Нема државе која је у стању да се ефикасно супротстави америчкој „мекој сили“

ОБРАЗОВАЊЕ КАО ИНСТРУМЕНТ ГЕОПОЛИТИКЕ, ШПИЈУНАЖЕ

И ХЕГЕМОНИЈЕ СЈЕДИЊЕНИХ ДРЖАВА

Лејди Либерти

• Амерички естаблишмент користи образовање за пропагирање либералне идеологије - и у САД и у свету. Фактички, индоктринација у САД почиње од предшколског узраста, у вртићу, од три, четири и пет година
• Фулбрајтов програм годишње додељује 8.000 грантова Американцима који путују у иностранство, као и страним студентима који долазе у САД, а обухвата 160 земаља
• Фулбрајтов програм је 90-тих предност давао постсовјетском простору, а последњих година акценат је пребацио на Блиски Исток и Централну Азију
• У најпознатије међународне иницијативе Стејт департмана могу се сврстати и програми Alumni, Global Youth Issues, Education US - у оквиру ове последње делује иницијатива „LGBTI Campus Life“, која је усмерена на стварање пула студената из целог света који се изјашњавају као хомосексуалци
• Широку популарност су стекли разноразни тренинзи за политичке активисте који се спроводе на територији САД или земаља које су им пријатељске. Постоје специјализовани сусрети и семинари, на пример, сајбер-дисиденти, чији је рад усмерен углавном на рад у интернет простору. По правилу, на таквим тренинзима се обучавају „организациони кадрови“ за извођење државних преврата, који су добили назив „обојене револуције“
• Главни амерички донаторски фонд за сарадњу с другим државама - USAID -2015. је издао нови меморандум, у којем се указивало на потребу сарадње невладиних организација са структурама Пентагона

Пише: Леонид САВИН

 

        У СЛУЧАЈУ Сједињених Држава, образовање није само систем колеџа, института и универзитета где учи америчка омладина, већ су то и владини програми за стране студенте, студирање и пракса за америчке држављане у иностранству, грантови који се издвајају по линији „цивилног друштва“, широко присуство америчких образованих и научних центара у другим земљама.

        Осим тога, то је и међуресорна координација војног блока, где се такође одвија стално прилагођавање новим условима, паралелно с пропагирањем оних вредности и интереса који се сматрају главним за америчку културу и државност. То је такође и масовна култура, коју најбоље представља холивудска кинематографија.

        Другим речима, то је стварање идеалног имиџа САД, како за унутрашњу употребу, тако и за спољни свет, независно од тога да ли га је потребно користити као фактор привлачења или застрашивања.

        Ти аспекти чине јединствену и међусобно повезану целину америчке политике, што се види на примеру званичне агенде постављене на сајтовима Стејт департмана и Беле куће.

Идеологија у образовном систему САД

        Језгро образовне доктрине САД у њеним многобројним појавним облицима јесу изузетност и елитистички карактер саме америчке идеологије, како у историјском контексту, тако и у односу на садашњи моменат. То је најбоље изражено у овом обраћању Вудро Вилсона америчком Конгресу 2. априла 1917. године:

        „Постоје амерички принципи и америчка политика. Ми не можемо да исповедамо ништа друго. То су принципи и политика за далековиде мушкарце и жене, ма где да се налазе, за сваку модерну нацију, за свако просвећено друштво“.

        Тада је и постављен темељ за глобално мешање у ствари других држава, пошто је, како је доро приметио Хенри Кисинџер, „процедурални аспект равнотеже снага, његова неутралност као морални квалитет супарничких страна сада постајао аморалан и чак опасан. Демократија је била не само најбољи облик владавине, већ и једина гаранција вечног мира“.

        Поред изузетности, постоји још низ поставки у америчкој идеологији које прожимају образовни систем.

