингс Лионел Исмеј, овако дефинисао његов циљ: „Држати Америку близу, Русију подаље, а Немачку - притиснути на земљу“
• Знате ли када је - један једини пут - била активирана чувена 5-та тачки статута алијансе о међусобној војној помоћи? Само 11. септембра 2001. године. Од тада NATO ратује са светским тероризмом. И, очигледно, не успева да се избори са њим, па су стога у његов састав ушле Бугарска, Летонија, Литванија, Естонија, Румунија, Словачка, Словенија, Албанија и Хрватска. Вероватно зато што би без њих све пропало...
• А онда се испоставило да чланица алијансе Турска тргује са терористима. Потом је експлодирала бомба у Бриселу, у срцу NATO. Баш зато су натовци заслужили Доналда Трампа. Уопште не зато што су Русију увредили. Већ зато што четврт века говоре о „руској претњи“ - па на основу ње повећавају буџет, изнуђују субвенције, стварају бирократију - а добијају бескорисну, плус још лудачки скупу организацију
• Гробар је морао да дође, пре или касније. Као што долази стечајни управник у банкрот-компанију. Као што долази зли газда у халу лењих радника и саопштава: „Сви сте отпуштени“

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

        ПРЕ равно 67 година - 4. априла 1949. - у Вашингтону је потписан споразум о формирању Северноатлантског савеза - NATO.

        Супротстављање СССР-у на почетку није био главни циљ ове војно-политичке организације. Штавише, чак неколико месеци пре потписивања споразума није било јасно да ли ће Сједињене Државе учествовати у новом војном савезу.

        У марту 1948. године, пет земаља, Велика Британија, Француска, Белгија, Холандија и Луксембург, потписале су тзв. Бриселски пакт. У септембру је на његовим основама образован Западно-европски одбрамбени савез, али посебне илузије у погледу његове војне моћи нико није гајио.

        И на Западу и на Истоку главни страх је долазио од оживљавања немачког милитаризма.

        Совјетски Савез је убрзано доводио до „социјалистичког стандарда“ све земље Источне Европе, али је и даље покушавао да обузда ревност својих немачких другова - посебну совјетску државу на истоку земље Москва није планирала да прави.

        У историји постоје различита гледишта на то шта је заиста покушао да избегне Стаљин - растакање Немачке или трошење својих ресурса на њу, али је неоспорна чињеница да је Совјетски Савез најмање два пута званично и јавно понудио не само очување интегритета немачке државе уз услов да има неутрални статус, већ и организовање новог заједничког система колективне безбедности.

        Совјетски Савез је већ имао билатералне војно-политичке споразуме са практично свим земљама, што је много касније, 1955. године, довело до Варшавског пакта, али понављам - не и са Источном Немачком.

        И заиста, ДДР се појавила тек седам месеци после формирања NATO-а.

        Европским земљама је било веома важно да укључе САД у војни савез. Први билатерални односи у оквиру антихитлеровске коалиције 1945-1946. године остали су иза. Фултонски говор Винстона Черчила (добро, никад не знаш на шта све подстиче пензионисани британски политичар!), исто као и позив генерала Ајзенхауера да се искористи нуклеарно оружје против Совјетског Савеза, почели су да се заборављају.

Двајт Ајзенхауер

        Уједињене нације, упркос свим тешкоћама, почеле су да функционишу. Главне у новој светској организацији постале су четири земље-победнице и Кина - управо оне од тада имају право вета.

        „Велика петорка“ постала је, у ствари, светска влада. Тачке 45-47 Повеље УН, чак подразумевају формирање војних база и војних јединица под командом УН - то јест, под командом антихитлеровске коалиције. Укључујући и СССР.

        А то је био очигледан „поремећај“. Западу је требала сопствена међународна организација, ако желите, одвојена од Русије светска заједница, која би му давала легитимитет у међународним пословима.

        Приликом потписивања споразума о формирању Северноатлантског савеза - његов први генерални секретар, британски лорд Хејстингс Лионел Исмеј, дефинисао је његов циљ на следећи начин: „Држати Америку близу, Русију подаље, а Немачку - притиснути на земљу“.

        И лорд Исмеј није толико говорио о војном сукобу са Совјетским Савезом, колико о искључивању наше земље из неких заједничких одлука.

        Саме земље Бриселског пакта нису могле елиминисати Русију не само из светских, него ни из европских питања. Оне чак нису биле у стању да одлуче о судбини постхитлеровске Немачке.

        Али, када су им се придружиле Сједињене Државе, све је постало другачије.

        Вашингтонски споразум су такође потписале Канада, Португал, Италија, Данска и Исланд. Али, нису сви грађани ових земаља-учесница са радошћу прихватилили формирање новог војно-политичког блока. На Исланду су мирни протести чак ескалирали у сукобе са полицијом.

        Свет се поново делио на војне савезе и то никога није могло радовати. У међувремену, још увек је било могуће очувати јединственост Немачке и дати сукобу два политичка система мање опасан карактер.

        Мислим да се многи људи сећају како је Владимир Путин 2001. године предложио да Русија уђе у NATO. Уз поруку: кад се већ ширите на исток - онда се ширите до краја. Блок није усмерен против нас, како ви кажете - па онда хајде да будемо што је могуће блискији пријатељи. И то није био блеф или шала.

