Валутни рат између Кине и САД не престаје и води се на широком фронту

КОНТРАУДАР: ПЕКИНГ СВОЈЕ РЕЗЕРВЕ У АМЕРИЧКИМ ОБВЕЗНИЦАМА СМАЊИО СА 4 НА 3,5 БИЛИОНА ДОЛАРА

• Све донедавно Вашингтон није озбиљно разматрао јуан као конкурента долару. Тешко је рећи када је почео велики валутни рат између САД и Кине. Ако је на почетку ове деценије било појединачних обрачуна, онда се 2015. године рат већ водио непрекидно и на широком фронту. Нема сумње да ће се и наредне године наставити
• Неки стручњаци су приметили америчке отиске у за Пекинг непријатном догађају какав је био колапс кинеске берзе у лето 2015. године. Јер, на организацији овог колапса радиле су три међународне агенције које чине “глобални рејтинг-картел” и налазе се у сфери утицаја власника новца (главних акционара америчког Система федералних резерви)
• Не мислим да ће Пекинг успети да трансформише јуан у међународну валуту по америчком сценарију. Међутим, и из јапанског сценарија (са узлетом јена) кинески другови су научили неопходне лекције. Највероватније, даље напредовање јуана у међународној арени ће бити извођено по неком трећем сценарију, нама још увек непознатом

         Пише: Валентин КАТАСОНОВ

         ВАЛУТНИ ратови, које воде десетине земаља, изузетно погодују Америци јер у току тих ратова долази до слабљења њихових националних валута у односу на долар.

         Званично, Ујка Сем не подржава валутне ратове, називајући их “нелојалном конкуренцијом”, па чак и надгледа оне земље које се, по његовом мишљењу, превише њима користе, али - све је то лицемерје.

         Међутим, већ неко време САД су престале да буду само посматрач туђих девизних ратова. Постоје наговештаји да и сама Америка постепено постаје учесник у валутном рату, а да је њен непријатељ у том рату само једна земља - Кина.

         То је велики валутни рат који се фундаментално разликује од десетина садашњих малих ратова, који се своде на банални монетарни дампинг.

         Током деценија динамичог развоја, Кина је постала највећа економија на свету. У погледу бруто домаћег производа (БДП), израчунатог на основу паритета куповне моћи јуана и америчког долара - Кина је већ престигла Америку и постала економска сила №1.

         Још 2000-их година, поједини државни и партијски лидери КНР, као и инострани експерати, почели су опрезно да изјављују да јуан има “велики потенцијал” раста и да временом може постати “резервна валута”, “златна валута” па чак и “светска валута” способна да замени амерички долар.

         Кинеско руководство у последњих неколико година циљано је радило на повећању ауторитета јуана: интензивирало је коришћење јуана као средства међународног плаћања и обрачуна у спољнотрговинским и капиталним трансакцијама; упорно је тражило од ММФ-а добијање за јуан статуса “резервне валуте” кроз укључивање кинеске новчане јединице у корпу валута СДР (СДР - специјална права вучења - наднационална валута коју користи ММФ).

         Све донедавно Вашингтон није озбиљно разматрао јуан као конкурента долару. Тешко је рећи када је почео велики валутни рат између САД и Кине. Ако је на почетку ове деценије било појединачних обрачуна, онда се 2015. године рат већ водио непрекидно и на широком фронту. Нема сумње да ће се и наредне године наставити.

         Какве је ударце у овом рату задавао Вашингтон?

         Прво, званичници Беле куће и Трезора САД су више пута претходне године изјавили да јуан још увек није зрео за укључивање у списак званичних резервних валута ММФ.

         Друго, неки стручњаци су приметили америчке отиске у, за Кину непријатном догађају какав је колапс кинеске берзе у лето 2015. године. Конкретно, на организацији овог колапса радиле су три међународне агенције које чине “глобални рејтинг-картел” и налазе се у сфери утицаја власника новца (главних акционара америчког Система федералних резерви). Нормално, овај колапс није допринео повећању кредибилитета јуана.

         Треће, ударцима се могу сматрати усмене изјаве, које су дошле од представника из Система федералних резерви. Његов шеф Џенет Јелен је током 2015. године у више наврата наговестила да Систем мора “заокружити” политику јефтиног новца и подићи каматне стопе. За сада није дошло до осетнијег реалног подизања, али на инвеститоре су утицале чак и “вербалне интервенције”.

         Иако Јелен увек ставња акеценат на стање америчке економије, стручњаци верују да у својим изјавама и одлукама она узима у обзир и њихов утицај на светске финансије. У овом случају, изјаве из америчке централне банке погађају кинеску валуту јер провоцирају одлив капитала из Кине.

         Индиректно, на јуан ударају и многе друге иницијативе Вашингтона које имају широк спектар антикинеских ефеката. Посебно треба напоменути, од САД иницирано, Транспацифичко партнерство о којем је споразум потписан од стране 12 држава у јесен 2015. године у Атланти. Тај споразум има за циљ да ограничи или чак потпуно блокира Кини приступ тржиштима Јапана и низа других земаља Пацифичког басена.