        То је супериорност САД с аспекта историјског морала (уставна република) или привредног развоја (капитализам); економска несавршеност и морална деградација „тоталитарног“ и „колективистичког“ типа економског модела; супротстављање међународном праву (или УН) у целини због закона који ограничавају САД, што доприноси наглашавању америчке изузетности; оријентализам и англофилија, промовисање „једноплемености“ A5 + I (Енглеска, САД, Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Израел), страх од словенских, блискоисточних и азијатских народа (осим Јапанаца).

        Антирускост (а раније антикомунизам) и исламофобија са цивилизацијским предзнаком; легитимност америчке хегемоније као бастиона против тоталитаризма (комунизма, фашизма) и исламског екстремизма; легитимност коришћења америчке војске у свакој тачки света ради заштите националне безбедности.

        Генерално, образовање је рат идеја, али при томе противник често не схвата да је увучен у борбу. Осим тога, предност инструмента образовања у рату идеја је у томе што се тамо практично не нуде алтернативе, како у основној, тако и у средњој школи и на факултету - нуди вам се информација која се представља као једино тачна, и за савладавање тог материјала се дају оцене.

        Шта је то рат идеја? То је сукоб виђења, концепција и представа, и нарочито - њихова интерпретација. Физичко насиље може бити минимално, пошто су ратови идеја усмерени на остваривање политичких, друштвено-културних или економских циљева, ипак, они садрже непријатељске намере и непријатељске радње.

        Ратови идеја могу да попримају различите облике, али се, по правилу, деле на четири основне категорије (иако то није коначан списак): 1) интелектуалне дебате; 2) идеолошки ратови; 3) ратови због верских догми; и 4) рекламне кампање.

        Сви су они, суштински, повезани са влашћу и утицајем, као и ратови за материјалне ресурсе, зато улози могу бити веома високи.

        Кроз све те врсте ратова идеја америчко друштво је прошло током историје свог постојања, зато је такав приступ близак самосвести Американаца.

        Основе за вођење таквих ратова у спољној политици поставили су амерички интелектуалци средином ХХ века, иако је темељ америчке изузетности ударен много раније - почевши од идеје граница и англиканског протестантизма у XIX веку он је већ добио изражену политичку конотацију.

        У наративима америчког геополитичара Роберта Страус-Хупеа, познатог по учешћу у тајном пројекту „М“, који је покренуо Рузвелт 1941. године, суочавамо се са конструкцијом представе о глобалном непријатељу, који је представљен као Другачији. Његове основе методе су биле: (1) селективно коришћење доктрине и пропагандних изјава противника за илустрацију тајних намера; (2) приписивање спољној политици непријатеља усаглашености потеза, који се спроводе у складу са унапред утврђеним планом освајања света; (3) противречне оптужбе да су противникова уверења ирационална и ђаволски паметна и прорачуната; и (4) наметање на широком плану да САД морају да се пробуде с обзиром на реалну природу претње.

        Те методе су примењиве природе, пошто су императиви спољне политике и националних интереса САД флексибилни. Док је током хладног рата било довољно аргумента оличених у представи о опасности од комунизма, после распада Совјетског Савеза Џорџ Буш старији почео је да пребацује фокус на опасност од трговине дрогом.

        Након напада на САД у септембру 2001. године, то се претворило у глобални рат против терора, који се често користио као параван за остваривање интереса Вашингтона.

        Амерички званичници су на такозвани рат против терора, започет 2002. године, гледали као на комбинацију напора, уз присуство физичких и идеацијских елемената, при томе је овај други важнији, иако није имао одлучујући значај, од првог. Тај акценат подразумева да САД виде себе као субјекта који води другу врсту ратова идеја, а физичка сила, тј. војска, игра помоћну улогу.

        Важност рата идеја нашла је одраз у низу националних стратегија САД (безбедности, унутрашње политике, одбране итд.) које се, по правилу, ажурирају на сваких четири-пет година.

        Велику улогу у тим стратегијама играју медији, пошто они репродукцију виртуелне имитације стварности. Све у свему, ради се о симбиозним облицима стратешког узајамног деловања - то је фузија метода меке и тврде силе позната као smart power (паметна сила) - резултат тога су динамичне шеме разумевања које обликују како физичке, тако и психичке и психолошке границе и ограничења неке групе, аудиторијума или заједнице, који уопште не морају да буду свесни таквог структурног утицаја на њих.