        Мало људи зна да је исту ствар СССР предлагао Бриселу још 1954. године. Министар спољних послова Молотов је крајње званично изашао са тим предлогом. Тек што се угасио први велики оружани сукоб хладног рата на Корејском полуострву, а Совјетски Савез је и даље куцао на врата некадашњих савезника.

        СССР је осумњичен за подмуклост и у NATO га нису примили. Убрзо је покренута ремилитаризација обе Немачке и почео је хладни рат онакав каквим га знамо.

        Након његовог окончања, неко време је постојало партнерство РФ-NATO, али све се то свело на стару логику, на тзв. обуздавање Русије - то је једино што алијанса зна.

        Међутим, ако су током хладног рата, све чланице NATO, више-мање поштено носиле свој део терета за одржавање његове војне машинерије, онда се након пада гвоздене завесе, све променило.

        Западноевропске земље су неколико пута смањиле своје војне расходе. А нове чланице алијансе и не размишљају да испуне минималне захтеве које прописује статут те организације - да на одбрану троше најмање 2% БДП.

        Чињеница да Немачка „тражи рупе у закону“, постала је јасна током операције NATO-а на Косову. Скандал су тада покушали да избегну. Сада је притисак на савезнике константан. Међутим, без нарочитог ефекта.

        NATO данас укључује 28 земаља. У њему постоји 3,5 милиона војника. Од тога, 1,4 милиона Американаца. Укупни војни буџет NATO је 900 милијарди долара, од чега 610 долази из америчког трезора.

        Није чудо што је предлог Доналда Трампа да се или смањи амерички удео у алијанси, или да се у потпуности распусти ова организација, изазвао налет критике од стране вашингтонске елите, иако сви знају да је предлог био усмерен гласачима.

        Понекад се чини да је NATO генерално потребан само Америци. Међутим, САД су апсолутно у стању да осигурају сопствену сигурност и заштиту својих националних интереса без помоћи Француза и Холанђана, а да не говоримо већ о оперетским војскама Албаније или Словеније.

        Може се претпоставити да на овај начин Сједињене Државе настављају наметање свима логике Хладног рата и д преко NATO остварују своју светску доминацију. Али, генерално гледано, доминација је - када теби плаћају, а не када ти плаћаш за све.

        Платиш, а још са тобом и манипулишу.

        Чим су балтички NATO почетници почели да пиште о „руској опасности“, Сједињене Државе су биле приморане да пребаце у Литванију неколико разарача, да би Барак Обама говорио о некаквим војним „птицама“ пред камерама свих светских агенција.

        Чим је Пољска почела да паничи у вези украјинских догађаја, Американци су морали да на брзину организују параду борбене технике кроз целу Европу, како би показали лојалност савезничкој дужности.

        А када је Турска оборила руски бомбардер, у Вашингтону и Бриселу је завладао шок. Уврежено мишљење да се Ердоган без команде „вишег сарадника“ не би одлучио на тако очајнички потез, негирају многи извори из Пентагона и команде NATO. Алијанса је чак морала привремено да преузме функције копнене координације турске авијације како би се ситуација охладила.

        Многи западни аналитичари воле да причају да су све земље Источне Европе, укључујући и три бивше совјетске републике, које су узеле учешће у ширењу NATO на Исток, то урадиле зато што су се „оправдано“ бојале оживљавања „руског милитаризма“ и могућег „империјалног реваншизма“.

        Можда су се стварно нечега бојале. И готово је сигурно да је нешто престравило Реџепа Ердогана кад су се руски борбени авиони појавили у Сирији. Али, то није разлог за трошење скоро једног билиона долара годишње и за купање у хладном зноју сваки пут када Вашингтон изненада позове председник некакве Естоније.

        Прихватам (иако не разумем) да смо ми за Запад културни странци и да он не жели да заједно са нама уређује свет. Није хтео ни 1949-1955.- не жели ни данас, и то је то.

        Али, онда тим пре није требало дати бирократама да шире алијансу до наших граница, а државама са којима граничимо - са старим фобијама - улазак у западни елитни клуб са огромном војном силом.

        Уосталом, неколико речи о чувеној 5-ој тачки статута Северноатланског блока - истој оној у којој се говори о међусобној војној помоћи. Знате ли када је била активирана једини пут? Само 11. септембар 2001. године. Од тада алијанса ратује са светским тероризмом.

        И, очигледно, NATO не успева да се избори са њим, па су стога у његов састав ушле Бугарска, Летонија, Литванија, Естонија, Румунија, Словачка, Словенија, Албанија и Хрватска. Вероватно зато што би без њих све пропало...

        А онда се испоставило да чланица алијансе Турска тргује са терористима. Потом је експлодирала бомба у Бриселу, у срцу NATO.

        Баш зато сте, колеге натовци, заслужили Доналда Трампа.

        Уопште не зато што сте нас увредили. Већ зато што четврт века говорите о „руској претњи“ - па на основу ње повећавате буџет, изнуђујете субвенције, стварате бирократију - а добијате бескорисну, плус још лудачки скупу организацију.

        Гробар је морао да дође, пре или касније.

        Као што долази стечајни управник у банкрот-компанију. Као што долази зли газда у халу лењих радника и саопштава: „Сви сте отпуштени“.

        Као што долази есемес на телефон младог мангупа из татине банке са поруком „плаћања су обустављена“.

        Превео: Срђан Ђорђевић