         Кина је са своје стране у великом валутном рату предузела следеће акције:

         прво, смањење доларских резерви Кине, пре свега америчких државних хартија од вредности. Средином 2014. године, Кина је достигла рекордни ниво својих међународних резерви - 4 билиона долара. У јесен 2015. године, оне су смањене на 3,5 билиона долара. Према проценама стручњака, око 2/3 тог пада резерви у назначеном периоду било је у доларској активи. Ова мера је, с једне стране, омогућила Пекингу да спречи пад курса јуана, а са друге - створила велику нелагодност америчком Трезору који сада мора да пронађе нове купце за своје дужничке хартије од вредности;

         друго, формирање, уз одлучујућу улогу Пекинга, Азијске банке инфраструктурних инвестиција - АБИИ. Кина је - највећи акционар те банке (29.78% капитала). Следеће на листи највећих акционара су Индија (8,37%) и Русија (6,54%). Међу деоничарима банке много је европских земаља, укључујући Британију, Швајцарску, Немачку и Француску, при чему су Европљани донели одлуку о учешћу у АБИИ без консултација са САД.

         Оваква независност америчких савезника у озбиљним финансијским питањима манифестовала се по први пут у послератној историји (ако не рачунамо акције Француске за време де Гола).

         Вашингтон се заједно са Токиом, нашао изван нове банке. Сви веома добро схватају - ако у блиској будућности криза у Међународном монетарном фонду, повезана са америчким блокирањем његове реформе, не буде превазиђена - да АБИИ може постати реална алтернатива ММФ-у. И Кина ће у новој међународној финансијској институцији заузети отприлике исту кључну позицију, коју су Сједињене Државе имале у ММФ-у након оснивања Фонда пре 70 година;

         треће, прилично рафинирани потези Пекинга су му омогућили да победи Сједињене Државе у Међународном монетарном фонду по питању давања јуану статуса резервне валуте. Јер, 30. новембра 2015. године Управни одбор ММФ-а гласао је за укључивање јуана у “корпу резервних валута”. Не само да је јуан укључен у корпу, већ је одмах избио на треће место (по специфичној тежини), престижући јен и британску фунту.

         Велики валутни рат између САД и Кине за сада се води са променљивим успехом. Његов исход је тешко предвидети. На памет ми падају два сценарија лансирања националних валута у међународну орбиту која су се одиграла у ХХ веку.

         Први сценарио се услновно може назвати америчким. На самом почетку ХХ века, Сједињене Државе су дошле до напредних економских позиција у секторима индустријске и пољопривредне производње. Али, амерички долар тада није имао на светским тржиштима потребну тежину и ауторитет.

         То веома подсећа на ситуацију са Кином и јуаном на почетку XXI века.

         Велика Британија се почетком двадесетог века спустила на треће место по индустријској производњи, пропустивши испред себе Немачку и САД, али је британска фунта наставила да држи сигурну позицију у светској трговини и међународном платном промету. А то подсећа на САД и амерички долар у данашње време.

         Почетком XX века, Ујка Сам је морао да припреми и започне Први светски рат, који је резултирао још већим јачањем економског положаја Сједињених Америчких Држава и још већим економским слабљењем Енглеске. Тек тада се фунта заљуљала, иако није пала.

         Амерички долар и британска фунта су 20-их и 30-их година двадесетог века имали паритетну позицију у међународним финансијама. Ујка Саму је зато био неопходан Други светски рат да би долар могао да постане истински монополска светска валута. Ето какву су цену морали да плате власници новца да би долар лансирали у светску орбиту.

         Други сценарио можемо назвати јапанским.

         Јапан је 60-их и нарочито 70-их година доживео бум који је познат као “Јапанско економско чудо”. Током 1970-их година неки стручњаци су гледали Јапан као конкурента Америци.

         Јапански јен је ојачао. Након што је ММФ креирао корпу валута СДР, јен је био укључен у њу. Почело се чак говорити да је “јен је добар као и долар”.

         Након краха златнодоларског стандарда, курсеви валута су постали пливајући. Монетарне власти Јапана, искористивши либерални режим формирања курса почеле су „плански” да снижавају курс јена. Ово је било неопходно како би се стимулисао јапански извоз и одржало “економско чудо”. Међутим, “чудо” се нагло и неочекивано окончало 1985. године, када је у њујоршком хотелу “Плаза” одржан међународни састанак о монетарним питањима на којем су Американци натерали Токио да повећа курс јена.

         Након тога, јапанска економија је почела да пада. Разговари о “јапанском економском чуду” и “јену као звезди у успону” су завршени.

         Даљи развој борбених дејстава на фротну великог валутног рата између Пекинга и Вашингтона треба процењивати и предвиђати на основу ова два сценарија. Не мислим да ће Пекинг успети да трансформише јуан у међународну валуту по америчком сценарију. Међутим, и из јапанског сценарија кинески другови су научили, надајмо се, неопходне лекције. Највероватније, даље напредовање јуана у међународној арени ће бити извођено по неком трећем сценарију, нама још увек непознатом.

         Превео: Срђан Ђорђевић