        Зато информативни виртуелни простор (којем се придаје велика пажња од стране различитих ресора САД) путем стратешке обмане гради контекстне оквире или оно што се може назвати основним оквиром или „мастер фрејмом“.

        Циљ је да се преоријентише циљна публика или њена критична маса кроз процес трансформације на начине који изазивају динамику фрагментарних и опозиционих друштвених покрета у различитим земљама у служби хегемонистичких политичких интереса.

        Раније је војни британски стратег Базил Лидер Гарт то називао недиректним дејствима, а Ханс Моргенто их је окарактерисао као „културни империјализам“.

        Образовни програми САД су најподеснији за спровођење такве политике, а у последње време, због могућности образовања на даљину, они су на својеврсној „индустријској траци“.

Национални програм образовања

        Најпре да размотримо како се одвија рад у унутрашњој политици САД.

        Као прво, амерички естаблишмент користи образовање за пропагирање либералне идеологије. Сам образовни систем је део ширег друштва, које редефинише идеолошке лекције, укључујући економске и социјалне аспекте.

        Фактички, индоктринација у САД почиње од предшколског узраста, у вртићу, од три, четири и пет година.

        Система се заснива на: 1) изузецима, којих је веома много; 2) сам процес иде течно, либерална јединка се ствара у либералном друштву, пошто се унутрашње језгро либералне идеологије налази у самом центру самосвести, да не говоримо о друштвеној свести Американаца. Све се то испољава у школском програму, стандардима, уџбеницима, рационалном приступу наставника образовању, укупног односа према школи.

        За предшколски узраст и основну школу (од 6 до 12 година) у САД се практикују два основна либерална метода у образовању.

        Пошто у САД деца имају различите учитеље у сваком разреду, такође, због честих прелазака из разреда у разред, деца се стално мењају, те методе су у одређеној мери комбиноване.

        Као друго, у Америци се одавно практикују идеје раних постмодернистичких левих концепција педагогије и детињства, који се састоје у једнаком вредновању било каквих резултата дечијег рада и напретка и изостанка таквих резултата или напретка. Зато су на крају сви резултати једнаки, а сам приступ је заснован на самопроцењивању.

        Присталице тих идеја су постале познате као Покрет самопроцењивања. Замајац је било дело Натанијела Брендена из 1969. године под називом „Психологија самопроцењивања“.

        Почетком 1980-тих година, његове идеје су постале доминантна тенденција у педагогији у Америци која себе сматра бастионом либерализма. Парламент државе Калифорније је, на пример, чак препоручио „школске циљне групе за самооцењивање“.

        Таква антидруштвена дефиниција успеха у либералној парадигми генерално није одговарала основним људским потребама на емоционалном, психолошком, друштвеном или духовном нивоу. Зато је допуњавана другим методом о неопходности самооцењивања и у „годинама формирања детета“, пошто ће то наводно дати психолошки потенцијал за успех у раду, каријери и животу.

        Калифорнија је традиционално била једно од места за либералне експерименте САД. Систем општег образовања, познат као К-12, прво се тестирао у тој држави. Реформа здравства, која је добила назив Obama-care, такође је започета у Калифорнији.

        Мода самооцењивања у образовању у последње време постала је популарна и у Русији, што сведочи о продирању појединих америчких педагошких идеја и у наше друштво.

        Други либерални метод је старији, он се више везује за Средњу Америку и фокусира се на рад и дисциплину као кључеве за успех. Ниже класе су патриотскије, што је повезано са локалном концепцијом грађанских врлина, али се истовремено ставља акценат на појединца као примарни елемент „успеха“.

        Средња и више класе су индивидуалније и више оријентисане на бизнис, с акцентом на успех, чак и ако то иде на уштрб благостања остатка становништва (то јест, суштински, та оријентација је антидруштвена). Такво игнорисање остатка друштва је везано за идеју да се либерална парадигма заснива на игри на све или ништа у економији.

        Осим тога, императив у систему америчког образовања јесте интелектуализам. За децу старијег узраста и адолесценте усађивање либералне парадигме јасније се види с идеолошког аспекта и заснива се на одређеним делима појединих класичних аутора, по правилу, то су - Макијавели, Хобс, Русо и Лок, често Бентам и Мил.

        Англо-епикурејци се предају на универзитетима (где је просечан узраст студената између 18 и 22 године) површно, такође се укратко излаже о творцима устава САД. Маркс и Ниче су представљени као филозофи континенталне Европе, веома утицајни и важни за читање, али који су повезани са погрешним „тоталитарним“ европским моделима (комунизам и фашизам).

        Тако се у свет студената усађује формула да је континентална Европа произвела тоталитарне и диктаторске пројекте, а Енглеска и САД су повезане са идејама либерализма и слободе.

        Наравно, ради очувања кадровског континуитета међу онима који раде на ширењу америчких идеја у иностранству, користе се утицајни амерички универзитети. У све је укључен и Центар за дипломатију САД који функционише у систему Стејт департмана.

        Низ познатих политиколога светског гласа су истворемено водећи професори у водећим америчким образовним установама које интензивно раде на усађивању идеолошке матрице у мишљење студената.

Образовање и спољна политика

        У међувремену, америчко искуство из 60-тих година прошлог века почело је интензивно да се шири и у другим земљама.

        Прва земља у Европи у којој је спроведена американизација је била Финска. Систем основне финске школе (Peruskoulu, од 1. до 9. разреда) пренет је из САД по моделу за социјалне (тј. непросперитетне) општине, у које просечан Американац не би послао своје дете. У Финску су га пресадили домаћи политичари леве оријентације - из Комунистичке партије, СДП, Радничке партије и др.

        Индикативно је да ранг-листе „најбољих на свету“, које показују висок ниво финског образовања, праве америчке агенције од средстава из финског буџета.

        Генерално, у спољној политици космополитска прогресистичка либерална идеологија у образовању форсира следеће теме:

        1) Равноправност правних и моралних права у целом свету;

        2) Равноправност жеља људи у целом свету;

        3) САД су основане на добрим идејама, али су имале много грешака и почињених неправди - рат против америчких домородаца и Мексиканаца, трговину робљем, законе Џима Кроуа, Макартизам, империјализам (Вијетнам итд.);

        4) САД су процес, демократија је такође процес, а приликом разумевања сопствених грешака из прошлости постиже се легитимност да се уче други по свету како треба исправљати своје проблеме;

        5) САД као светска сила, с обзиром на тачке 1-4, имају доктрину „R2Р“ - „одговорност да штите“ људска права или нешто друго по свету, користећи војну силу;

        6) Легитимност америчке хегемоније, када она делује у име „људских права“ преко УН и невладиних организација, такође активно доприноси стварању међународног права у интересу САД.

Улога америчког Стејт департмента

        Непосредно преко Стејт департмента, од друге половине ХХ века реализује се низ научно-образовних програма.

        Генерално, њихов циљ је стално трагање за кадровима и обука будуће лојалне елите из редова перспективне младежи у другим земљама. Неке иницијативе имају двоструки карактер - амерички студенти путују у иностранство, а омладина из других земаља путује у САД.

        У најпознатије се може сврстати Фулбрајтов програм, који је створен на иницијативу сенатора Вилијема Фулбрајта још 1946. године. У оквиру њега осам хиљада грантова сваке године додељује се Американцима који путују у иностранство, као и страним студентима који долазе у САД.

        Програм обухвата 160 земаља. Интересантно је пратити којим регионима се даје предност у оквиру Фулбрајтовог програма. То су 90-тих година били постсовјетски простори, а последњих година акценат је пребачен на Блиски Исток и Централну Азију. Сасвим недавно је покренута Арктичка иницијатива, што недвосмислено показује оперативни геополитички контекст.

        У најпознатије међународне иницијативе Стејт департмана могу сврстати и програми Alumni, Global Youth Issues, Education US - у оквиру ове последње делује иницијатива „LGBTI Campus Life“, која је усмерена на стварање пула студената из целог света који се изјашњавају као хомосексуалци. Модератор програма је директор ресурсног центра LGBT Универзитета Џорџ Вашингтон.

        Овде се можемо присетити идеје Саула Алинског из његове књиге „Правила за радикале“, који је сматрао да „етички критеријуми треба да буду флексибилни“. Управо Алинског често цитирају бивша америчка државна секретарка Хилари Клинтон и актуелни председник Барак Обама - у њихово време је први пут изјављено да ће један од императива америчке спољне политике бити заштита сексуалних мањина у целом свету.

        Такође, широку популарност су добили разноразни тренинзи за политичке активисте који се спроводе на територији САД или земаља које су им пријатељске. Постоје специјализовани сусрети и семинари, на пример, сајбер-дисиденти, чији је рад усмерен углавном на рад у интернет простору. По правилу, на таквим тренинзима се обучавају „организациони кадрови“ за извођење државних преврата, који су добили назив „обојене револуције“.

Војно-безбедносни блок

        Поред тога, блок специјалних служби и војске такође активно користи образовни модул за своје циљеве.

        Познати су случајеви када су студенти Фулбрајтовог програма или волонтери Мировних снага који су амерички грађани приликом упућивања у друге земље добијали захтеве од радника амбасаде САД да шпијунирају и предају добијене информације у амбасади.

        Године 2005. тачка 318. Закона о обавештајном раду предвиђала је издвајање четири милиона долара за пилот програм Pat Roberts Intelligence Scholars Program, познат као PRISP. Назван је по председнику одбора Сената за обавештајне послове Пету Робертсу. Он се састојао у обуци студената за рад у специјалним службама. Током две године они су добијали стипендије у износу 50 хиљада долара и требало је да прођу најмање једногодишњу обуку у CIA или некој другој агенцији.

        Програм се реализовао тајно - нико није знао имена стипендиста, и у години покретања најмање 100 студената са америчких универзитета већ је било интегрисано са обавештајним службама. Нормално, све новајлије су прихватале корпоративну културу CIA, која је позната по својој сумњичавости и тражењу спољних и унутрашњих непријатеља.

        Министарство одбране САД, као и друге војне структуре активно делују у оквиру образовних програма. Ту није циљ само стално усавршавање, већ и сарадња с партнерима и цивилно-војни односи. Главни донаторски фонд за сарадњу с другим државама - USAID - је 2015. године издао нови меморандум, у којем се указивало на потребу сарадње невладиних организација са структурама Пентагона. То је добар пример милитаризације свести Американаца који се баве међународним односима.

        Генерално, војна култура САД се може окарактерисати по формули да постоје добре овце које треба штити од злих вукова, и ту функцију неко мора да обавља. Велика пажња у војној заједници се посвећује психолошким операцијама и убеђивању.

        Што се тиче претензија САД да буду светски научни центар, то се испољава у Калифорнијском цитатном научном индексу, у чијим се часописима обавезно објављивање да би се напредовало у научном свету у већини земаља. Осим тога, постоји низ других индекса који мају изражен политички карактер, иако се нашироко користе као објектива статистика. Већина тих индекса се ствара у америчким аналитичким центрима заједно са универзитетским центрима. Међу њима је глобални индекс аналитичких центара (Институт за спољну политику), индекс неуспелих држава (Фонд Карнеги за међународни мир и часопис Foreign Policy), индекс нивоа опасности ширења нуклеарних материјала и сл.

        Узимајући у обзир све те компоненте, које заједно чине комплексан и умрежени конгломерат разноразних служби и агенција, синтетизован с америчком националном стратешком културом, може се донети закључак да у овом тренутку не постоји држава која би могла ефикасно да се супротстави америчкој „мекој сили“ која се реализује кроз образовне пројекте.

        И ово указује на неопходност удруживања напора групе земаља које се залажу за мултиполарно уређење света.